Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 13. мај 2008.

Оснивач ФОНДА ЦВЕТА ЂУЛИЋ ЂУРАШКОВИЋ

Цвета Ђулић Ђурашковић основала је пре неколико година фонд за добре ђаке, у школи у Гаџином Хану "Влатко и Света", у којој је почела да ради (према планској расподели) пре више од пола века. Цео живот посветила је школској деци јер своју није имала. А ове 2008. године поклонила је не мали део новца централнобеоградској школи "Михаило Петровић Алас", из које је практично и отишла у пензију, ради оснивања фонда подстицаја за добре ђаке.
Упркос свему, судбина ове изврсне учитељице није била лака. - После развода није ми било лако. Требало је преживети, а финансијска ситуација ужасна. Држала сам часове математике, ја, која сам завршила књижевност. Нисам се предавала. Баба Милунка је живела у мени и подстицала моју борбеност када ми је била најпотребнија. Од различитих награда уштедела сам 1.000 евра, затворила их у коверат и написала - За своју смрт. И наставила сам да радим, пишем, са жељом да позив учитеља подигнем на пиједестал. Све те године у мени је живела љубав према Заплању. Притајена, али јака... - каже учитељица.
- Године 2004. замолих управу школе да ми помогне да окупим своју прву генерацију. Хвала им што су ми помогли у томе.. После 53 године кренух пут Заплања и Гаџиног Хана. Не могу да вам опишем шта сам све осећала када сам се поздрављала са 30, тада већ времешних људи... Величанствено су ме дочекали моји бивши ђаци и њихови рођаци, али и управа школе и цео Гаџин Хан, уз погачу, со, мед и планинску воду. Те 2004. године, заклесмо се да ћемо се виђати сваке године у мају, све док будем жива... Иначе, 24. маја школа у коју сам се вратила слави свој дан. Директор ме је представио радницима школе са много лепих речи... Одлуку сам донела у тренутку. Устала сам, захвалила се директору и свима на добродошлици и рекла:"Имам нешто на души што може да стане на длан". И поклонила школи 1.000 евра, а коверту са натписом "за смрт" сакрила у ташну. Једини мој услов био је да се новац орочи, и да се од камате сваке године награде два најбоља ученика, један из четвртог а други из осмог разреда. Тај фонд данас се зове "Цвета Ђурашковић"... На најбољи начин уновчила сам новац од награда...
Заиста. Цвета Ђурашковић није стала ту... Као што рекосмо, ове 2008. године она је поклонила 3000. евра школи из које је отишла у пензију. Ова учитељица-добротвор, која не спада у богате људе српског друштва, учинила је нешто лепо, што је у складу са њеним животом, који би био добра грађа, не само за новинаре, него и за неког писца који истражује дивне ликове друге и треће Србије, или Србије непознате. Ова врсна учитељица није само частан човек и добротвор, она је и перфекциониста, борац; многи су је у школи у којој је најдужи део свога живота провела доживљавали као мајку, а неки су је тако и звали. Она се држала тога: - да човек као борац мора да чува свој образ и да верује у истину и када је лаж заводљива. "Свет није подељен на црно и бело, треба препознавати нијансе и схватити да је срећа у нама самима", тако је умела понекад да каже. Као и: "човек треба да утиче на оно на шта може да утиче. Тада треба да буде неумољив, и да не одустаје од намере да повећа квалитет живљења..."
"Срећа се множи дељењем" - каже Цвета - овај математички апсурд, који представља уједно и етички максимум, заправо је и њен животни мото.
Он јој је помогао да превазиђе многе животне кризе, смрт оба детета, брачни бродолом, али и да нађе мир и да учини много тога за друге, и да много тога прими од других.
Цвета је рођена захваљујући једном сну. Сну њене мајке...
Радо ћемо убудуће на овом Блогу објављивати још понешто о Цвети Ђурашковић, као и њене написе. Позивамо њене ученике, све заинтересоване, да нам се, с времена на време јаве, својим записима и сећањима...

КАД УЧИТЕЉИ УЧЕ

Основна школа „Миле Дубљевић", у Лајковцу, била је домаћин за више од педесет учитеља из Београда, Новог Сада, Ваљева, Гроцке, Коцељеве и других места који су присуствовали угледном часу српскогјезика који је и у првом разредууспешно одржала Љиљана Лучић, професор разредне наставе.
Савез учитеља Србије и његов члан Друштво учитеља Београда и од две деценије бави се иновацијама у матерњем језику, примењујући комплексну методу у настави почетног читања и писања, чији је аутор учитељица Јелена Миоч. Метода је научно верификована и потврђена у пракси, а њен успешни промотор Мирослав Маринковић, учитељ, дипломирани педагог из основне школе „Краљ Петар Први", води тај актив у чијем су програму угледни часови, стручни семинари, расправе и едукација учитеља. И тако годинама овај учитељ не штеди ни време ни напор, окупља своје колеге, саветујући им да наставу осавремене и учине је занимљивом за ђаке. Једва се навршавају два месеца откако су прваци постали ђаци са различито донетим знањима, а већ обрађују први текст од неколико реченица. Сви читају, разумеју садржаје, слободно разговарају, дописују реченице и илуструју прочитано. Радна атмосфера. Међусобно се договарају, позајмљују прибор и идеје. Ђачку активност не омета ни педесет учитеља који бележе запажања. Међу њима је и вредна директорка Невенка Јевтић која је ту да све тече како треба и да гости буду домаћински дочекани. Тако је Лајковац био место у чије походе дођоше учитељи да науче нешто на нов начин, долазили у мислећу, а не у репродуктивну школу. Занимљиво је да у многим школама као што су ова у Лајковцу и „Вељко Дугошевић" у Београду више од 20 година сви учитељи раде на овај начин и постижу сјајне резултате. Метода је све популарнија, а учитељи се све више опредељују за овај, савременији начин рада. И двадесет ученика учитеља Маринковића и учитељице Горице Ивановић из ОШ „Свети Сава" из Београда дођоше у госте лајковачким вршњацима да се такмиче у спортскмм играма и остваре лепа дечја пријатељства.
И тако по кишном времену, на Светог Луку и о свом трошку учитељи путују по Србији, без дневница и путних налога, да би осавременили наставу. У Данима Доситеја Обрадовића ето, учитељи Србије уче да би друге учили боље. Пример за углед, нема шта.


Цвета Ђурашковић,
учитељица Београд
(Политика, 7. нов. 2007)

ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

И са њима ћемо у Европу


Господине Вуксановићу,

Ја сам учитељица рођена у Београду, а по планској расподели пре педесет година добијам службу у Гаџином Хану, подно Суве планине, надомак Ниша. Мојих деветнаест година и педесет ђака учинили су да сазрим за годину дана, али и да заволим уљитељски хлеб са седам кора. Не задуго враћам се своме граду, и за свој рад добијам све награде које постоје у образовању.
Сада већ давне 1982. године, са још двоје колега, оснивам Савез учитеља Србије, који до дана данашњег бележи успехе у раду са учитељима.
Међутим, пола века сам у души носила жељу да видим своје прве ђаке и прво место службовања у Заплању. Жеља ми се остварила и ја сам се нашла у Гаџином Хану са мојим ученицима, сада већ времешним, али дивним људима. Сусрет је био радостан и узбудљив. Али, све вам ово пишем због нечег другог.
Многе школе су се, нажалост, угасиле јер нема ђака. Село Тасковић, на пример, има само девет ђака. Школе су осиромашиле, деца паметна, а учитељи вредни. Од учила најчешће имају дотрајалу таблу и креду. То је све.
Гаџин Хан има потпуну основну школу којој сте обећали компјутер. Они се радују и надају се да им стигне обећано и помало губе наду. Пошаљите им то што сте обећали. Обрадујте их, јер и са тим ђацима треба да уђемо у Европу.
А село Мали Вртоп у истој општини има школу са мало ђака, учитељицу која дневно прелази четрдесет километара да би радила, али се не жали. Више се жали што нема чиме да ради. Сем табле нема ништа, па Вас молим да им пошаљете један дијапројектор и слајдове за матерњи језик од 1. до 4. разреда чији сам ја аутор, а којих сигурно има у Заводу за уџбенике Србије. Дакле, г. министре, учините мали напор па Основној школи "Витко и Света" у Гаџином Хану пошаљите обећане компјутере, а малим ученицима у Малом Вртопу, у истој општини, подарите један дијапројектор и слајдове за матерњи језик аутора Цвете Ђурашковић. То би обрадовало и учитеље и ђаке.
И да не заборавим, ученици у селима Тасковићу и Семчи, такође у Заплању, немају мокре чворове, а обећали сте им. Мајстори су их направили, али паре нису добили.
Ђаци очекују да Министарство испуни обавезу. То је најмање што им министар може дати, да оперу руке у својој школи, а те руке ће сутра некога да хране.
Ја сам од своје скромне уштеђевине од награда и уџбеника сачувала 1.000 евра и даровала их школи у Гаџином Хану да награђује успешне ђаке, а Вас молим помозите и Ви, да бистра деца Заплања уче још боље.
Хвала Вам као човеку, министру и родитељу што ћете учинити добро дело.


Цвета Ђурашковић, учитељица, Београд
(«Илустрована Политика», 2005)

УЧИТЕЉИЦА ЗА ПАМЋЕЊЕ





Леп јубилеј просветних радника подно Суве планине надомак Ниша



Заплање и Гаџин Хан у њему имали су 15. и 16. маја велику светковину. После 53 године
дошла је из Београда њихова учитељица да види своје ђаке. Млада и лепа, рођена Београђанка, Цвета Ђулић, сада Ђурашковић, планском расподелом обрела се у Заплању , подно Суве планине, надомак Ниша.

Са 50 ђака и својих 19 година ова учитељица се нашла у озбиљним обавезама, које су јој, како каже, помогле да за само једну годину сазри и као човек и као васпитач. Почела је да брине о себи, ђацима и сеоској средини, коју у срцу носи, ево, већ пуних 50 година.
Гаџин Хан, завичај Бранка Миљковића, приредио јој је незапамћен дочек. Мештани испред кућа и 30 од могућих 50 њених ђака тискало се да види после дугог времена своју учитељицу. Много ђачких рођака, учитељи и управа школе су аплаузом, сољу и хлебом, медом и планинском водом сачекали своју учитељицу од пре пола века. Њени ђаци сад су већ седи успешни људи, грлили су своју учитељицу и сећали се детаља из свог школовања. Школа
«Витко и Света» свечано је уприличила овај сусрет, а директор школе је своју некадашњу учитељицу даровао књигом, ђаци цвећем и љубављу коју су показивали. Свечани ручак, уз музику и игру, показао је како се воли и поштује учитељ. Играли су ђаци, а највише учитељица и тешко се могло разабрати ко је ђак, а ко учитељица.
Најзаслужнија за организацију и прикупљање ђака учитељица Гордана Стојановић није крила одушевљење што је помогла да се, после пола века раздвојени, поново сретну ђаци Гаџиног Хана са својом учитељицом Цветом Ђулић-Ђурашковић.
Пратили смо учитељско постигнуће наше учитељице која се вратила своме Београду, добила у њему висока признања за свој рад, па су и наша деца користила учила и читанке које је писала наша Цвета. Она је запамћена и на њеном Дорћолу као учитељнца без премца. А на овој свечаности њој у част били су и њени школски другови, учитељи Заплања Саво Шатлан, познати ликовни педагог, и Влада Јовановић, професор и директор школе, заслужни Чукаричанин и заљубљеник у шах. Они су говорећи о нашој учитељици рекли да је она «прва дама нашег учитељства и први борац нашег образовања за квалитет учења».
На растанку пожелели смо нашој учитељици добар живот и добро здравље и да нам опет дође.
Тако смо, макар м накратко, у радости и весељу, заборавили свакодневне тешкоће и бригу уз нашу учитељицу, која нас је храбрила да ће бити боље, да добро радимо и не губимо наду за боље сутра. Хвала јој на томе.


Видосава Стаменковић- Денков, Ниш
(«Глас читалаца», 2004)

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...