Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 22. децембар 2014.

Над судбином рукописа романа "Дан шести" Растка Петровића


Или одломци из дневника једног од чланова "Когито клуба"

=

Злогласна или угледна књижевна награда, или како је  Ћосић прво победио живог Андрића, први пут, а затим и покојног Растка Петровића, други пут


„Прошло је, ево, више од две године откада је један београдски часопис објавио у целини - на помало старински начин, у наставцима - роман Растка Петровића Дан шести, дело громадно од неколико стотина страница, широко замишљено као што се компонују фреске и монументална платна, на моменте дато уздржано, скоро објективистички мирно, са жељом да се не пропусти ниједан детаљ у природи, ниједна промена у човеку, или опет грађено само од великих комада, јаким потезима који у једном замаху обухвате и небо и земљу, усковитлају људе и звери на Земљи и космичка тела у небесима, помешају Постање са Смаком света и сплићу стазе јаве са странпутицама и беспућима којима проходе једино снови" - пише Милан Дединац , у поговору Петровићевом роману, и  наставља:"Прошло је, кажем, више од две године откако је тај текст први пут изишао, а нигде, колико је бар мени познато, ниједна реч о њему није објављена, чак ни у часопису који је током целе једне године, из месеца у месец, то дело доносио  (подвукао Б.Т.). Уколико је нешто можда и писано, не верујем да су одјеци тих речи допрли до шире јавности.
Откуда то ћутање када интересовање за аутора и за његово стварање очигледно постоји?"
  У истом тексту, нешто касније, Дединац још пише: покушавајући да изведе закључак: "Ако моји садашњи утисци о овој књижевној творевини нису већ унапред били сентиментално обојени сећањима на давна времена када сам свакодневно посматрао Растка како стрпљиво исписује страницу за страницом свог великог рукописа, ако моје данашње мишљење о Дану шестом није у пуној мери пристрасно и сасвим усамљено - а сматрам да није - откуда онда, питам се, тог глувог зида ћутања око прве његове појаве у часопису Дело?

Ја то ћутање могу себи да протумачим једино на тај начин што верујем да читалачка публика - ненавикнута да прати данас по часописима дела која се објављују у наставцима - није Дан шести ни прочитала." (А)

Много година касније, 2014. године, ми не можемо порицати извесну искреност Дединцу, али Дединчев закључак о "ћутању" поводом  "Дана шестог" , треба да коригујемо, како уз помоћ истраживача, размишљања, нових чињеница. У праву је евентуални читалац, овог текста, ако помисли у себи да ја не верујем сасвим Петровићевим пријатељима - Дединцу и М. Ристићу, који су се уплели у судбину "Дана шестог" на овај и на онај начин.  Дединац се, колико знам, понајвише приближио тајни "Дана шестог", па ипак, Дединац одустаје: "О Растку Петровићу требало би опширно говорити. О њему који је једно време, у постојбини наше ране младости, био за неке од нас отелотворење правог песника. Међутим, све ми се јасније , чини да нико, нико од нас његових некадашњих пријатеља, неће написати књигу о Растку; све више се гомилају мотиви које би - изгледа нам - требало још записати, обрадити, оставити за собом. А време се пред нама нагло скраћује - срце је узнемирено! - и мрак се спушта панично као у тропима... Непостојање пљушти  пред вратима...


Нећемо стићи!"   (Б)
Одустаје да напише књигу о Растку.  Зашто никада нико није покушао да објави критичко издање "Дана шестог"? Зашто прештампавају и после толико година то издање "Дана шестог", које су обележили Дединац и Ристић? Зашто се не истражи како је приређен тај Петровићев роман? 
Много има питања - без одговора. (В)  Међу романима којима је (у неку руку) повод био Први светски рат, има три, које волим : Дневник o Чарнојевићу Црњанског, Дан шести Растка Петровића, и Доктор Живаго Пастернака. (Неугодно ми је да признам да ми је драг, донекле, и четврти  - Ујкин дом, који сам  и сам написао.) Те романе нисам лако читао, напротив, борио сам се са њиховим тајнама. Највећа од њих ми се чинила тајна отпора који је читању пружао Дан шести (и у младости, то јест на студијама књижевности, али и јуче. Првих седамдесетак страница Дана шестог ме је напросто заустављало, нечим што не бих могао да објасним; што ме нервирало као толике штампарске грешке у том издању које сам читао -2014.), али било је нешто још горе и од тог нервирања, а то је судбина рукописа романа Дана шестог, и више од тога – пријем тога романа у српској књижевности. Извесна неправда и мистерија којом је окружен (може ли тако да се каже?). Или се то чини тако само мени, (писцу рукописа романа  „Шифра Јегуља“, који сам започињао  онда када сам као млади човек покушавао да читам „Дан шести“, као студент,  па одустајао), због нечега што је издалека слично и са мукама које сам имао око покушаја да штампам  рукопис који није био  по укусу ни критике – такве каква је, ни уредника? Али зар судбина тих рукописа романа, и Петровићевог "Дана шестог" и рукописа мог романа „Шифра Јегуља“, нису у понечему сличне, не кажем истоветне, не, тј. парадигматичне?  Погледајте: те године када је објављен први пут роман Растка Петровића "Дан шести" (1961) , НИН-ову награду није добио "Дан шести",  већ  "Деобе" Добрице Ћосића. Као што је и 1954. године   НИН-ова награда  за роман године  додељена "тривијалној литератури" (Миодраг Мркић), тј. "Коренима" а не "Проклетој авлији" Ива Андрића. Неки су се писци после другог светског рата били "претплатили" на споменуту награду, и о томе има критичких текстова, коментара и сведочанстава. (У Фуснотама, доле, има занимљива грађа, коју млађи свет треба да прелиста, из више разлога. Прво, не треба слепоо веровати професорима књижевности, што су деловали на универзитету, као нека врста наметача.Усмеривача. Временом ће и то морати да дође на ред.) Ако је највиша државна књижевна награда за роман година била таква, на првом месту наметачка, намећући "своје писце", шта тек рећи за хиљаду других српских књижевних награда током последњих пола века? Шта рећи и о члановима жирија тих награда? Нису ли и уредници у великим издавачким монополским предузећима из времена титоизма били својеврсни наметачи? 
Марко Ристић пише:" И тај свој роман, под насловом Осам недеља, Растко Петровић, полазећи, по својој дипломатској дужности, крајем године 1935, за Америку, оставио је своме издавачу Геци Кону да га штампа. Геца Кон га међутим није штампао. Роман је, прво, прилично дуго лежао код свог несуђеног издавача, који је, првенствено под утицајем Слободана Јовановића, оклевао да га објави, и најзад одлучио да га без извесних коренитих исправки и изостављања, то јест у облику у коме му га је Растко Петровић оставио, не може штампати, и то из разлога политичког опоргунизма. Слободан Јовановић (а можда не он једини) сматрао је, наиме, да је извесним, па можда и у многим пасусима романа, албанска трагедија приказана у одвише мрачном, такорећи дефетистичком и за српску војску скоро дифамантном виду. Геца Кон је рукопис  најзад вратио Растку Петровићу, послао му га је у Америку, да га „поправи", то јест да га прилагоди мишљењима својих и Расткових добромислених и државотворних саветодаваца, наиме како интересима свог издавачког предузећа, тако и захтевима пишчеве дипломатске каријере. Тако се рукопис нашао у Америци и остао  у рукама Растка Петровића све до избијања Другог светског рата, и даље, све до његове смрти, 1949. године."
Да ли је истина то што пише Ристић? Вероватно јесте. И данашњи издавачи, и данашњи Слободани Јовановићи, не би дозволили штампање књига попут "Дана шестог", ма колико то некоме парадоксално звучало.(Г) Уверио сам се, као писац, на властитом искуству са издавачима, књижевним жиријима и актуелном српском књижевном критиком, оном официјелном. Ристић је поднео у својој "Библиографској белешци", неку врсту "извештаја", како је приредио рукопис,  која би морала да заинтересује не само  сваког оног који би хтео да приреди критичко издање рукописа "Дана шестог", већ и сумњичавих истраживача рукописа...
Запазили су публицисти: "У актуелним оспоравањима НИН-ове награде појављује се и опаска да постоје писци који су били потребнији њој него она њима. Ако је узмемо као више него тачну, онда би свако прављење спискова таквих аутора морало да се започне именима Иве Андрића и Владана Деснице. У едицији „Оф НИН: десет најбољих романа који нису добили НИН-ову награду (1954-2004)“ њихове књиге, „Проклета авлија“ и „Прољећа Ивана Галеба“, заузеле су (2005) прво и друго место. Први никада није ни фигурирао као кандидат за награду а другог су (1957) победиле „Мртве јавке“ Александра Вуча." Али и овај публициста се не осврће на Растка Петровића и "Дан шести", који је такође штампан у споменутој едицији и где заузима сигурно високо место. Постоји једна неописана, мрачна и огромна неправда према писцима, попут Растка Петровића, коју су закували малограђански духови, уметнички полутани, мештри и сумњиви људи који су у јавности фигурирали као некакви зналци вредност, није него! Одупирући се тој неправди, према "Дану Шестом" Растка Петровића, савесни писци и и ствараоци од интегритета, у ствари не бране једног великог покојника, већ се супростављају мешетарењима  меркантилних и сличних нижих духова, блиских свакој власти, а понајближих властитом шићару, рачуници.
     Дединац ће написати, оцењујући Растков роман и ову реченицу:

"И уверен сам да ће овај Растков роман - написан скоро пре четврт столећа - знати сам, када се једаред буде појавио у књизи, да извојује себи највише место у свету нашег савременог књижевног стварања."
Она је недвосмислена, и указује на то да постоји нешто више од онога што је наводни узрок глувог ћутања српске књижевне јавности, када је реч о "Дану шестом".  Инстиктом песника је наслутио да је "Дан шести" нека врста прототипа  енциклопедијске литературе, најгрубље речено...
Али, тај инстикт песника понекад уме и да затаји. У то сам се уверио током минуле јесени 2014. године. Београдски издавач "Дерета" расписао је почетком године конкурс за  роман. Послао сам  почетком лета 2014.  рукопис романа  "Шифра Јегуља" на конкурс "Дерете". Рукопис тог романа одбио ми је један босански издавач, тј. жири током 2013. године, јер су, вероватно и они, ако су уопште прочитали  рукопис (?),  више преферирали оне обзире, који су спутавали пок. Гецу Кона и његове саветнике. Писао сам у књ. часопису "Заветине+" опширније о томе, да не дужим овде. Изнео сам на видело да ми је и СКЗ крајем зиме 2014. године екпресно вратила, и не прочитавши исти рукопис после две недеље, и то сам писмо обелоданио.  Трочлани књижевни жири "Дерете" је једногласно одлучио да  изабере роман по њиховом укусу. Купио сам ту књигу, прочитао је, наравно, и не мало се згрануо, али право је жирија да изабере, зар не... Онда сам недељу две дана после тога добио оцену рукописа  мог романа "Шифра Јегуља" - и опет се - згрануо. Написао ју је један од чланова књижевног жирија "Дерета".Зашто је то  то написао? А ако је већ и написао, из ко зна којих побуда, зашто ми је то послао? Да објавим у "Заветинама"? Ја сам се помирио са тим  - да овакви издавачи и жирији на територији данашње Србије и бивше СФРЈ ни у сну неће хтети да моја књига буде објављена још увек. Али, зар не, апсурдно би било да и даље чувам то писмо? Оно у неку руку сведочи о судбини рукописа романа код нас, оних писаца који наравно нису серијски нити у моди. (Д)



ФУСНОТЕ 


(А)


....А у хаосу ратних и послератних догађаја, како су се само узнемириле, преобразиле и наше судбине! Шта се све одиграло с нама, његовим пријатељима са којима се он опраштао тог давно мртвог београдског јутра, шта опет с њим, далеким, који нас је тада завазда оставио, и шта, најзад, с његовим рукописом који је Растко онда предао за штампу, а тај роман, Дан шести, тек сада као књига долази у руке читалаца, после једне бурне и замршене повести, једанаест година после песникове смрти!

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...