Цјеломудрија

Ново Друштво СУЗ

2011-12-28T13:32:00.004+01:00

Оснивање Друштва СУЗ, удружења грађана, које би, на известан начин наставило путем неправедно заборављеног Друштва "Суз" (основао га професор универзитетаа Мика Петровић, познатији под надимком Алас; угашено пре више од шест деценија игром судбине), али које би у суштини било ново друштво, ново удружење, вредно је труда. Ту идеју су покренуле Заветине, које већ годинама настоје да институциализују своја плодна искуства сарадње са писцима, уметницима,

читаоцима, добротворима. Ново Друштво СУЗ не би окупљало само писце, сликаре, уметнике, музичаре, и друге, већ и обичне људе, пријатеље, све оне који то желе и који би прихватили Правила Друштва. Заветине би, наравно, у свему томе помогле. Колико могу;и више него што могу.Ако и ви имате нових идеја које би окупиле један број грађана, не само уметника, него и људи амбициозних најразличитијих професија, слободно нам се јавите са својим предлозима, како бисмо направили удружење које би било и бројно и квалитетно... Своје предлоге можете објављивати директно на овом блогу. Укључена је опција да сви могу послати своје предлоге као коментаре. Дакле предлози се могу послати преко опције анонимно, мада бисмо волели да потпишете своје предлоге. Своје идеје можете послати и на уобичајену интернет адресу Заветина, zavetine@verat.net , али увек назначите да шаљете за тему Суз...

Belatukadruz (snimak dr Dimitrije Lukic, decembar 2011, ne moze se
preuzimati bez dozvole ZAVETINA!!

Zastrašujući podatak: Broj nepismenih u Srbiji

2011-09-08T13:22:00.001+02:00

Grafeme, znaci; Lepenski vir

Međunarodni dan pismenosti, 8. septembar, Srbija dočekuje sa više od 1,3 miliona nepismenih ili ljudi koji nemaju završenu osnovnu školu, dok se u svetu taj broj procenjuje na više od 862 miliona.

B92 utorak, 8. septembar 2009.

B92

Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu - UNESKO, proglasila je 8. septembar za Međunarodni dan pismenosti još 1967. u cilju da se svake godine, bar na taj datum, istakne važnosti čitanja i pismenosti u životu pojedinca i društva u celini.

Generalna skupština UN je proglasila 10 godina pismenosti za period 2003-2012, a prema podacima UNESKO i drugih međunarodnih organizacija, poput Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), od ukupnog broja nepismenih u svetu, dve trećine su žene, a 113 miliona deca - na kojima je budućnost sveta.

Podaci UNESKO-a iz 2006. godine govore da
75 odsto nepismenih stanovnika živi u podsaharskim zemljama, gde ženska deca uopšte ne idu u školu, a slede jugozapadna i istočna Azija i arapske zemlje.

Prema podacima OECD-a, u razvijenim zemljama najveći broj stanovnika ima srednju školsku spremu (od 47 odsto u SAD, do 61 odsto u Austriji).

Obrazovanje, odnosno puna pismenost odraslog stanovništva, i sada je i u razvijenim zemljama jedna od osnovnih tema jer globalizacija svetske ekonomije zahteva pismene radnike, odnosno preovlađujući je broj radnih mesta koji traže dobro obučenu i obrazovanu radnu snagu.

U Srbiji je među obrazovanim najviše onih sa srednjom školom, dok je sa visokim obrazovanjem svega 6,5 odsto građana.

Do polovine prošlog veka koncept pismenosti podrazumevao je elementarnu analfabetsko-jezičku i matematičku orijentaciju, a to znači osnovno savladavanje veština čitanja i pisanja.

Od 1964. razvija se novi pristup, odnosno funkcionalno opismenjavanje i pismenost, a osnovu ovakvog koncepta čini odnos između pismenosti i privrednog razvoja.

Prema definiciji Projekta međunarodne pismenosti odraslih (IALS) pismenost se definiše kao prozna pismenost ( razumevanje i korišćenje informacija dobijenih iz tekstova), dokumentaciona pismenost ( informacije koje se nalaze u različitim formularima) i kvantitativna pismenost ( razumevanje, na primer, izveštaja o stanju na računu u banci, određivanje poreza, kamata i dr).

U najnovijem istraživanju Projekta IALS-a obuhvaćeno je šest zemalja OECD-a: SAD, Kanada, Nemačka, Holandija, Švedska i Švajcarska.

Ustanovljeno je, na primer, da najviši nivo pismenosti imaju Švajcarci - 35 odsto, a da za njima slede Amerikanci sa 20 odsto. A po obuhvaćenosti stanovništva obrazovanjem posle obaveznog na prvom mestu su SAD i Japan sa 96 odsto, a slede Švajcarska sa 82 odsto i Austrija sa 79 odsto.

Krajem 20. i početkom 21. veka na svetsku scenu "stupa" takozvana nova pismenost, odnosno informatičko opismenjavanje, eksplozija novih formi komunikacija u vrlo kratkom vremenskom periodu.

Tu prednjači razvoj onoga što se naziva "Mas self komunikejšn" (MSC), odnosno masovna individualna komunikacija. Tehnički gledano, MSC je Internet, ali isto tako i svet komunikacije mobilnim telefonima.

Objavljeno na sajtu b92.net »

Svetski dan pismenosti

2011-09-08T13:17:00.000+02:00

Prozori Zavetina. slike/slova

BETA: BEOGRAD, 8. septembra 2011. (Beta) - U četvrtak je Medjunarodni dan pismenosti, a Srbija ga dočekuje sa oko 20 odsto stanovništva starijeg od 15 godina koje nije završilo osnovnu školu.

Zvanična statistika pokazuje i da je oko 50 odsto odraslih u Srbiji završilo samo osnovnu školu, ili je funkcionalno nepismeno.

Ovogodišnji , saopštio je UNESKO, posvećen je povezanosti pismenosti i mira.

Prema podacima Instituta UNESKO za statistiku, u svetu su nepismena 793 miliona odraslih - većinom žena. Još 67 miliona dece osnovnoškolskog uzrasta nije u školi, a 72 miliona adolescenata nižeg srednjoškolskog uzrasta takodje ne moze da ostvari svoje pravo na obrazovanje.

Akcija beogradskih VEČERNJIH NOVOSTI

2011-09-07T23:30:00.001+02:00

Dani NOVOSTI u Republici Srpskoj

Oduvek živeći i radeći sa vama „Večernje novosti“ žele da vam se ovih prvih septembarskih dana delimično oduže za vernost, odanost i lojalnost.

Znak prepoznavanja

Najuticajnije srpske novine poklanjaju vam nekoliko manifestacija i prigodnih susreta.

„Večernje novosti“ daruju Ministarstvu za kulturu i prosvetu 10.000 knjiga popularne edicije „Zlatni Rusi“. Ministarstvo će ih podeliti školama i bibliotekama širom Republike Srpske.

Popularni glumac i pisac Dragoljub Ljubičić Mićko, izvešće u petak, 9. septembra, u banjalučkom Narodnom pozorištu monodramu „One stvari“(20.30)

U subotu, 10. septembra, u 20 časova, nenadmašna grupa „Riblja čorba“, sa legendarnim frontmenom Borom
Đorđevićem, prirediće koncert (na Trgu slobode) u Banjaluci. Nema karata, nema plaćanja – samo pesma i muzika!

Toga dana, u 12 časova, Vlada Republike Srpske, Kompanija „Andrićgrad“ d.o.o. Višegrad, Kompanija “Novosti“, potpisaće ugovor o trogodišnjem medijskom sponzorstvu „Novosti“ u vezi sa izgradnjom velelepnog Andrićgrada, u Višegradu.

Istog dana u subotu, 10. septembra u 14 časova, „Novosti“ otvaraju svoje novo dopisništvo za Republiku Srpsku. Dopisništvo otvara slavni reditelj Emir Kusturica.

U utorak, 13. septembra, Kompanija „Novosti“ na 16. Međunarodnom sajmu knjiga u Banjaluci predstavlja svoja izdanja i knjigu Ive Andrića, „Na Drini ćuprija“koja je objavljena povodom pedeset godina od dobijanja Nobelove nagrade.

U sredu ujutru, 14. septembra, na svim kioscima širom Republike Srpske, tražite od prodavaca sjajnu prvu knjigu „Don Kihot“, Migela de Servantesa iz edicije „Zlatni Evropljani“ po ceni od 2KM, bez koje ni jedna kuća ne može.

U petak, subotu i nedelju 9,10,11. septembra na Trgu slobode u Banjaluci, ekipa „Večernjih NOVOSTI“ će se družiti sa vama. Za zanimljivo druženje obezbeđene su besplatne novine, dobra muzika, knjige u izdanju Kompanije „Novosti“, zanimljiva takmičenja (rešavanje ukrštenica, skrivalica, pikado...),raznovrsni pokloni.

Svakoga dana, od 1. septembra, povećan je prostor u „Novostima“ za teme iz života Republike Srpske.

* „Novosti“ su novine za Republiku Srpsku.

* „Novosti“ daju više nego drugi!

* „Novosti“ su sa Vama svakoga dana.

Ујдурме "Политике", или....Геј јунаци из српске прошлости

2011-02-23T16:53:00.000+01:00

Поводом чланка објављеног у додатку Политика МАГАЗИН бр. 699 / 20. фебруар 2011.

стр. 28-29, Геј јунаци из српске прошлости

Да ли су и тзв. "дворски историчари" Титова времена падали на овако јефтин, ћифтински ниво?.....Или, очигледно да тиражи Политикиних издања падају, из дана у дан, или да је неко ову врсту чланака поручио, али зашто? У које сврхе? И тзв историчару "без длаке на језику", и споменутој новинарки, много би боље било, да су прочитали мемоаре принца Ђорђа Карађорђевића, посебно поглавље ЗАБРАЊУЈУ МИ УЛАЗ У ДВОР, или поглавље о околностима под којима је ухапшен принц Ђорђе Карађорђевић...

Добро би било да су, поред свега осталог, понудили и доказе за нека места у магазину.

Новооснована Фондација Михаило Петровић Алас у Београду поседује интимну преписку принца Ђорђа Карађорђевића, која је скоро век провела на неком од тавана. Инвентаришући ту преписку, ученика и учитеља, нисмо наишли на детаље или околности које би потврдиле "тврдње" изнете у чланку споменутог магазина.

Књиге, историјске, требало би писати, на основу исцрпнијих истраживања и доказа, зар не?

И новинари и научници би требало да буду опрезнији у изрицању оцена за које нема доказа. Ако су докази претпоставке, инсинуације и лажи - зар то може помоћи у расветљавању личности и истине?

Нико није света крава и заштићен од истраживања.

Дозвољено нам је да посумњамо у Политику, да се зачудимо, и упитамо: Шта јој то треба?

Где смо тренутно? Још увек у бесовским вртлозима 20. века?

Упоредите дворско објашњење, штампано у Политици од 3. маја 1925. са чланком Геј јунаци из српске прошлости, штампаном у МАГАЗИНУ Политике 20. фебруара 2011. и изведите закључак сами.

Каква другачија историја! Моилим вас, зар није реч о истој?..........

Видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/n-e-k-dh/uobicajeneujdurmepolitike

Миодраг Павловић у "Заветинама"

2011-02-21T18:05:00.001+01:00

Српски бард, Миодраг Павловић, један од оних песника
који је прави наш кандидат за Нобелову награду

Ових дана, покренут је посебан фајл посвећен богатом стваралачком опусу једног најзначајнијих живих српских песника Миодрага Павловића... Тренутно је публикован био-библиографски податак о овом ствараоцу вишеструких умних дарова. Узгред буду речено, Павловић је завршио дорћолску основну школу "Јанко Веселиновић". Када је ова школа средином шесдесетих година расформирана, књиге из школске библиотеке ОШ "Јанко Веселиновић" пренете су у новосновану школу на Јовановој пијаци, која данас носи име по Мики аласу, најчувенијем српском математичару.
На понеким књигама се још увек може видети печат ОШ "Јанко Веселиновић"...
Видети више:
https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic/bio-bibliografskipodatak

Богородица Тројеручица за 2010. годину

2010-12-07T13:44:00.001+01:00

Svečana dodela Svetske pravoslavne književne nagrade „Bogorodica Trojeručica" Velika sala Ruskog doma, 8. decembra u 19.00. Fondacija „Ivanka Milošević"

Симболи српских ЗАВЕТИНА

Milosavu Teši ću nagrada "Bogorodica Trojeručica"

BEOGRAD - Fondacija "Ivanka Milošević" iz Čikaga dodelila je svoju Svetsku pravoslavnu književnu nagradu "Bogorodica Trojeručica" za 2010. godinu pesniku Milosavu Tešiću (63), saopštio je Srpski pres centar u Čikagu.
Nagrada se dodeljuje za celokupno književno delo, a ovogodišnji laureat je tradicionalno proglašen na Vidovdan u Čikagu, u Srpskoj narodnoj biblioteci, zadužbini Miluna i Nade Nikolić.

U saopštenju se navodi da Tešić u svojoj poeziji "obnavlja žanrove starosrpske vizantijske književnosti i na izuzetan način obrađuje religijsko-metafizičke teme".

Видети више: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-02-07-2010/milosavu-tesicu-nagrada-bogorodica-trojerucica

У Чикагу додељена Светска православна књижевна награда ”Богородица Тројеручица”

Фондација ”Иванка Милошевић” из Чикага доделила је своју Светску православну књижевну награду ”Богородица Тројеручица” за 2010. годину српском песнику Милосаву Тешићу (1947). Награда се додељује за цело-купно књижевно дело. Овогодишњи лауреат је традиционално проглашен о Видовдану у Чикагу у Српској народној библиотеци, задужбини Милуна и Наде Николић.

”Богородица Тројеручица” је једина књижевна награда православног света и додељује се православним књижевним ствараоцима који, надахну-ти хришћанством, изражавају биће својих православних народа, њихових темеља и светиња.

Награда је установљена у славу иконе Пресвете Богородице Тројеручице, за добробит православних народа и православног песништва, а у спомен на Иванку Милошевић, ученицу V разреда чикашке Латинске школе, коју су у десетој години живота уморили агенти југословенске комунистичке тајне полиције 1977. године у Чикагу.

“Милосав Тешић у својој поезији обнавља жанрове старо-српско византијске књижевности и на изузетан начин обрађује религијско-метафизичке теме. Његова збирка Седмица у том погледу је најизразитија и прави је догађај као обнова и иновација старих поетских форми. Досежући изузетне поетске висине на плану песничког језика и на религијско-метафизичком плану, Тешић се сврстава у најужи број српских песника који креативно оживљавају и иновирају традицију,” рекао је поводом одлуке Фондације песник Ђорђе Николић, њен потпредседник и уметнички директор.

видети више:

http://www.tvinx.com/%D1%83_%D1%87%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B3%D1%83_%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%E2%80%9D%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B0%E2%80%9D.news.35.sr

Принц Ђ. Карађорђевић о пријатељству са Миком аласом

2010-11-30T15:19:00.001+01:00

Заштитни знак промишљено
покренутог Веб сајта ЗАВЕТИНА

“Часови на Дунаву спријатељили су нас до те мере да могу рећи

Да се права веза између професора и мене, која је годинама

Трајала, све до његове смрти – зачела баш на Дунаву, у друштву

Простих рибара са мрежама у рукама. Сложни рад, радости због

Доброг улова, разговори које смо водили приликом одласка и

Повратка – били су први знаци једног непоколебљивог разумевања,

Које је чувеног математичара света везало за седамнаестогодишњег

Дечака, - да се годинама у животној борби и мојим недаћама још

Више учврсти и појача. Дунав и рибарење били су зачетак те

Непомућене слоге, која је чудила мога оца и околину двора, као

Што је чудила и неке пријатеље чувеног научника…”

( Стр. 188 – 189 Истина о мом животу, Београд, Просвета, 1969. година, )

видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/n-e-k-dh/istinaomomezivotu

Вести из Фондације Михаило Петровић Алас, Два писма из кофера М. Петровића

2010-11-29T17:39:00.001+01:00

Оловка Михаила Петровића

Ових дана, приводи се крају састављање инвентара личних предмета, докумената, преписке и бележака, поклоњених Фондацији Михаило Петровић - Алас ( при ОШ "Михаило Петровић Алас" ) од стране најближе родбине, тј. потомака. Ту грађу је проинвентарисао и средио проф. и књижевник Мирослав Лукић. Веб сајт Алманах СУЗ доноси
факсимиле два писма - издавача Геце Кона професору Др Живојину Перићу, зету великог математичара Аласа (месец август 1924. године), и факсимил писма М. Петровића упућеног из Канаде зету Живојину Перићу...
Видети више:

https://sites.google.com/site/almanahsuz/home/fondacija-mihailo-petrovic-alas/dvapismaizkoferampetrovicaalasa

Фотоапарат Михаила Петровића Аласа

2010-10-15T13:53:00.001+02:00

Фотоапарат Михаила Петровића Аласа, са почетка 20. века.

Аутентичан фотоапарат чувеног математичара и светског путника Михаила Петровића - Мике Аласа - данас се чува у Фондацији Михаило Петровић Алас, при Основној школи на Јовановој пијаци у Београду
, која носи име овог незаборавног научника, шефа оркестра СУЗ.
У току је обрада предмета који су припадали чувеном професору и математичару, увођење у књигу инвентара, тј. имовине ове новосноване фондације....
Овде ћемо убудуће доносити и друге фотографије, из новосноване фондације.

Један ђердапски доживљај / Мика Алас

2010-07-06T17:05:00.001+02:00

Рајска речица...Предео Преко Пека. Крај маја 2010.

....Путујући пре светског рата Дунавом од Голупца до Доњег Милановца, путник је на томе месту могао са брода запазити горостасну стену, приљубљену уз саму обалу, која се потпуно усправно диже из воде, достиже знатну висину над водом, чини подужи простор обале потпуно неприступачним и даје јој необично дивљи
изглед. Одмах испод те стене, у заклону који она даје од љуте матице што поред ње дере и прави је неприступачном, падала је у очи једна лађа чудног изгледа: три високе катарке,са тешким каменим теретима што на њлма висе, и чекрцима на врх катарки, привлаче пажњу и изазивају радозналост. Лађа је ту непомична, и дању и ноћу, од раног пролећа до позне јесени.

Кадгод вас је пут туда нанео бродом, могли сте је видети увек у истом положају, увек на истом месту и без икаква знака да се на њој шта креће или ради. Само у извесним тренуцима, ако вас јс случај нанео да туда прођете у време кад треба, приметили бисте на лађи изванредну живост. Тешки терети што висе на врховима катарки стропоштавају се са великим праском у воду; неколико људи, за које се тада види да су били на лађи, устумарају се по њој, ужурбано привлаче нешто себи и изгледају као да се боре са нечим за вас невидљивим, а што међутим, њима задаје муке. Борба, журба и цео покрет једва да трају који минут: још. пролазећи брзим парним бродом, нисте добро ни одмакли од тога места, а на њему је већ завладала иста непомлчност и тшина која је била и пре тога. Ухваћена моруна, јесетра,сим или сом, савладани су и дивљом лозом привезани за рибарску лађу.

То необично место је тај Госпођин вир,једно од негдашњих најјачих рибарских места на целоме Дунаву. Лађа, коју сте видели непомичну на томе месту, намештена је ту ради риболова, а необична живост која вам пада у очи у извесним тренуцима кад поред ње пролазите, јесте борба рибара са ухваћеном крупном рибом. Принцип, на коме је основан риболов на Госпођином виру, један је од најинтересантнијих међу онима које је оштроумље рибара могло измислити у тој непрекидној и вајкадашњој борби са рибом. Целокупна рибарска инсталација није ништа друго до једна врста заседе: риба се не тражи, већ се чека на згодном месту на које ће је саме водене струје, матице и букови упутити чим се буде затекла ма где ту у близини; вода је сама својош огромном снагом. што је има од брзине реке на томе месту, гура у мрежу која има облик простране разјапљене чељусти што се у тренутку затварају чим очекивани плен у њу уђе, а затварају је она три тешка камена што у томе тренутку падају са катарки и повуку собом навише доњу ивицу мреже....

Видети више:

http://sites.google.com/site/almanahsuz/mika-alas

Отворена Виртуелна библиотека СУЗ

2010-06-28T13:47:00.001+02:00

Однедавно је отворена виртуелна позајмна библиотека СУЗ, на сајту Алманах СУЗ посвећен животу и делу и успомени на великог српског математичара и писца Михаила Петровића Аласа.
Прве две књиге, које се могу преузети бесплатно, представљају преводе са руског проза Одојевског (превео песник Владимир Јагличић) и превод песама са румунског песника Станескуа (М. Вукадиновић). Књиге су добијене од београдских Заветина
. Бесплатно их могу преузимати, пре свега ученици, али и други читаоци широм света, који знају српски језик.
Књиге се - дигиталне књиге - могу преузети са следеће интернет адаресе:
http://sites.google.com/site/almanahsuz/my-forms/
http://sites.google.com/site/almanahsuz/

Конкурс за Смотру библиотекара и награду "Мина Караџић"

2010-06-16T10:22:00.001+02:00

Белатукадруз и мачак. Крај маја 2010. Снимак Ивана Шишмана

Смотра стваралаштва школских библиотека

Теме и садржај

Како је код других - искуства из земаља у окружењу и свету: како послују школске библиотеке, какви су стнадарди, како су опремљени, каква је законска регулатива…
Посебне збирке у школским библиотекама (легати, семинарски радови, научни радови наставника и др); начин на који се обрађују, чувају, користе; опис, намена, вредност и значај збирки; популаризација…
Школска периодична издања – представљање штампаног или електронског гласила, зборника, годишњака и др. периодичних врста које покреће, уређује школ. библиотекар: идеја за покретање, уредништво и сарадници, укљученост ученика и колега, садржаји, форма, концепција, периодичност излажења...
Библиотекар истраживач - истраживања које спроводи школски библиотекар, сам или у тиму, а у вези су са радом библиотеке и њеном делатношћу: теме, методологија, приказ резултата, чему могу послужити резултати...
Библиотекар покретач и иноватор - акције и пројекти које је покренуо школски библиотекар, а које представљају искорак из уобичајене праксе: опис, садржај, коме је намењено, ко је укључен, какви су резултати и корист

Видети више: http://skolskibibliotekari.spaces.live.com/blog/cns!64771A155BFD3B2!501.entry

Скинуте маске: Бандит, анархиста - песник Драинац

2010-06-10T18:55:00.001+02:00

Раде Драинац

МОЈ ПОСЛЕДЊИ ОДГОВОР ТАКИ ДОДИЋУ, НАРОДНОМ ПОСЛАНИКУ

Грађанска дужност ми је налагала да ту незналицу, тог политичког скакавца, ту напаст народну,тог корупционаша, ту арамију сељачку, ту политичку беду данашњице, таку додића, разголитим као леш.

Смело тврдим да сам таку додића, разоткривајући
сва његова недела, морално убио, не само у срезу Трстеничком, него и у целом нашем народу.

Од данас је така додић за мене само једна морална лешина о којој ја нећу више да водим рачуна.

Што се тиче његове упорности за неко физичко обрачунавање, ја таки додићу стојим на располагању и за ту врсту сатисфакције, али под условом да се така прво истрезни кад се тај меч између нас приреди.

За све остало даћу му сатисфакцију на суду,где ће ми се пружити могућност и пепео да му развејем низ ветар.

Тако треба да прођу сви народни мартири, дерикоже, политичке незналице и ловци мандата у данашње доба крвавих криза и беспослице.

То је мој последњи одговор овом политичком мртвацу.

Преузето из књ. Раде Драинац ИЗДАЈСТВО ИНТЕЛЕКТУАЛЦА, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. године, стр. 170 (Раде Драинац , Дела, т. 8)

Боли ме блајбингер / Мирољуб Тодоровић

2010-05-27T18:22:00.002+02:00

Одломак из најновијег романа оснивача сигнализма

ОЛАДИЋУ БОГА У ЊИМА

- Ал су те гадно искембечили - кевну Мунгос зракајући моје поцепано перје, крвав кљун и распичкану фацу.

- Могао сам да се сликам, шефе, било их је четворица - испљунух - али сам бар двојицу мушки одељао. Променио сам им лични опис.

- Који су то гелиптери? Да ли их знаш?

- Добро сам их уђанио. Чим се мало средим, избунарићу их. Неће ми брисну-ти. Не живцирај се. Оладићу бога у њима.

Боли ме блајбингер, стр. 77

полеђина корица књиге
„Тодоровић подвлачи оне црте сленга као што су својеврстан хумор, подсмех-изазов, сарказам, двозначност. Сленг је конкретан, антисентименталан језик..."

(Јулијан Корнхаузер, 1998

„Шатровачки се отвара као оштар, непосредан, јасан језик у много чему функционалнији од традиционалног. Скривање иза гомила речи није у духу шатровачког, овај уме да буде убитачно бридак као афоризам, једнако бруталан и грубо, тврдо суптилан, осетљив на минималне разлике. А надасве је духовит и свеж..."

(Илија Бакић, 199У

„Писање на криптоговору једна је од броших новина којима су сигналисти изненадили, а донекле и шокирали културну јавност, још увек неприпремљену за овако радикалне и екстрем-неискораке ујезику и књижевности. (...) Штета је једино што у овом несвакидашњем књижевном уметничком искораку Тодоровић нема следбеника."

(Миливоје Павловић, 2002

„Тодоровић најјаче књижевне ефекте остварује на плану лексичких иновација, морфолошких промена речи и њиховог постепеног уланчавања у смислене наративне низове који се на крају књиге указују не као афирмација или као критичка и моралистичка осуда одређеног начина мишљења и изражавања већ пре свега као њихова духовита и хумором обојена књижевна илустрација и слика, чије се објективно егзистенцијално значење формира у читаоцу зависно од степена његовог духовног профила. Тодоровићеве шатро жваке, које представљају право и провокативно освежење у нашој данашњој прози, сигурно ће наићи на одговарајуће интересовање оних младих читалаца у градским срединама који су увек спремни на изазове, на игру и на слободу у језику и у књижевном тексту."

(Марко Недић, 2007)

_____________________________________________________

СIР - Каталогизација у публикацији Народна библшпска Србијс, Београд
821.163.41-31

ТОДОРОВИЋ, Мирољуб, 1940-

Боли ме блајбингер : (шатро роман у 3 50 жвака и 50 слика) / Мирољуб Тодоровић. - Београд : Просвета, 2009 (Београд : Меграф). -212 стр. ; 20 ст

Тираж 300. - Белешка о аутору: стр. 205-207.

ИСБН 978-86-07-01853-6

Ову књигу можете преузети бесплатно на следећој интернет адреси http://www.miroljubtodorovic.com/pages/Blajbinger.pdf

„Književnost gradova“ - KOV u Prokuplju, i Aleksandar Lukic

2010-05-19T09:52:00.002+02:00

• Vršac - Na manifestaciji „Drainčevi književni susreti“, koja se održava u Prokuplju od 18. do 26. maja, u okviru programa „Književnost gradova“ biće predstavljeno literarno stvaralaštvo i izdavačka delatnost Vršca. Ove godine je nagradu „Rade Drainac“ dobila knjiga Aleksandra Lukića „Ne spominji đavola“, u izdanju vršačkog KOV-a.
Ovu izdavačku kuću tokom manifestacije će predstavljati Mihajlo Milovac, Marija Vasić, Petru Krdu, kao i ovogodišnji laureat Aleksandar Lukić. Organizatori „Drainčevih književnih susreta“ su grad Prokuplje i Narodna biblioteka koja nosi ime ovog pesnika.

Дигитално издање "Музеја Немогућег Ратара"

2010-05-03T17:01:00.000+02:00

Поклон књига Заветина за амесец мај 2010. године М. Лукић, У дому предака, мај 2010. Снимак Ивана Лукића

НАПОМЕНА:

Заветине су последњих година добиле стотинак писама читалаца из разних крајева Србије, који су тражили "Музеј Немогућег Ратара", који је штампан давно, тј. пре десетак година, као пилот издање, у симболичном броју одштампаних примерака. Годинама није било могуће удовољити читаоцима и заинтересованима; сада је то могуће.

Одломак из књиге:
....У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (...), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва "Хомољски мотиви" зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама.

Студенти из Звижда и Хомоља, који су имали прилике да у часопису Савременик прочитају моје есеје о музеју живе традиције, предлагали су ми да оснујемо ДРУШТВО ЗА ОСНИВАЊЕ МУЗЕЈА ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ....

Књига се може преузети са уобичајених страница Веб сајта Заветина http://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/muzejanemogucegratara

ИЛУСТРОВАНА ЕНЦИЛОПЕДИЈА ОКЕАН

2010-04-27T18:46:00.000+02:00

Мала магаза;детаљ. Фотографија Ивана Лукића из циклуса Библиотека Лукића у Мишљеновцу;складиште. 24. 04. 2010.
Сазнајте зашто Јован Мемедовић препоручује Велику ИЛУСТРОВАНУ ЕНЦИЛОПЕДИЈУ
Океан прелистајте је * Наручите у претплати са 30% попуста * уштедите 2.670 дин

Задовољство ми је шта могу да Вам представим Прво издање на српском језику Велике илустроване енциклопедије Океан реномиране куће издавачке Дорлинг Киндерслеи. Све сто је до сада откривено о тајнама мора и океана налази се у овој свеобухватној књизи која ће изаћи из штампе у октобру 2010.
С ТВ-камером у руци крочио сам на многа места нетакнуте природе. Открио сам фасцинантне
чињенице о живом свету, доживео невероватне авантуре и необичне сусрете. Иако сам одрастао на београдском асфалту, можда Због својих дурмиторских корена, природом сам опчињен од малих ногу. Због узбудљиве Прице из дивљине спреман сам да Одем ја на крај света. даље од тога да, ако треба.
Где налазим инспирацију? Значе ли вам нешто имена Дон волс и Жак Пикард? Исте године Када сам рођен, двојица океанографа заронили су са дубине од батискафом урадити 10,911 метара испод површине мора. И дан данас ово је рекордна дубина не које су људи икада стигли. Да практично Значи да је више људи било у свемиру него шта је посетило морске дубине!
Фасцинантан податак навео ме је да зароним у једну књигу, тачније, енциклопедију. Наиме,
захваљујући менаџеру Младинске књиге, Инаце страственом риболовцу Жарку Бојанићу, имао сам привилегију да међу првима добијем један примерак енциклопедије Океан. Опчинио мене
је потпуно! Додуше, Немогуће је одједном сагледати све његове Аспекте, али Зато вас водич Као сто је Океан уводи Прицу у поуздано и постепено - од његових физичко-хемијских карактеристика, преко објашњења океанских средина, класификације живог света па све то мапа океана.
Већ сам целу породицу укључио у ову истраживачку авантуру! Када сам од илустровану енциклопедију Први пут спустио на сточић дневног боравка, приметио сам да држи
завидну предност у конкуренцији са даљинским управљачем, чинијом с грицкалицама и разноразним популарним магазинима. Невероватно је Како ова књига Цак сам клинце школског узраста лако и брзо увлачи у своје дубине - стручна, едукативна, информативна при томе визуелно атрактивна и занимљива.
Баш недавно ми је ћерка запањено испричала како би услед глобалног загревања и отапања Арктика Могао да се заледи део северно Америке и да за Неколико степени спусти температура у Западној Европи. Дете ми је детаљно све објаснило фази Овог природног процеса (везан је за могући поремећај у СТРУЈАЊУ воде у Атлантском океану), и разлоге за овако песимистичне прогнозе Научне. Све то је у прочитала Океану! Драго ми је да су уз енциклопедију Океан Моји клинци за кратко време успели да схвате да је Океан не само Колевка живота на земљи него један живи систем Чије је очување од пресудне важности за нас живот и опстанак. Океан је дефинитивно допринео да она још више заволе природу, да је разумеју и труде се да Живе у складу са њом!
Читајући Океан, тајне последњег недирнутог дела света откриваћете са узбуђењем и чуђењем које неће бити кратког даха. Неисцрпном извору информација и научних теорија увек цете се изнова враћати! Као риболовац увек сам размишљао како је чудесан и важан процес кружења воде на земљи.
Након читања океана, гледам у реку, помислим како Ће сва ова силина воде завршити у океану и при Томе неце допринети да на планети буде више од 3% слатке воде. Фасцинантно је да је Чак две трећине укупне количине слатке воде заробљено у пространим леденим покривачима Антарктик и већег дела Гренланда, а да је све остало Слана вода!
О том непрегледном пространству од 1,36 милијарди км3 воде која циркулише и само одржава живот на Земљи, имамо неупоредиво мање знања него о копну, али са овом књигом верујем да је мистерија поцела да се разоткрива!

итд. итд.
Ово јединствено енциклопедијско издање Ће по изласку из штампе коштати 8.900 динара ВИ
Данас имате прилику да га у ПРЕТПЛАТИ Наручите по 30% нижој цени! Наручите Већ сад свој примерак Велике илустроване енциклопедије Океан у ПРЕТПЛАТИ по најповољнијој цени и Цак уштедите 2.670 динара!

Наручите путем наруџбенице на нашем сајту или путем мејла инфо@младинска.рс
Младинска књига, Београд, Ђорда Станојевића 14, 11070 Нови Београд Телефон: 011 570 22 22
Фак: 011 22 570 90

Sabrana dela Lava Nikolajevica Tolstoja

2010-04-21T11:24:00.000+02:00

Bibiblioteka OS Mihailo Petrovic Alas kupila je ovih dana Sabrana dela Lava Nikolajevica Tolstoja u 15 knjiga.
Izdavačke kuće „Aleksandrija” iz Beograda i „Glas crkve” iz Šapca objavile su „Sabrana dela Lava Tolstoja” u 15 knjiga, uoči 54. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga, kao i uoči obeležavanja veka od Tolstojeve smrti... Ono što čini posebnost ovog izdanja jeste to da će prvi put u okviru Tolstojevih sabranih dela biti objavljene njegove knjige „Jevanđelje” , „U čemu je moja vera” i „Ispovest”.
Prema rečima Aleksandra Rankovića, urednika izdanja i direktora izdavačke kuće „Aleksandrija”, ovo su dela u kojima Tolstoj iskazuje svoju duboku religioznost i bespoštedno kritikuje državu i crkvu , I koja je Tolstoj napisao na svojoj životnoj prekretnici.
– Tolstojevo delo danas je toliko aktuelno i živo. Ljubav među ljudima, svet bez nasilja, sloga u porodici, ravnopravnost, brak, povratak prirodi, o čemu između ostalog Tolstoj piše u svojim delima, potrebno nam je sada možda više nego ikada u istoriji. U ovim delima ima svega za svakoga. Počev od prekrasnih priča, basni i bajki za decu u „Pričama iz nove azbuke”, preko predivnih „Sevastopoljskih i drugih pripovetki”, pa do neprevaziđenih drama i romana – rekao je Ranković.

Ovo bibliofilsko izdanje na više od 6.000 strana štampano je u vrlo ograničenom tiražu od 500 primeraka, a prema Rankovićevim rečima prevod dela je osavremenjen, knjige su rađene sa povezom u eko-koži, sa zlatotiskom, ukrasnim girlandama, obojenog knjižnog bloka, a autor predgovora izdanju je akademik Dragan Nedeljković. Cena kompleta 13.932,00 dinara.
Ljubomir Ranković, urednik i direktor „Glasa crkve”, govoreći o isključenju Tolstoja iz ruske crkve koje se dogodilo 1901. godine, ukazao je na etičnost Tolstojevog dela i na ideje iz prvih vekova hrišćanstva.

(Izvor : Autor: M. V. Politika.)

Povodom godine knjige

2010-04-21T11:11:00.000+02:00

"Vremena se menjaju, ali potreba za pričom ostaje i pričanju kraja nema” - ova misao Ive Andrića je lajt motiv projekta “Čitaj! Obogati sebe.”, koji od 23. aprila do 22. maja organizuje Biblioteka grada Beograda, uz podršku Ministarstva kulture i izdavačkih kuća “Službeni glasnik”, “Kreativni centar”, “Klio”, “Čigoja”, kao i “Telekom Srbija”.

Ova kampanja za popularisanje knjige i čitanja organizovana je povodom Godine knjige (od aprila ove do aprila 2011. godine), kao i Svetskog dana knjige, 23. aprila. U petak u Biblioteci, od 11 do 13 časova, poznate ličnosti - muzičari, pisci, glumci, sportisti, političari - radiće kao bibliotekari i razgovaraće sa posetiocima koji će moći da se učlane po promotivnoj ceni od 400 dinara. “Noć u biblioteci” biće priređena 21. maja kada će subotički postrok sastav “Ana Never” održati koncert, a Biblioteka biti otvorena do 23 sata. “Službeni glasnik” će u svakoj biblioteci nagraditi knjigom ...

Videti vise : Čitaj, obogati sebe! > http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=176912&title_add=%C4%8Citaj%2C%20obogati%20sebe%21&kword_add=biblioteka%20grada%20beograda%2C%20godina%20knjige

НОВИНИЦЕ

2010-04-15T17:36:00.000+02:00

На Цвети 2010. године појавио се први број листа ученика 4-1 ОШ "Михаило Петровић Алас" из Београда и продаван је у Јевремовој улици- Улици сусрета - видети више https://sites.google.com/site/almanahsuz/home/ucenici/poznatelicnostikojesupohadhalenasuskolu/student-of-the-month/classroom-news/novinice

Osamdeset godina Dragoslava Mihailovića

2010-04-12T09:57:00.000+02:00

DAN U BIBLIOTECI

BIBLIOTEKA grada Beograda u sredu 14. aprila obeležiće 80 godina Dragoslava Mihailovića. U Vukovoj sali u podne o delu ovog pisca govoriće kritičari i pisci: Ljubiša Jeremić, Marko Nedić, Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić, Radivoje Mikić, Petar Pijanović, Mihajlo Pantić, Mileta Aćimović Ivkov i Vladimir Kecmanović.

U Čitaonici umetnosti (19 sati) biće predstavljena Mihailovićeva nova knjiga „Preživljavanje“ o kojoj će govoriti Petar Pijanović i Mihajlo Pantić i autor, a tekstove će čitati Miki Manojlović. Biće prikazana i TV drama „Uvođenje u posao“, koju je prema Mihailovićevom tekstu režirao Vladimir Momčilović, a igraju Bora Todorović, Srđan Todorović, Jelisaveta- Seka Sablić.

Izvor Novosti

„ОЧУВАЊЕ И ЗАШТИТА КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА СРБИЈЕ У ИНОСТРАНСТВУ“

2010-03-31T12:00:00.000+02:00

Позивамо Вас да присуствујете промоцији публикације са ЦД

„ОЧУВАЊЕ И ЗАШТИТА КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА СРБИЈЕ У ИНОСТРАНСТВУ“

Говоре: др Душко Димитријевић, др Слободан Бранковић, др Ненад Васић, Марко Омчикус и уредник публикације др Видоје Голубовић.

У уметничком програму учествују: проф Чедомир Вучковић, вокални солисти Нада Попов и Вања Вујновић, глумац Зоран Симоновић, оркестар КУД „Стари Душановац“.

Промоција jе у уторак 06.04.2010. године у 19,30 часова у КОЛАРЧЕВОЈ ЗАДУЖБИНИ - мала сала.- Студентски трг бр 5.

Очекујемо Ваш долазак

С поштовањем, др Видоје Голубовић

Клица жира

2010-03-26T10:48:00.000+01:00

Клица жира будућег музеја (макар виртуелног) проклијала је ових дана у свемиру, тј. на светској Мрежи, на интернет адреси http://www.zavetinealineja.blogspot.com/

Уз напор и подршку једног од најутицајнијих веб издавача на југоистоку Балкана, тј. београдских ЗАВЕТИНА. Овај занимљив пројекат који интегрише и обједињује све оно што је важно за српску књижевност и најбрже информације о њој тек је у повоју. Идеја је Тима Заветина да на споменутој полазној станици буду постављени линкови и пречице до скоро свих презентација српских писаца, како оних упокојених, тако и живих. Овакав један пројекат ће бити од велике користи, на првом месту, библиотекарима, затим читаоцима, истраживачима, али и свима заинтересованима. Идеја је занимљива и може се развијати до неслућених размера. У сваком случају, ЗАВЕТИНЕ Алинеја сваким новим даном постаје све богатија електронска станица, чије се дејство и опсег шири незадрживо попут концентричних кругова, што је један од знакова препознавања ЗАВЕТИНА, њених симбола, сигнала...

КОНКУРС за доделу неповратних средстава

2010-03-08T11:00:00.000+01:00

Фотка Т. Стојановића

ФОНДАЦИЈА "Месечина" СУБОТИЦА РАСПИСУЈЕ КОНКУРС за доделу неповратних средстава у максималном износу до 300.000 динара. Конкурс се расписује са програмског подручја "Месечина" са циљем да подстакне локалне, невладине, непрофитне организације у Србији да развију у локалној заједници делотворан превентивно-развојни модел / програм организовања слободног времена за рањиву децу основношколког узраста у касно доба дана крајем недеље. Рок за подношење пријава је 10. април 2010. године. Више информација о критеријумима и условима пријављивања и као и формуларе можете преузети са сајта ууу.фоундмоон.ердсофт.еу или контактирати канцеларију на mailto:mesecina.fond@srbijamail.com За све додатне информације и питања можете се обратити канцеларији. Фондација "Месечина"Матије Корвина бр. 924.000 Суботицател: 024/553 106, 546 064, 542 027факс. 024/553 106емаил: mailto:mesecina.fond@srbijamail.com ууу.фоундмоон.ердсофт.еу

извор: http://www.creemaginet.com/sajt/index.php

ПРОСЛАВА МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ШКОЛСКИХ БИБЛИОТЕКАРА

2010-02-26T08:47:00.000+01:00

Детаљ са једне старе фотографије

ИЗВЕШТАЈ О ПРОСЛАВИ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ШКОЛСКИХ БИБЛИОТЕКАРА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Међународни дан школских библиотекара обележен је ове године 26. октобра у Сремским Карловцима. Домаћин прославе је била Карловачка гимназија која је прошле године добила награду за најбољу библиотеку у конкуренцији средњих школа у Србији.
Прославу је отворио чувени енглески писац Тони Парсонс при чему је у свом кратком обраћању изразио свој став о значајном утицају школских библиотека на културу уопште, а затим су госте поздравили директор Карловачке гимназије Раде Зејак и председник Друштва школских библиотекара Србије Саша Лазић, који се у свом говору осврнуо и на активности Друштва од оснивања до данас. Потом је изведен програм који су припремили домаћини. Наступио је хор девојака Карловачке гиманзије Бранково коло – Јован Пачу, следио је поетско-сценски приказ Бранко Радичевић и Мина Караџић, затим драмска слика из комада « Бомба од сладоледа у хотелу Сахер», Дејана Медаковића.
Уследила је свечана додела признања Друшта школских библиотекара Србије-Мина Караџић.
Комисија у саставу: Јелица Васић, Снежана Гига и Радивој Велисављевић, прегледала је приспеле пријаве и донела одлуку:
За најбољег библиотекара основне школе изабрана је колегиница Славица Јурић, ОШ “Свети Сава“ Бачка Паланка
За најбољег библиотекара средње школе изабрана је колегиница Милка Пуач, Медицинска школа „Надежда петровић“ Земун
За најбољу библиотеку основне школе изабрана је библиотека ОШ »Бранко Ћопић», Лукићево
За најбољу библиотеку средње школе изабрана је библиотека Гимназије „Јован Јовановић Змај“ Нови Сад
Колеги Радивоју Велисављевићу, уручена је књига за посебан допринос у раду Друштва у протеклом периоду, као и директору Карловачке гимназије у знак захвалности за добру организацију прославе.
Изражена је захвалност издавачима који су Друштву школских библиотекара Србије поклонили књиге за награде: Лагуна, Чигоја, Дерета, Филип Вишњић, Клио, Геопоетика, Креативни центар, Плато, Просвета.

*
Домаћин наредног обележавања Међународног дана школских библиотекара је Гимназија „Јован Јовановић Змај“ из Новг Сада, па се позивају председници секција да на првом састанку упознају своје чланове о условима и роковима за пријаву на конкурс за доделу награде Мина Караџић.

Саша ЛАЗИЋ

Друштво школских библиотекара Србије
Булевар војводе Бојовића 2, 11000 Београд, Србија
тел: +381 15 350286; услужни факс:+381 15 350286
имејл адреса: drustvo.skolskih.bibliotekara@hotmail.com веб-локација: http://skolskibibliotekari.spaces.live.com/

Tri nova naslova u Biblioteci Alas

2010-02-25T09:10:00.000+01:00

Ovih dana je Biblioteka Alas (biblioteka OŠ "Mihailo Petrović Alas, Jovanova 22, u Beogradu) dobila na poklon od izdavača, "Zadužbine Andrejević", sledeće naslove:

ЈАНКОВИЋ, Славица, 1971 -
Čitaoci u dečijoj biblioteci / Slavica Janković. - Beograd : Zadužbina Andrejević, 2009 (Beograd: Todra plus). - 86 str.; 24 cm. - (Biblioteka Posebna izdanja / [Zadužbina Andrejević] , ISSN 1450 - 801X; 220 )

Mr Slavica Janković, filolog, magistar bibliotekarstva i informatike sa dodatnim znanjima i značajnim iskustvom u društvenom radu, posebno u oblasti obrazovanja i kulture...Zaposlena je kao bibliotekar Zemunske gimnazijke... Monografija Čitaoci u dečijoj biblioteci priređena je magistarska teza "Korisnici dečijih biblioteka i njihova čitalačka interesovanja" odbranjena je 23. febraua 2006. godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu pred komisijom u sastavu: prof dr Desanaka Stamatović (mentor), prof. dr Alewksandra Vraneš i doc. dr Gordana Stokić. - Ovu knjigu preporučuju Dr Zorica Mršević, naučna savetnica, i Doc. dr Tiodor Rosić )poleđina korica knjige).

КОВАЧЕВИЋ, Милена 1975 -
Škola u prirodi - škola budućnosti / Milena Kovačević - Beograd: Zadužbina Andrejević, 2008 (Todra plus). - 96 str.; graf. prikazi; 24 cm. - (Biblioteka Academia / [Zadužbina Andrejević] , ISSN 1450 - 653X; 219)

Mr Milena Kovačević rođena je 1975. godine u Beogradu. Na Učiteljskom fakultetu u Vranju Univerziteta u Nišu diplomirala je 1998 i magistrirala 2007.Profesor je razredne nastave u Kragujevcu.
...Monografija je pre svega namenjena učiteljima, odnosno profesorima razredne nastave, studentima učiteljskih fakulteta kao i drugim stručnjacima koji se bave vaspitno-obrazovnom praksom i ovom problematikom... (str. 8, Predgovor). Monografija "Škola u prirodi - škola u budućnosti" je priređena magistarska teza pod nazivom "Ekološko-pedagoška vrednost škole u prirodi"...

HAJDUKOVIĆ, Mirjana
Muzičko delo u nastavi violine / Mirjana Hajduković. - Beograd: Zadužbina Andrejević, 2005 (Beograd:Todra plus). - 136 str.; note; 24 cm. - (Biblioteka Educatio / Zadužbina Andrejević, ISSN 1452 - 242X;2
a) Violina - Nastava - Metodika

Mirjana Hajduković rođena je 1974. godine u Zrenjaninu. Školovala se u Školi za muzičke talente SR Srbije u Ćupriji i studirala na Moskovskom državnom konzervatorijumu "Petar Iljič Čajkovski". Diplomirala je 1999. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je 2004. završila i specijalističke studije iz naučne oblasti metodika nastave gudačkih instrumenata. Radi kao profesor violine u muzičkoj školi "Isidor Bajić" u Novom Sadu.... Monografija Muzičko delo u nastavi priređen je specijalistički rad "Rad na muzičkom delu" odbranjen 24. juna 2004. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu pred komisijom: prof. Uroš Pešić (mentor), prof. Dejan Mihailović i prof. Ana Levai. - Knjigu preporučuju Profesori U. Peđić i D. Mihailović. "Činjenica da u našoj sredini nije na ovaj način tretiran složen postupak ućenja nepoznate muzičke materije daje ovom radu značaj pionirskog pedagoškog poduhvata. Monografija predstavlja koristan priručnik u nastavi violine na svim nivoima..."

___________________________________

НАПОМЕНА : Већина библиотека основних и средњих школа, последњих година, обнавља своје фондове поклонима, ређе куповином, и на други начин. Било би лепо да набавка нових наслова у школским библиотекама у Србији, буде обједињена, као набавка нових наслова у грађанским библиотекама. Зашто то до сада није учињено?Зашто су библиотеке основних и средњих школа препуштене другачијем и несигурнијем начину обнове својих фондова? Када је поклон често најчешће једини начин набавке и обнове фонда, онда то није добро, из више разлога. Библиотеке основних и средњих школа би требало да имају у својим фондовима најновије наслове, актуелне наслове; када би тако било - број читалаца би се повећавао временом... итд.

Иницијатива новобеоградских школских библиотекара

2010-02-23T09:00:00.000+01:00

Занимљиве идеје и за друге београдске општине

Оштро перо

ЗАДАТАК

Ангажовање што већег броја ученика старијих разреда основних школа у активности читања и писања о прочитаном.

ОПИС ПРОГРАМА

Циљна група
· ученици старијих разреда основних школа Новог Београда (одабир ученика-учесника програма спроводи се анкетирањем свих ученика старијих разреда основних школа; анкету спроводи школски библиотекар)

Место реализације програма
· основне школе Новог Београда
· Библиотека Вук Караџић, Нови Београд
· Општина Нови Београд

Реализатори програма
· школски библиотекари
· предметни наставници српског језика
· библиотекари општинске библиотеке

Време трајања програма
· септембар 2009. – јун 2010. године

План активности
· Септембар
- израда и постављање плаката
- анкетирање ученика
- консултативни разговори (школских библиотекара и координатора Библиотеке Вук Караџић са пријављеним ученицима и предметним наставницима српског језика)
- одабир првог наслова (књиге) програма

· Октобар – Новембар
- читање и писање критика о првој књизи програма
- прво пред-жирирање приспелих радова(састав жирија: школски библиотекари и библиотекари Библиотеке Вук Караџић; жирирају се приспеле критике; на крају сваког двомесечја жири се састаје и оцењује приспеле текстове) - одабир другог наслова (књиге) програма · Децембар – Јануар
- е-презентација дечјих критика насталих у периоду октобар-новембар
- друго пред-жирирање
- читање и писање критика о другој књизи програма
- одабир трећег наслова (књиге) програма

· Фебруар – Март
- е-презентација дечјих критика насталих у периоду децембар-јануар
- треће пред-жирирање
- читање и писање критика о трећој књизи програма
- одабир четвртог наслова (књиге) програма

· Април – Мај
- е-презентација дечјих критика насталих у периоду фебруар-март
- четврто пред-жирирање
- читање и писање критика о четвртој књизи програма

· Јун
- е-презентација дечјих критика насталих у периоду април-мај
- жирирање свих приспелих радова(састав жирија: спољашњи члан(ови), 3 школска библиотекара и библиотекар-координатор Библиотеке Вук Караџић)
- додела награда најбољим ученицима (24 стандардних награда + 5 специјалних)
- евалуација програма (дечја)

Финансије
· Плакат (у школама, општини, општинским библиотекама)
· Анкете (пријава)
· Књиге (средства у програму)
· Књиге (награде)
· Председавајући члан жирија (спољни сарадник)

Књиге као средства у програму

За реализацију програма и његово несметано спровођење неопходно је обезбедити одређени број оних књига које деца треба да читају и оцењују.
Како се током године читају 4 наслова, неопходно је свакој школи обезбедити да сваки наслов поседује у 5-10 примерака – укупно 20-40 књига по школи.
Број основних школа новобеоградске општине је 18, те је, за потребе програма, потребно обезбедити укупно 360-720 књига.

Структура набавке књига

· Спонзор
(18 школа х 4 наслова х 6 примерака = 432 књиге)
· Општина Нови Београд
(18 школа x 4 наслова x 2 примерка = 144 књиге)
· Издавачи
(18 школа х 4 наслова х 2 примерка = 144 књиге)

Књиге које набавља спонзор програма постају трајно власништво школских библиотека. На тај начин, по завршетку програма, фонд школске библиотеке, бива обогаћен за 24 нове књиге. Средства која спонзор треба да обезбеди за овај програм износе 172.800,00 динара. (Претпостављена цена књиге је 400,00 динара.)
Књиге које набавља Општина Нови Београд постају трајно власништво основних школа, тачније школских библиотека. Тако се, по окончању програма, фонд сваке школске библиотеке обогаћује за нових 8 књига.
Средства која се потражују од Општине износе 57.600,00 динара. (Претпостављена цена књиге је 400,00 динара.)
Књиге које у програму бивају набављене од издавача су поклони. Деца читају 4 наслова 4 различита издавача. Свака издавачка кућа свакој новобеоградској школи донира по 2 примерка одабраног наслова, што значи да сваки издавач, за потребе програма, поклања 8 примерака одређене књиге свакој школи.

Књиге као награде

Број књига-награда зависи од пропозиција награђивања: програм обухвата 4 наслова и 4 разреда. Предвиђено је додељивање по три награде за сваки наслов и унутар сваког разреда, те број награда износи 24. Осим њих, додељује се и 5 специјалних награда (најхрабрија, најозбиљнија, најдуховитија, најличнија, и најоткаченија критика). Укупан број књига потребних за награде износи 29. Финансијер – Општина Нови Београд и спонзор.

Председавајући члан жирија

Ангажман финансира Библиотека града Београда.

Историјат

Искуство школских и библиотекара јавних библиотека показује да се ученичка популација узраста од 10 до 14 година интересује за књигу и читање само онолико колико јој то школске обавезе намећу: мали број ђака поменутог узраста учествује у ваннаставним активностима које у свом фокусу имају књижевност. Криза читања као темељни проблем младе популације, и из ње генерисана криза читалачког укуса реални су проблеми са којима се сусрећу школа, библиотека и целокупна јавност.
(Библиотечки програм Читалачка значка ангажује поменуту популацију, али знатно мање но што је то случај у млађим разредима: јасне пропозиције и обимно градиво захтевају озбиљнији рад, те се број учесника у овом програму осипа како се иде ка вишим разредима основне школе.)
Претпоставка је да се оваква ситуација може превазићи само програмом који би за децу био провокативан како својим садржајем, тако и формом, и који не би био превише амбициозан кад је дечји ангажман у питању. У светлу овога, искристалисало се мишљење да би им (деци) актуелна дечја књижевна продукција, српска или преведена, понудила занимљив садржај, а да би форма дечје књижевне критике – писана без присиле, оквира и планираног очекивања – била довољно провокативан медиј да пожеле да проговоре својим гласом.
Истовремено, школске библиотеке Новог Београда оскудевају у насловима актуелне дечје продукције те би се одговарајућим програмом могло, и популарисати књижевност и прискрбити одређен број нових наслова за потребе школских библиотечких фондова.

Циљ
· афирмација читања
· развијање дечјег критичког мишљења
· развијање способности текстуалног изражавања критичког мишљења
· развијање дечјег читалачког укуса
· увид у дечје критичко мишљење о текућој књижевној продукцији (избору)

· промена набавне политике у библиотекама основних школа
- усаглашавање набавне политике са дечјим потребама
- набавка актуелних наслова продукције за децу
- поштовање естетског критеријума у одабиру
- јачање аутономије школског библиотекара у пословима набавке књига
- боља координација управљачких структура школа и школских библиотекара у планирању дугорочне системске набавке

МИСИЈА

Створити дете које жели да чита, и које ће потребу за читањем сачувати за цео живот.

Активно читање и рефлексија о прочитаном модел је којим се негује постојећи млади љубитељ књиге основношколског узраста, али и формира нови. Аутономно критичарско мишљења у том узрасту, као позитивна провокација, услов је за формирање читаоца који ће и у својој каснојој доби бити конзумент културних добара.

Анђелка Танчић-Радосављевић, проф., школски библиотекар (Нови Београд)

СЛУЧАЈ "ВРДНИЧКЕ ВИЛЕ" / превредновње

2010-02-16T09:39:00.000+01:00

....Коначно, треба отпочети п р е в р е д н о в а њ е многих књижевних појава српске књижевности. Тај први корак, према демитологизацији, учинио је Скерлић (1905), пишући своју "књижевну слику", не без извесних симпатија и истраживачке проницљивости.
Скерлић, верујемо, није био у праву када је писао да Милица, "која је имала осећања и унутрашњега живота није певала и причала оно што је било најинтимније и најглавније: то би, свакако, била занимљива и једна од најлепших љубавних повести српске књижевности".
Па ипак, Скерлић је тачно оценио вредност њеног дневника.4

Видети више: http://sites.google.com/site/orkestarsuz/prevrednovane-greske

Свети Сава - принц и просветитељ / нове књиге

2010-02-11T16:51:00.000+01:00

Српска Православна Црква - Митрополија Црногорско приморска и Радио Телевизија Србије су, поводом школске славе Светог Сазе првог архиепископа ерпског, ове године, по благослову Митрополита Црногорско -приморског и уз подршку Генералног директора РТС-а, одлучили да за 1750 основних и средњих школа на територији целе Републике Србије, поклоне по 3 примека монографије «Свети Сава - принц и просветитељ" (укупно 5200 књига). Лепа акција. Тако је и Библиотека Алас добила три примерка ове књиге, друго издање.

ПОЛА ВЕКА ШКОЛЕ

2010-01-28T17:07:00.000+01:00

ПОГОВОР

Ово је прва књига о Школи на Јовановој пијаци*, у Београду, ту крај Велике школе (данас Вуков и Доситејев музеј). И као и све сличне прве књиге, и ова монографија има и све чари првих, пионирских издања, али и извесне мањкавости и ограничења, која долазе, пре свега, из околности да је обим књиге био унапред задат и временски врло орочен. Саставни део ове књиге је и ЦД са именима и сачуваним фотографијама ученика који су похађали ову школу од почетка до данашњих дана. Седмаци, који су први пут били уписани у седми разред, када је школа почињала рад, данас имају по 73 године, а њихови наставници, одавно нису међу живима. Оживеће на страницама ове монографије, коју су састављали данашњи професори школе заједно са Мирославом Лукићем. Ова књига је писана, да се послужимо једним изразим из речника пијаниста, у осам руку. Састављајући је, као и оно што је прати, ми смо били упућени и на друге писане изворе, осим Летописа школе, које је школа сачувала (Матичне књиге, годишње извештаје, као и део наше штампе који је доносио повремено извештаје или чланке о ученицима и наставницима ове централнобеоградске школе, или о њеном раду), па и на сећања живих, понекад драгоцена.
Евентуалном писцу, неког другог, допуњеног, проширеног издања ове књиге, биће, верујемо, донекле лакше. Па и евентуалном писцу, неке сасвим нове публикације о школи на Јовановој пијаци, кроз време, биће знатно комотније, понављамо, јер ће имати утабан пут. Будући писац, не мора да лута и истражује по архивима: нека пажљиво проучи постојећи Летопис школе, јер у њему има доста грађе, вредне да се на њу усмере и накнадни снопови светлости, која из ових или оних разлога, није могла да уђе у ову монографију.
Да је ова монографија започета пре двадесет година, уочи тридесетогодишњице постојања школе (1989.), када су међу живима били учитељи, наставници и професори првих генерација наставничког колектива Школе, састављање монографије са ослонцем на њихова сећања било би, можда, другачије. У сваком случају, повољније, комотније. Данас, када међу живим представницима наставничког колектива има само неколико њих (међу којима је и најдуговечнија учитељица Дара Ђуповац, Цвета Ђурашковић, и Катарина –«Нина» Томић, Милена Цветић, које се упорно опиру немилосрдним сапутницима старења и пролазности), писање монографије, после пола века, и многобројних промена у српском друштву, образовању, политици, није било лако...
Првенствено због зуба времена, који је, бар што се тиче писане грађе, узео свој данак...
Проблеми приликом писања монографије појављивали су се тамо, где смо их најмање могли очекивати. Рецимо, код састављања спискова свих ученика Школе од почетка до данас. Сараднице које су састављале тај списак на основу Матичних књига, суочиле су се када су га прекуцале стрпљиво са чињеницом да имена неких ђака (из разних година) фале. То су уочили још увек живи учитељи, или професори школе. Могуће је да имена неких ђака нема и неће бити у списку који ће бити публикован на ЦД као прилог књизи, или зато што су се одселили из наше школе у неку другу и тамо завршили основну школу, или их нема због неког пропуста администрације, због чега треба уважити напомене сарадница које су објавиле тај подугачак списак. Ако грешака и буде, и пропуста, могу бити отклоњени, временом, тј. у годинама које долазе, јер Школа има намеру да отвори посебан сајт на коме ће презентовати прво издање ове монографије, са додацима из Летописа, пре свега богатом фотодокументацијом, која није могла ући у књигу. На сајту ће бити остављена и могућност да нам се јаве сви они који су уочили ма који пропуст у књизи, или грешку, нехотичну, пре свега, и ми ћемо то узети у обзир, објавити на сајту, и тако сачувати као грађу за неко друго, допуњеније издање, у будућности. Ми смо и у Летопису уочили неке грешке, између осталог, у рубрикама «Дошли у школу» и «Отишли из школе» (примера ради, 1984/85. наведено је само једно име о примљеним радницима, а то није тачно). Међитим, ми Летопис нисмо исправљали у Летопису, јер је то рукописна књига и документ, која се мора чувати и сачувати за будућност у оном облику у каквом је и написана). Током рада на монографији, дошло се на идеју да треба саставити и азбучник, или индекс свих запослених у Школи током 50 година постојања (на основу сачуваних платних спискова; мада смо увидели да би дужина тог списка пробила задати обим, па смо тај део посла оставили за објављивање на већ споменутом посебном сајту, посвећеном историјату и идентитету наше школе).
Нећемо замерити ако буде и жестоких критика на поглавље ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ СУ ПОХАЂАЛЕ НАШУ ШКОЛУ, ако се многим бившим ђацима Школе учини да је списак од 70-ак имена прекратак, јер и нама се чинило приликом сакупљања и утврђивања имена у овом поглављу, да сигурно има још наших ђака који су постигли успехе вредне спомена и код нас и у свету, али за које ми не знамо! Ми смо споменуто поглавље (списак) састављали на основу потврда и сећања живих учитеља и разредних старешина, који су одржали неку врсту контакта са својим бившим ђацима (овде желимо да се захвалимо свим нашим пензионисаним колегама, који су нам у том смислу, пружили помоћ, а пре свега Дари Ђуповац, Цвети Ђурашковић, Василији Ранђеловић, Јелки Ћулум Раце, Мари Вучинић, Марији Митровић, и другима). Позивамо све живе бивше ђаке наше школе, ма којој генерацији припадали, да нам се јаве и укажу и на најмање пропусте и огрешења, ако их буде било – и у књизи, и на ЦД, као саставном делу књиге...
Све грешке и пропусти у овој монографији (уколико их буде) само су наше, (пре свега Уређивачког одбора и појединих састављача, и уредника), и оне ће бити отклоњене у неком следећем издању књиге о нашој школи. Молимо читаоце да уваже ове напомене, и да слободно све примедбе, ако их буде, слободно пошаљу на интернет адресу уредника...

(М. Л.)

Видети више на новопокренутом веб сајту http://sites.google.com/site/almanahsuz/

__________

* Реч је о књизи

ПОЛА ВЕКА ШКОЛЕ
НА ЈОВАНОВОЈ ПИЈАЦИ
Нова школа крај Велике школе

монографија. Издавач Основна школа «МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ-АЛАС»
Београд

Награде Медведеву, Кустурици, Гарегину Другом

2010-01-25T14:40:00.000+01:00

Москва - Патријарх московски и целе Русије Кирил уручио је у четвртак награде Међународног фонда православних народа за 2009. годину председнику Русије Дмитрију Медведеву, режисеру Емиру Кустурици, патријарху јерменске православне цркве Гарегину Другом и Богословској православној академији у САД. Десета по реду церемонија уручивања те награде одржана је у храму христа Спаститеља у Москви. Награде се додељују шефовима држава, поглаварима православних цркава, истакнутим лидерима и културним личностима за велики допринос у јачању економских и политичких веза држава, формираних у духу православне традиције, као и за промоцију високих норми хришћанског морала. Види више : http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/patrijarh_kiril_urucio_kusturici_nagradu.83.html?news_id=16616

Бранковић, нова књига из историје културе

2010-01-25T10:57:00.000+01:00

Слободан Бранковић, историчар

Сусрети цивилизација

Мултикултурализам као пројекат, некритички предимензиониран у нашим срединама, показао се недовољним на потенцијално конфликтним просторима

... Ричард Еванс је написао књигу „Одбрана историје”, која се може читати и као одбрана од релативизма и скептицизма у историографији. Нема замене за Ранкеову норму писати историју онако како је уистину било. Научно коректна реконструкција, заснована на релевантним изворима и њиховој критици основа је за синтезе, уопштавања, тумачења, промишљања и за друге дисциплине. Интердисциплинарни приступ и отварање нових научноистраживачких поља микроисторије, историје представа, студија рода... примери су плодоносних стваралачких тенденција у вечној потрази за истином, макар само у приближавању измичућој истини. ... види више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Susreti-civilizacija.sr.html

објављено: Политика 24/01/2010] пошаљите коментар погледајте коментаре (1)

Јагорчевина и остало

2010-01-20T14:41:00.000+01:00

Награда „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело за младе, за 2009. годину, припала је Мини С. Ћурчин и Браниславу С. Огњеновићу, ауторима књиге бајки и басни „Јагорчевина и остало”, у издању аутора. Жири је радио у саставу Драган Бабић, председник, и чланови Павле Минчић, Бора Станојевић, Вера Миланковић и Петар Милатовић.

види више „Забавникова” награда књизи „Јагорчевина и остало”

Pozivnica - književna samoposluga...

2010-01-20T14:08:00.000+01:00

h,d,p,
Hrvatsko društvo pisaca * Croatian Writers Society
Basaričekova 24, 10000 ZAGREB HRVATSKA
TEL (+385 1) 487 6463 * FAX (+385 1) 487 0186
hrvatsko.drustvo.pisaca@zg.t-com.hr http//www.hdpisaca.org

u subotu, 30. siječnja 2010. 10 – 19 sati u HDP-u, Basaričekova 24, Zagreb
B E S P L A T N A R A Z M J E N A K N J I G A I Č A S O P I S A

K N J I Ž E V N A S A M O P O S L U G A

D O N E S I K O L I K O I M A Š
U Z M I K O L I K O H O Ć E Š

Dobrodošli! Ulaz slobodan!

_______

Postovani,

Pregledajte svoje knjige i casopise, podrume i tavane!

Besplatna razmjena knjiga i casopisa,
na svim jezicima,
odrzat ce se
u subotu, 30.01.2010.
u HDP-u, Basaricekova 24, Gornji grad, Zagreb.

Prosle ih je godine razmijenjeno oko 7.000!
Donesite koliko imate, uzmite koliko hocete!

Dobrodosli! Ulaz slobodan!

Srdacan pozdrav iz HDP-a,
Sonja Manojlovic

Извињење Гугла кинеским писцима

2010-01-19T11:04:00.000+01:00

Аутор: ФоНет
Пекинг - Кинеско удружење књижевника објавило је на својој интернет локацији копију извињења коју им је упутио Гугл, поводом скенирања књига кинеских аутора без њиховог одобрења, пише магазин Микро.

Видети више:

http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/izvinjenje_gugla_kineskim_piscima.83.html?news_id=16240

Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“.

2010-01-18T17:07:00.000+01:00

Studentski kulturni centar Kragujevac raspisuje Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“.

Uslovi konkursa:- Pravo učešća imaju autori do 35 godina starosti koji do sada nisu objavili knjigu;- U obzir dolaze pesnički, prozni, esejistički, dramski i međužanrovski radovi;

- Konkurs je otvoren do 15. aprila 2010. godine;- Žiri će objaviti imena autora čije knjige ulaze u izdavački plan edicije “Prvenac”, na dan Univerziteta, 21. maja 2010. godine;

- Radove sa punim imenom i prezimenom i kraćom biografijom, dostaviti u tri primerka na adresu: Studentski kulturni centar, Radoja Domanovića br. 12, 34000 Kragujevac;- Autori izabranih radova biće lično obavešteni;

- Studentski kulturni centar će izabrane knjige objaviti do Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu;

- Rukopisi se ne vraćaju.

UstanovaStudentski kulturni centar, Kragujevac http://www.skckg.com/index.php?p=125

Нечитање у Србији

2010-01-18T14:53:00.000+01:00

Једном давно сам чула врло занимљиву констатацију радио водитеља на ову тему која је гласила отприлике овако: људи мало читају књиге из два разлога - или се врло неудобно сместе па не могу да се сконцентришу на радњу коју читају, или се сместе превише удобно па им се приспава. Ово није далеко од истине, али мислим да проблем лежи на другом месту. Прво, стандард нам је јако низак. Овако како се живи у Београду, не живи се у осталим градовима. Они који имају децу купују им књиге за школу и то је то. Онда се сетим - а шта је са библиотекама? Немогуће да је чланарина скупа! Друго, проблем је наћи времена за читање. Читање по превозу је постало превише компликовано, гужва је све већа и већа. Они који раде по цео дан, последње чега се сете кад додју кући је књига. Треће, да, мислим да генерално књиге јесу скупе. Иако сво своје малено богатство трошим на храну за главу, књиге и музику, мислим да спадам у онај смешно мали круг људи који то раде. ... А колико видим љубавни викенд романи су се опет вратили у моду и коштају нешто смешно мало у односу на књиге ... и тако у круг. Одакле ми заправо идеја да пишем о овоме - приметила сам да људи једва говоре. Имају проблема са изражавањем, недостају им речи, не могу да се сете. Онда сам се мало замислила и схватила да ТВ заиста затупљује мозак, а сви смо овисници јер нам је на дохват руке. Море узречица нам је убило језик, а мозак ... ех, ко зна где нам је. Људи читајте књиге, има свашта занимљиво у њима!

Видети више Зашто се мало читају књиге?

Бестселери (?)

2010-01-13T09:03:00.000+01:00

ПОЧЕТКОМ сваке године, па и ове, електронска књижара "Књизара.цом" објављује листу најпродаванијих књига, сабирајући резултате 20 најтраженијих дела сваког месеца, и то на основу података добијених из четрнаест књижара. С обзиром на то да је књижарско мрежа разорена, а многи угледни издавачи одбијају да дају књиге појединим књижарама, јер им оне не плаћају, а учествују у анкети - поставља се питање колико је такав избор поуздан и да ли је уопште могуће доћи до прецизних података о томе шта се највише тражи, односно чита. Сами издавачи на ову тему имају различита мишљења.На првом месту ранг-листе поменуте књижаре је "Ловац на змајеве" Халед Хосеинија, који је, како нам је рекао Дејан Папић, директор "Лагуне", продат у 28.000 примерака. Према подацима до којих смо дошли, то и јесте била најтраженија књига објављена претходне године, не узимајући у обзир књигу "Будимо људи" Јована Јањића, у издању Компаније "Новости", која се није продавала у књижарама него на киосцима и достигла тираж од 35.000 примерака.Проблеми са ранг-листом настају већ од другог места, на којем је "Тесла, портрет међу маскама" Владимир Пиштало, који је, по речима Ненада Шапоња, директора "Агора", продат у 12.000 примерака. На трећем месту је "Тајна" Ронде Берн, са тиражом од 5.000 примерака. Парадоксално је да се тек на четвртом месту нашао роман "Хиљаду чудесних сунаца" Халед Хосеинија (у издању "Лагуне"), маде је, према подацима издавача, продат у 24.000 примерака. Нешто мањи тираж (23.000) имао је "Победник је сам" Паула Коеља, који је заузео осму позицију, а "Вода из камена" Љиљане Хабјановић-Ђуровић са продатим тиражом од 22.000 нашао се тек на 18. месту. Пету позицију заузела је "Колиба" Вилијама Јанга, чији је тираж 21.000 примерака.Издавач "Игре анђела" Карлоса Руис Сафона (не силази са листе најчитанијих књига пуне три године) "Чаробна књига" није нам доставио тражене податке о тиражу, изузев обавештења да је продаја ишла добро, ау појединим "изузетно добрим месецима" прелазила је 1.000 примерака . Међу првих десет су и "Довољан разлог" Марије Јовановић (ауторско издање), "Причи никад краја" Горице Нешовић и Јелице Грегановић ( "Самиздат Б 92") и "Замак у Пиринејима" Јустејина Гордер ( "Геопоетика"), чији су тиражи око 10.000 примерака.Нови роман Мирјане Бобић Мојсиловић, "Глад", према тврдњи издавача Жарка Чигоја, продат је у 12.000 примерака, а на ранг-листи је тек на 32. месту. За наше прилике веома високе тираже имали су и романи "Доктор Арон" Вука Драшковића - 10.000 (а тек на 29. месту), као и "Изгубљени симбол" Дена Брауна (16. место) у издању "Соларис", и романи Данијеле Стил , Изабеле Аљенде и Џона Гриса и Стефани Мајер, објављени у "Евро Ђунтију".- У већини држава најпоузданије листе најпродаванијих дела су објављене у професионалним
часописима. На пример, часопис "Експрес" заиста прави листу бестселера на основу тачних података из књижара. Код нас, међутим, објективно гледано, најпоузданију листу објављују управо "Вечерње новости", а делимично је добра РТС. Остале листе, које се праве на основу података добијених од књижара, углавном су непоуздане. Књижари који имају своје издавачке куће углавном промовишу своја издања. То се не би догодило када би они слали податке узете на основу продаје преко фискалних каса - каже Петар Живадиновић, директор "Паидеиа", и поставља питање да ли је допустиво да издавачи не стављају тираж у импресум својих књига.У Народној библиотеци су нам одговорили да су издавачи на то обавезни, и да морају да наведу које је по реду издање. Међутим, многи издавачи то не раде.Док Дејан Папић изражава поверење према формирању бестселер листе, Жарко Чигоја и Душан Патић ( "Соларис") имају пуно примедби и резерви.- За стварање бестселер листа морала би да се направи потпуно нова методологија, а једини прави извор података морали би да буду сами издавачи - каже Чигоја. - Скандалозно је што је роман Љиљане Хабјановић-Ђуровић тек на 18. месту, иако је опште познато да је она најтраженији наш писац већ годинама.У спискове, наводно, најтраженијих књига, које дају књижари, по Папићевим речима, никако се не може имати поверења, јер се дају крајње произвољно и најчешће од некомпетентних. При том, неке књижаре са изузетно широким избором, као што су "Самиздата" и наша, заобиђене су у анкети.- При постојећој методологији обраде података, да би листа била што објективнија требало би узети у обзир резултате само великих и средњих књижара - каже Гордана Фикет-Ђурковић из "Чаробне књиге". - Јер, захваљујући закону великих бројева, у њиховој продаји можемо тачније уочити интересовање читалаца, такође, обавезно би требало заобилазити књижаре које фаворизују издања једне издавачке куће, каквих има и могу се лако препознати.Многе значајне књиге се не продају у књижарама и због тога се безусловно прихвата једна врста сумњиве препоруке, примећује саветник министра културе Зоран Хамовић, директор "клија". Тржиште књига ће бити уређено тек када се донесе закон о издаваштву, а на његовој припреми ћемо радити наредних месеци, најавио је он. МНОГИХ НЕМА У КЊИЖАРА- Наше књиге се продају на више од 1.300 места, не само у књижарама већ и у мегамаркета, на бензинским пумпама, а то се не узима у обзир приликом формирања бестселер листе - каже Новица Јевтић, директор "Евро Ђунтија". - Проблем је, међутим, и са самим књижарама, које дају податке а немају у својим полицама књиге многих издавача, јер не испуњавају своје обавезе.Ускраћена Читаоца- У нашој земљи неколико стотина активних издавача годишње објави око 5.000 наслова намењних тржишту - каже Александар Дракулић, директор "Књизаре.цом". - Да би те књиге биле доступне потребно је да постоји разграната мрежа књижара. Према грубој процени, у Србији је тренутно у издавачким магацинима око 30.000 наслова што говори да огромна већина књига не стиже у књижаре.РЕКОРДИ "НОВОСТИ"Издавачка делатност Компаније "Новости" може се похвалити изузетно високим тиражима и у протеклој години. Готово свака наша књига била је бестселер. Најтраженија је била књига о патријарху Павлу - "Будимо људи" Јована Јањића, продата у 35.000 примерака. Следе: "Тито тајна века" Пере Симића - 23.000, три монографије о светитељима - св. Василију Острошком, св. Јовану и Св. Петки - 22.000-27.000 примерака, "Ноћ ђенерала" Вука Драшковића - 11.000, "Титов дневник" - 12.000 примерака. Велики успех доживела је и едиција "Дечји класици", у којој је објављено 12 књига, продатих у укупном тиражу од 100.000 примерака.

Извор: Новости, 13. 01. 2010.

Феномен жилавог мачо примитивизма. Други пишу...

2010-01-11T17:36:00.000+01:00

Жилави мачо примитивизам

Уз изузетке незаобилазне и „тамо“ и „овде“ попут Горана Бреговића или Емира Кустурице, постоји плејада уметника светске репутације о којима се овде ништа не зна

Бранко Димитријевић:
„У Београду о мени није написана ниједна књига, чак ни брошура. Широм света има пуно публикација о мом раду. Само у Италији, миланска кућа Карта објавила је девет књига о мени”, изјавила је Марина Абрамовић у недавном интервјуу за наш лист, отварајући тако питање гурнуто под тепих: да ли успех овдашњег уметника на интернационалној сцени гарантује да ће он у својој земљи бити на исти начин препознат.
Уз неколико изузетака незаобилазних и „тамо“ и „овде“ попут Горана Бреговића, Емира Кустурице или неке мажене српско-париске сликаре, постоји читава плејада пре свега савремених уметника завидне светске репутације, о којима јавност овде мало или готово ништа не зна. Или – неће да зна.
Историчар уметности Бранко Димитријевић каже да се овај проблем тиче пре свега питања ко и на који начин креира медијски јавно мњење у области културе и уметности и ко је одговоран за образовање у тој области. Димитријевић проблем види у дубокој конзервативности наше средине:
– Када је Марина Абрамовић отишла у иностранство средином седамдесетих она је схватила да њена уметничка каријера не може бити настављена у Београду управо због оваквог ендемског конзервативизма: примера ради, неки „хумору” склон критичар из тог времена њен „боди-арт“ назвао је „набоди арт“ показујући симптоматичну спрегу конзервативизма и мачистичког примитивизма који преживљава и оживљава разне идеолошке системе. Други уметници њене генерације Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Горан Ђорђевић, Балинт Сомбати и др. који су остали овде суочавали су се са страшним неразумевањем средине, каже Бранко Димитријевић подсећајући да крајем деведесетих прошлога века Милица Томић и Тања Остојић бивају препознате од стране арт-професионалаца у многим земљама, а после 2000. долази до сада незапамћеног присуства многих овдашњих уметника на интернационалној сцени.
Списак је подужи: Биљана Ђурђевић, Иван Грубанов, Урош Ђурић, Зоран Насковски, Шкарт, Катарина Здјелар, Зоран Тодоровић, Владимир Николић, Зоран Пантелић, итд. (....)

Марија Ђорђевић
[објављено: у Политици, 11/01/2010]

пошаљите коментар погледајте коментаре (12)

Погледати цео текст: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zilavi-macho-primitivizam.sr.html

КАФАНСКИ ЖИВОТ У КЛАДОВУ И УСЛУЖИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

2010-01-02T13:30:00.000+01:00

Резиме

Овај рад разматра околности под којима су кафане, са основном наменом објеката за услуживање храном и пићем, постајале огледала друштвеног морала, тежњи власти да успостави потпуну контролу над својим поданицима или настојања опозиционих снага у друштву да задобију позицију респектабилног политичког фактора. У доба транзиције угоститељски објекти, мада и даље делом поприште криминалних активности, тек фрагментарно показују знаке виталности какву су имали у време док су култура, легитимна права грађана и основна демократска начела били у подређеном положају у односу на ванинституционалне центре моћи. - Кључне речи: Кафана, рат, култура, политика, криминал

Регија Гвоздених врата, данас на североистоку Србије, столећима је услед изнимног значаја дунавског пловног пута за успехе трговинских и војних похода, била предмет импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, који је Трајан (97-116) финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење, намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови изградње пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км низводно од Кладова. Већ у његовој колонији Ulpia Traiana Ratiaria, данашња подунавска Бугарска, постојале су, уз познати друм, постаје за одмор и прихват путника, са карактеристикама гостионица. Такав податак не постоји за потес Трајанов мост код Кладова, али значај грађевине, стратешки путни правац преко Дунава, те чињеница да баш одатле с краја првог или почетка другог века потиче најстарији овдашњи познати приказ винове лозе на мермерном рељефу са митском сценом Пентејевог лудила изазваног чаробним напитком, указују да је и на том месту могло било гостионица.

Како су места за точење пића, конзумирање хране и одмор могла опстајати само уз стабилну цивилну или војну управу, прве писане трагове о њима налазимо крајем седамнаестог века у путопису Евлије Челебије (Елезовић 1941, 44) - опис Фетислама кладовског: ''У чаршији има један диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази велики број љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода...Међутим будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка. Изван вароши броја се не зна колико имају винограда и башта.'' Према Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице Сpпске из 1969.г, реч хан је персијског порекла и означава друмску крчму, механу, гостионицу, коначиште. Њена употреба приспела је у ове крајеве на таласима османлијских освајања. Скела која је повезивала Дунавом Кладово са Влашком постојала је тик уз хан, а у његовом окружењу било је мноштво дућана, ту је вршен и претовар робе намењене трговини са западом. Отуд је Челебијино коришћење овог термина за објекат у кладовској тврђави било у његовом потпуном значењу-комбинација места за продају хране и пића и коначишта. Извесно је да је гостионица у оквиру Фетислама, добро чувана од мноштва турских војника у непосредном окружењу и опасана бедемом тврђаве, била место склапања трговачких послова, размене информација, конзумирања музике и упознавања са специфичним склоностима локалног становништва, које познати путописац помиње 1666.године.
Један од бројних сакупљача информација са граничног подручја, аустријски официр Франц Ксавер Покорни (1970, 69), приликом обавештајне мисије спровођене 1783-84. године нашао је да Кладово има 140 турских и 50 хришћанских кућа, 6 ханова у чијим шталама се налази 600 коња, затим 5 кафана.'' Са сличним задатком концем XIX века Феликс Каниц (1987, 486) боравио је у Кладову ''у чистој и уредној кући крчмарице Марије, која је говорила немачки'' .

Међу првим системским прописима у ослобођеној Србији, Грађански законик од 25.марта 1844.године садржао је пар норми о одговорности везаној за пословање у угоститељским објектима. Поглављем о остави, параграф 580 одређено је ''Крчмари, гостионичари /ханџије/, лађари...дужни су ствари од путника њима предане и поверене као аманет чувати, и за сваки небрежењем причињени квар или штету одговарати и накнаду учинити''. Одељком о накнади штете обухваћена је и норма п. 812, да ''гостионичари, крчмари, лађари и возиоци /кириџије/ одговарају и за ону штету, коју би њини људи путницима нанели''. Српски грађански законик био је у примени на тлу кладовске вароши почев од дана ступања на снагу, изузев подручја тврђаве Фетислам-турске војне постаје све до 1867.године.

Три деценије после припајања Србији, 1863.године, међу овдашњим становништвом било је већ пар десетина породица које су као главни позив имале пружање угоститељских услуга. У Кладову то су били: Сава Николић, кафеџија, стар 34 г, од кафанске радње месечни приход 20 талира; Јоница Живановић, меанџија, стар 71 г, од меанисања 10 талира и од касапског заната 10 талира; Стан Станојевић, меанџија, стар 20 г, од занимања 8 талира; Максим Ђорђевић, меанџија стар 70 г, од занимања и имања 35 талира; Јован Миловановић, лебар и меанџија, стар 23 г, од занимања 10 талира; Јован Ђорђевић, меанџија стар 70г, од занимања 20 талира; Јован Мијаиловић, меанџија стар 45 г, од занимања 31 талир; Јован Младеновић Главан, меанџија, стар 30г, од занимања 15 талира; Димитрије Јовановић, меанџија стар 36г, од занимања 15 талира; Петко Васиљевић, меанџија, стар 68 г, од занимања 7 талира али и непокретно имање у вредности 396 дуката цесарска; Живко Станковић, меанџија стар 34 г, од занимања 10 талира; Никул Петковић, меанџија, стар 38г, од занимања 5 талира; Стеван Тушановић, кафеџија, стар 28 г, од занимања 15 талира; Васа Глишић, слуга кафански, стар 24 г, од месечне плате 5 талира; Босиок Радул, слуга кафански стар 20 г, од месечне плате 1 талир; Настасије К. Ђорђевић, стар 44 г, главно занимање кантарџија, власник кафане, вредност имања 309 дуката цесарска; Јован Антић, кафеџија стар 23г од занимања 7 талира; Милија Петковић, кафеџија стар 30г, од занимања 7 талира; Кузман Трајковић, лебар и меанџија, стар 68 г, од занимања 20 талира; Анђелко Божиновић, кафеџија, стар 30 г, од занимања 3 талира (Благојевић 2005, 21-112). Истим пописом евидентиране су још две механе као делови оставинске масе покојних Беле Димитријевића и Димитрија Сандуловића. Сагласно тадашњим стандардима, убрзо преточеним у званична правила кроз Уредбу о кафанама и меанама, у кафанама су послуживани храна и пиће, а механе су поред тога пружале услуге преноћишта и смештаја гостију (Алимпић 1905, 180). Очигледно да је у пограничном Кладову најраспострањеније занимање као извор егзистенције становништва, поред пољопривреде, било бављење пружањем угоститељских услуга, а тек потом следе по атрактивности трговина, терзијски, ковачки, дунђерски занат те бављење музиком. За подручје најизложеније репресалијама приликом врло честих ратних сукоба, али значајно и као место организованог пребега угроженог становништва на другу страну велике реке, држање кафана/механа испоставило се послом у којем власници најдуже живе. Тако сведочи попис из 1863.године, по којем су управо имаоци кафана и механа доживели далеко најдубљу старост од свих носилаца домаћинстава у крају. Разлике у имовном стању актера угоститељских услуга су евидентне и варирају од најбогатијих мештана Кладова до припадника сиромашног друштвеног слоја, а они а који нису желели остати на маргини прибегавали би комбинацији хлебарског заната и кафане, касапнице и кафане, што је био чест случај и у унутрашњости земље.
Половином XIX столећа, изузев у Кладову, од 20 насеља среза Кључког кафане су још постојале у Сипу и Текији. Преостала места углавном су егзистирала од ратарства, сточарства, риболова. Текија је тада варошица усредсређена на трговину са прекодунавском Оршавом. Интензивни оптицај новца и робе погодовали су раду меанџија односно кафеџија Динула Крстића, Мијаила Симића, Јованче Стојановића, Јована Мијуца (Благојевић 2005, 79-112). Сип је место у коме су стациониране гардаџије, људи ангажовани на улову икроносне рибе из рода моруна, тешке и преко 400 кг по комаду, хватане у преградама на дунавским вировима. Због опасности пловидбе Дунавом услед бројног стења расутог по речном кориту, ту су бродари често вршили претовар робе и ангажовали бродску вучу за узводно тегљење пловила. Зато је било уносно у Сипу бавити се угоститељством, Кафане су имали Јован Благојевић, Стан Јовица, Димитрије Поповић, Стојан Мијаиловић (Благојевић 2005, 113-127). Наредних деценија Сип је постао поприште једног од највећих градитељских подухвата у Европи- изградње Сипског пловидбеног канала на Дунаву. Пар хиљада радника свакодневно је било ангажовано на извршавању веома сложених послова. Место је убрзо постало ''свет у малом'' што се да назрети из једног писма ''Раденичке певачке дружине Крајина'' од 24.јануара 1894.године: ''Приликом дане забаве 13 јануара ове године на Доњем Ђердапу-Сипу у Хотелу ''Бела Италија'', а у корист Раденичке певачке дружине Крајина добивен је на каси следећи прилог- Од г. Николе Јелића баракера 6 динара, од Милана Поповића комесара, Ђорђа Нишлије хотелијера по 5 дин, од настојника Цимермана, благајника мајстора, машиниста Хајнриха, сегелмајстера Наци Игнац, баракера Шандора Вагнера, по 4 круне; од машинисте Крајцера, цариника Стеве Пушкаревића, трговца Јосифа Кантера по 3 круне; од хотелијера Фоте Динуловића, учитељица Милице Младеновићеве, Марине Поповићеве, трговца Мике Глигоријевића по 3 динара; а по једну форинту од пекара Лотајер Семотер, магационер Халблајн, машинисте Тот; Волф Клајн, настојника Варга Јанош, Марушић, Анђело Сол, Ложаи Јозеф, машинист Франц Малак, Фаркаш Истван, Освалд Јосеф, благајник Херцог, инџинер Покорни, инџинер Ковач, доктор Балаша, настојник Фазекош Франц Мајер, трговац Петар Јанковић, писар Гавра, гостионичар Антон, Лудвик Пери; а по 2 динара приложили су Душан Пешић, Таса Матејевић, трговац Јован Динуловић, позорник царинаре Тодор Петровић, учитељица Даринка Шутовић, трговац Ранко Пауновић, надзорника Матија Штипановић, кафеџија Никола Димитријевић, Стеван Којић пекар; и по 1 динар приложили Гутер Мајстер Мата Утовић, Сегелмајстер Јохан Шулер, машинистер Лебовић Гадеш, трговац Никола Благојевић, надзорник Шели Јохан, машинист Супан, трговац Ђорђе Трајковић; настојник Илија Николић, Стојка Јон, помоћник Грајзинер Геза, берберин Никола, пивар Јован Трајковић- Управа изјављује овим свима приложницима своју благодарност, као и приреживачима забаве г.г.Душану Пешићу, Фоти Динуловићу и месном комесару, писару среском Мил.Поповићу. Председник М.Лазаревић, потрпедседник Илија Мокрањац, благајник Јосиф Ђорђевић (Лазаревић 1924 а, 4).

Из овог писма захвалности сазнајемо да су 1894.године на једној забави у хотелу ''Бела Италија'' власника Фоте Динуловића, учествовали Немци, Мађари, Аустријанци, Јевреји, Италијани, Срби, Власи, Словаци, средства плаћања била су динар, круна, форинта, а акцију помоћи једном од најстаријих српских певачких друштава присуством и прилозима подржали су и хотелијер Ђорђе Нишлић, гостионичар Антон Лудвик Пери, кафеџија Никола Димитријевић. Музицирање неготинског певачког друштва у сипском хотелу, драгоцено је сведочанство о високом културном нивоу тадашњих забавних програма у овом делу Србије, диктираних међународним карактером ангажованих тимова радника, инжењера, техничара на изградњи канала. Србија је очигледно желела да се покаже у добром светлу гостима из западноевропских земаља.

Завршетак радова на уређењу дунавског пловног пута кроз Ђердап и ера стабилизације политичких прилика након исељавања Турака из оближње тврђаве Фетислам 1867.године, донели су Кладову нову значајну клијентелу- лађаре, јер је то место била важна бродска станица и зимовник за смештај пароброда у периоду када Дунав окован ледом није дозвољавао пловидбу. На његовим улицама уобичајено је било чути праву симфонију различитих језика- немачког, мађарског, чешког, румунског. Музички програми прилагођавани су припадницима различитих култура а локални свирачи-Роми до те мере вешти у свом занату да су врло често због њих и благотворног вина са ''летећег песка'' становници много богатијег прекодунавског Турну Северина, били гости Кладова. ''Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста Кладово у коме долази око 150 становника на једну кафану- крчму, што је свакако такође јединствен случај у нашој земљи'', сведочи овдашњи хроничар почетком ХХ века (Јовановић 1938, 44 ). У његовом коментару о понашању Турњана каже се: ''И кад ови наши суседи стану ногом на кладовско земљиште осећају се као као птице кад утекну из кавеза, они потпуно забораве да су из великог града и на мах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија...по кафанама, за неколико часова створи се у душама гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, за њиховим столовима створи се урнебес.'' (1938, 47). О музици презентованој гостима на североисточном граничном поднебљу, драгоцене успомене оставио је један од најзначајнијих архитеката модреног доба Ле Корбизје. На пропутовању овим крајевима почетком минулог столећа забележио је након присуства свадбеном весељу: ''У међувремену двориште крчме се испуњава звуцимна, и за мање од сат времена ево мене потпуно заокупљеног и усхићеног. Грађа ове музике је за нас такође нова, не због њихових инструмената који су слични нашим, већ пре због њихових ритмичких и хармонских аранжмана. Затим, ту је такође и музички симболизам о ком ми незнамо ништа и који бисмо ми сматрали немогућим у нашем добу индивидуализма...то су уздаси, чежњивост и јаке емоције ових људи, утаборених на овом огромном пространству које намеће покретљивост, бескрајно скитање и слободу која је завидна, крајња и поптуна и која побуђује осећај великог достојанства у свакој души. Један народ пева, чучећи поред пепела огњишта у ружичастим, зеленим и плавим сумрацима, и предаје се горљивој души која га покреће'' (Le Corbusier 2008, 43).
Опуштање гостију могло је бити финализовано и љубавним загрљајима кафанског особља, а власт је при том често игнорисала казнену одредбу 281. параграфа Кривичног законика из 1929.године, по којој ''ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује казниће се строгим затвором или новчано'' или п. 282- ''казниће се робијом до 10 година ко подведе лице млађе од 18 година или ко какво лице ради блуда одведе из његова завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда''. У нормативној сфери ситуација је била нешто боља. 5.1.1931. донет је Закон о радњама којим се детаљно регулишу статусна питања хотела, ресторана, свратишта или коначишта, гостионица, кафана, пансиона, бифеа, народних кухиња и крчми. Параграф 76, ст.2. Закона кафане дефинише као ''радње и већег обима и конфора у којима се даје алкохолно и безалкохолно пиће (кафа, млеко, чај и сл), хладно јестиво, посластице и изузетно нека топла јестива''. У њима је било допуштено ''држање незабрањених игара- карата, домино, шах, билијар и др, те држање музике, како гласи ст.7. истог параграфа.

Најпознатије кафане током прве половине XX века припадале су Петру Ђорђевићу, Илији Марићевићу, Петру Животићу, Миленку Гуцићу и Глигорију Буртановићу. Од 11 регистроаних механа, звучна имена ималу су ''Велика Србија'' Николе Анђелковића, ''Морун'' Димитрија Ђорђевића, ''Босна'' Раше Петровића, ''Дубровник'' прво Уроша Бркића а потом Васе Матејевића (Глигоријевић 1999, 70). Власници угоститељских радњи често су били љути политички противници. У случају избора неретко су се дешавале огорчене расправе између њих а то да је неко од радикалских првака приспелих у агитацију, као што је био случај др.Милана Стојковића и председника неготинског суда Крсте Радовановића, одсео у кладовској кафани, сматрало се од опозиције знаком слабости тј. да им је иначе гостољубиви народ окренуо леђа (Лазаревић 1924 а, 2). У новинарској репортажи о политичком наступу Николе Анђелковића, власника ''Велике Србије'' наводи се следећи догађај: ''У недељу 21.7.1924 одржали су у Кладову збор др.Велизар Јанковић, др.Милан Стојковић и др.Љутица Димитријевић... за време док је Јанковић прикупљао потписе за кандидацију, др.Стојковић пришао је сакупљеном народу пред Бр(у)кићевом кафаном и изјавио да је дошао да занима народ док се врши кандидација. Тада је устао г.Никола Анђелковић и запитао др.Стојковића шта траже они овде-'Знате ли ви нешто друго да објасните сем те ваше приче да вас шаље г.Пашић, да је радикална странка јака странка, да је Краљ радикал. Него ви нама кажите зашто г.Јанковић срамоти Крајину''. Репортажа се завршава речима ''народ је овде видео јасно ко је др.Велизар и то му је показао'' (Лазаревић 1924 б, 3).

Заинтересованост кладовских угоститеља за политику кулминацију је имала у ангажовању Раше Петровића, власника кафане ''Босна'' на страни удружене опозиције 1935. године. Дана 23. септембра он је отворио велики народни збор демократа на коме је гост био Љубомир Давидовић, упамћен по речима упућеним Кладовљанима: ''Политика није демагогија већ брига о народној срећи. Насуспрот демагогији постоји светлија идеја, демократија, а не демократска странка. Не тражим да ступите у демократску странку, већ у демократију, која спаја све народе и тражи једнака права'' (Романовић 1935, 2). Долазећа времена нису била потпора снажном привредном и политичком развоју Србије, убрзо уведене у хаос Другог светског рата.

Талас модернизације привреде, нова открића у свету што су поспешивала наде у брзи друштвени просперитет и у најудаљенијој тачки наше земље били су посебан изазов за релативно мали број мештана упознатих са савременим научним достигнућима, да чак претпоставе просветитељски дух богатом религијском наслеђу, што је тридесетих година на Балкану сматрано реткошћу. Вероватно да је дуг период турског сизеренства, довођеног у везу са заосталошћу, неприхватљивим културним и моралним назорима, као противтежу имао управо страхопоштовање према европском модернизму, продор штампане речи у најудаљеније забити, пропагирање здравствене заштите спровођене од стране школованих лекара. ''Велика Србија'' је зато септембра 1934. године, приликом банкета одржаног у част патријарха српског Варнаве, била поприште сукоба старог и новог, окончаног по већ устаљеном обичају уз интервенцију полицијских снага. Одговарајући на Варнавину здравицу изречену у присуству неколицине епископа и мноштва Кладовљана, Јован Јовановић нашао је за сходно истаћи, поред респекта за Христову жртву ''за коју му црква и народ дугују'', његову ''способност да сугестијом лечи болеснике''. ''Патријарх је одмах одговорио да Христос није лечио сугестијом како сам ја казао, већ молитвом, препоручивши присутнима да се чувају безбожника и јеретика, алудирајући директно на мене'', бележи Јовановић (1963, 29). Зна се да је срески начелник спречио кладовског поборника модернизма да реплицира. Крајњи резултат дијалога гласи: члан удружене опозиције Ј.Јовановић ''предат је суду по ондашњем закону о заштити државе, али формално за неко друго дело, а фактички потенцирано и доведено у везу са овим догађајем'' (Јовановић, 1963, 30).

Други светски рат за Југославију отпочео је 5/6. априла 1941.г. инвазијом немачких трупа на Сипски канал и бомбардовањем Београда. Кладовски ''Дубровник'' памти се у српској историји као место повезано са ефектним запоседањем најваћнијег дунавског пловидбеног канала. Кладовски срески начелник, иначе немачки агент, Леонид Чудновски и официр Вермахта Рихтер, приспео из Т.Северина, организовали су 5.априла 1941. банкет за официре југословенске војске ангажоване на одбрани границе у сектору Доњег Ђердапа. Међу званицама налазили су се пуковник Вук М. Караџић, капетан Станиша Михајловић, потпоручник Бора Тодоровић... Фантастична музика са пробраним репертоаром, од Штрауса до руских народних игара, јако кладовско вино и окретне даме, приспеле за ту прилику из Румуније, учинили су да немачка борбена група у акцији ''Гвоздена врата'', предвођена капетаном Харолдом Веберштатом, без знатних напора исте те ноћи заузме Сипски канал и спречи планирану диверзију онеспособљавања пловидбе немачких конвоја са петролејом из Румуније (Јаковљевић 2004, 36; Јовић 1998, 24).

Једна од посебних рола кафанског живота у ратним временима односила се на ширење пропаганде међу локалним становништвом. Најдрастичнији пример потиче с краја 1941.године кад је у локалу ''Босна'' од стране возара поштанске дилижансе на релацији Неготин-Кладово, пронета ''вест'' како се изнад вароши, на брду Јакомир налазе ''шумци''. Након неколико сати, информација је гласила да пар хиљада герилаца припрема напад на град и то, ни мање ни више него под командом принца Ђорђа Карађорђевића. Према неким сведочењима, прича је примила такве размере да је део становништва почео да припрема ствари ради евакуације преко Дунава у Румунију (Јовић 1999, 22-23).

Током рата на средишњем Подунављу није било јаког покрета отпора, што због близине границе и чврстог надзора окупационих снага, што због герилског ратовања снага НОВЈ усмерених на друга подручја. Међутим, протест односно незадовољство становништва понекад су налазили израза управо у овдашњим кафанама. Због једног таквог случаја 10.новембра 1942.године од стране немачких војних власти ухапшени су кафеџија Драгутин Димитријевић, службеник пореске управе Милош К. Савовић, учитељ Бошко Ђорђевић и трговачки помоћник Ђорђе Филиповић- прва двојица ''јер су у прошлој години у кафани ухапшенога Димитријевића певали песме против немачке војне силе, а друга двојица што су код њих приликом претреса немачке власти пронашле списак припадника покрета Драже Михаиловића'' (Благојевић 2006, 312).

Ослобођење Кладова 22.9.1944.године донело је искушења тзв. ''народној власти'' у настојањима да заведе комунистички режим. За такве прилике угоститељски објекти постајали су ''народне суднице''. Среско поверенство КПЈ за Срез Кладово известило је Окружни комитет да је 15.априла 1945, на збору одржаном у кафани ''Србија'' дошло до ''енергичног протеста и оштре осуде против ратних богаташа, саботера и шпекуланата... Из масе спонтано излазе говорници и из њихових излагања сазнају се нове појединости из којих се види прљави и зеленашки рад овог дерикоже... Божидар Арсић, телеграфски чиновник поште Кладово објавио је садржину телеграма, који је Г.Б. упутио немачком крајскоманданту у Зајечару за време окупације. У том телеграму он назива крајскоманданта својим кумом и жели му успех при полaску на нову дужност у Немачку, изражавајући своје уверење да ће 'Велики Рајх' победити''... По завршетку збора народ се разишао са најбољим расположењем, уверен да данас у новој демократској држави може слободно казати своју реч и осудити сваког онога који ради противу општих интереса наше земље'' (Борковић1981, 431-433). ''Кафанско суђење'' окончано је за Г.Б. вишегодишњом робијом, а морални обзири судија и сведока оптужбе најбоље су сагледиви уколико се текст који је телеграфски чиновник прочитао у кафани ''Србија'' упореди са оригиналним телеграмом чији се примерак чува у Војноисторијском институту. Г.Б. у телеграму пише искључиво следеће: ''Господину мајору Шулцу, Крајскоманданту, Зајечар- Најсрдачније захваљујем на позиву за растанак, али дубоко жалим да због удаљености и важности послова око вршидбе не могу доћи. Желим Вам срећан пут, а то исто Вам желе и становници Кладова, које сте нарочиро задужили Вашом пажњом. Јавите се из Новог Места, јер сам жељан да се везе нашег пријатељства не угасе. Не заборавите обећање да ћете ме посетити за време мира са породицом'' (Пантић 2008, 195).

Но, и опоненти комунистичког режима налазили су да је кафана најпогодније место за изражавање негодовања због репресалија. Тако су, убрзо након суђења Г.Б, на бело окреченом зиду кафанског нужника у ''Србији'' светло дана угледале парчетом цигле исписане речи ''И ТО ЋЕ ПРОЋИ''. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је мноштво људи на информативне разговоре, било је и ''добронамерног убеђивања'' да би се издејствовало признање, у чему је предњачио извесни Ђорђе Ђурић, али Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог ''дисидента'' .

Комунистичка власт решила је да први објекат који ће градити у Кладову буде анекс здања ''Велике Србије''. Организован је ''ударни рад'', како то бележи један од ангажованих градитења Стериос Андруцос (1945 16) 9.6.1945.године- Радио је на додавању малтера зидарима почев од 7 изјутра до 5 поподне. Кафана на катастарској парцели 85, некада у улици Краља Александра, сада Маршала Тита, проширена је са претходних 1097 м2 са још 269 м2, а народна власт нашла је за потребно преименовати објекат у ''Хотел Београд'', како је означен у решењу Народног одбора 89/95 од 24.9.1959. године. Међу становништвом ново име никада није заживело и данас га се готово нико не сећа.

Последњих дана Титовог савезништва са Стаљином, 1947.године кафана Србија била је поприште приказивања филма ''Син пука'' снимљеног по роману Валентина Катајева. За ту прилику у кафанску салу донет је кинопројектор Ернеман 1, конструисан од браће Лимије 1896.године. Али то није најранија позната презентација једног филма у граду на Дунаву. Карл Крис, јеврејски изгнаник из Беча даје коментар догађаја из августа 1940, чије је место дешавања вероватно такође била ''Србија'': ''Цела ништарија трајала је 5 минута, без икакве радње, само међусобно неповезане слике, страшно је бљештало... Домаћем становништву био је то величанствен доживљај, стајали су напрегнути /није се могло сести/ и дивили се, као седмом светском чуду. По свој прилици су први пут у животу видели биоскоп''' (Anderl, Manoschek 2004, 109) .
У то доба госте су услуживали мештани Клаодва запослени у државном туристичком предузећу ''Ђердап''. Били су то скромни, вредни и у средини у којој су живели цењени људи. Иако се морало напорно радити, уз мале плате, али нешто бакшиша и сигурност радном места у друштвеном сектору, једном упослена лица цео свој радни век проводила су у кладовским кафанама. У догодовштинама из тог периода, и данас се са сетом помињу имена Живојина Јанковића, Ђорђа Димитријевића, Стојана Аксића, Димитрија Савића, углавном по надимцима или без презимена- Воне, Цопај, Столе, Мита, Цветко конобар...

Послератни период обнове и изграње у подунавској варошици на Ђердапу кулминирао је 1964.године приспећем око 3000 радника из свих крајева Југославије, како би подигли једну од највећих хидроелектрана на свету. Након зидања велелепног хотела ''Ђердап'' на обали реке, престала је потреба да дотад највећи угоститељски простор носи назив хотел ''Београд'', па му је формално враћено старо име али без префикса ''велика''. Биоскоп и читаоница прерасли су преко ноћи у Раднички универзитет на којем су по убрзаном курсу дипломе КВ, ВК радника стицали полуписмени прегаоци социјалистичког рада, али су кафане и даље остале култна места за ''културно-забавни живот'' након напорног рада. Власти су то толерисале и контролисале, тако да у локалима звучних имена и непријатне унутрашњости- ''Амбасадор'', ''Лепа Влајња'', ''Бродарска Касина'', ''Србија'' није било друштвено опасних провокација. За сваки случај, на Божић и ''Српску нову годину'' кафане нису радиле у вечерњим сатима а музичари су добијали слободан дан. Омиљеним пићима градитељи Ђердапа сматрали су пића пореклом из Србије и Хрватске- вињаке ''Рубин'', ''Цезар'', ''Тренк'', ''Истра бренди'', ''Давид'', ''Звечево'', ''Бадел'', шљивовице ''Стари граничар'', ''Манастирка'', ''Громовача'', траварице ''Стомаклија'', ''Хајдучка капљица'', неготинска вина ''Хамбург'', ''Ружица'', 'Багрина'', ''Траминац'', пенушава вина ''Милион'', ''Фрушкогорски бисер'', десертна пића ''Амаро 18'', ''Вермут'', ''Шери бредни'' ,,Мараскино''- то су биле замене за стандардну понуду из ''предградитељског периода''- љута, крушковац, пиво на точење, сок од малине, оранжада, сода вода. Нису биле ретке туче са лакшим телесним повредама као исходом, разбијеним огледалима, столицама, чашама и тањирима. У једном случају 1971.године, обрачун гостију- ''домаћина'' и ''дошљака'' имао је за епилог убиство у бифеу ДП ''Мироч''.
Седамдесетих година градски биоскоп добио је бифе, са пултом обложеним јаркоцрвеним ''ултрапластом'' и стаситом конобарицом, за ту прилику досељеном из оближњег неготинског села. Очигледно су филм и кафана, сваки са својим доприносом стварању или одржавању илузије о историјском искораку ка свеопштем прогресу као достигнућу социјалистичког развоја, врло успешно ишли ''руку под руку''. Таква сценографија издашно је експлоатисана и приликом одржавања зборова бирача, радних људи и грађана у биоскопском простору, па и годишњих скупштинских заседања Савеза удружења бораца народоноослободилачког рата, уз учешће омладине и обавезног хармоникаша како би се скуп ''спонтано завршио козарачким колом''.

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима перја'' освојио Кан, културни посленици досетили су по том узору, а са називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'', да једним ''кафанским играним филмом'' обележе завршетак изградње грандиозне електране. ''И друг Тито воли филмове'', коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат ''И бог створи кафанску певачицу''. За режисера је одабран Јован Живановић, ''Бела Сека'' постала је супруга писца сценарија, ''покварени технократа'' био је Жика Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама'' играо је Велимир Бата Живојиновић. За ''глас разума'' у лику власника ''Бродарске касине'' Милоша Калембера, изабран је Драгомир Фелба, уз обавезу да током целог филма носи барету која асоцира на припадника француског покрета отпора или Мошу Пијаде из млађих дана. И би речено, филм је завршен пар дана пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике обиловао је кафанским сценама. Оно што творци нису очекивали огледало се у чињеници да је кладовска публика све своје симпатије поклонила неком трећем, једном од ''принчева београдске калдрме'' Воји Говедарици који се у ''Кафанској певачици'' јавља у епизодној улози што својим обрисима подсећа на фрагментарног актера вестерн филмова. Старији Кладовљани и данас тврде да нису погрешили у избору ''јунака своје младости'' јер се речени глумац у улози горопадног Руса касније борио чак и против Силвестра Сталонеа у холивудској шећерлеми ''Роки 2''.

Током градње џиновске електране, али и деценију после тога, бројне државне делегације посећивале су Кладово да би се увериле ''из прве руке'' у успешан препород Југославије из сиромашне у средње развијену земљу. Приликом долазака на Ђердап Јосипа Броза Тита, председника Замбије, Мауританије, Кеније, Централноафричке Републике, кафанска сцена јединог хотела преображена је у поприште срдачних сусрета на највишем нивоу, свечаних ручкова са храном и пићем врхунског квалитета. Школе тих дана нису радиле а стотине деце обучене у беле кошуље, са црвеним пионирским марамама око врата, сатима је стрпљиво чекало да најдражи гости буду поздрављани кишом од цвећа, пре уласка у хотел и након обилног ручка.

Осамдесете године прошлог века одликовала је извесна опуштеност стега социјалистичке власти. Дух запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини- фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама ''Кент'', ''Марлборо'', дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко границе Гвоздене завесе новим мостом преко ђердапске бране, били су омиљени артикли у кладовским кафанама. И први људи општине настојали су изласком у кафане, ''међу народ'' учврстити ауторитет. У моду су ушли фудбалски клубови са ''увезеним тренерима и играчима'' како би се превазишле лоше стартне позиције у ''најлепшој споредној ствари на свету'' и исказао космополитски дух паланке у пуној мери. По узору на великог вођу, директор Пољопривредног комбината ''Кључ'', преоријентисаног на извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је угоститељски објект намењен искључиво коришћењу од стране друштвенополитичких радника и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име ''Карађорђево''- асоцијација на одмаралиште великог вође крај Београда, а поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и ''просторије за одмор''. На кладовско ''Карађорђево'' настављала се фазанерија, обогаћена и срндаћима, где су специјални гости жељни провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније буде послужена на богатој кафанској трпези. Дух Кладова из тог периода, пластичније него гомиле аналитичких материјала брижних прегалаца партијских структура, изразио је један стварни кафански дуел овековечен од стране младог књижевника у приповетци Одлазак песника:

''Одлазак песника осетили смо сви ми који кафану сматрамо значајном друштвеном установом. Осетилли смо га онако хемингвејски- отишао је део нас. Отишао је заправо део који је давао душу нашем зачараном кафанском свету...Догодило се то овако: Једне вечери у кафану је ушао друг Бане са тројицом месних фудбалских звезда, Власник кафане, уз физички изражено уважавање, отпратио је своје изненадне госте до посебо аранжираног стола. Пошто је муњевито послужено пиће и мезе, друг Бане је бацио свој неуморни и заслужни поглед по кафани. Након краткотрајне анализе резултата осматрања, невидљивим покретом позвао је кафеџију а овај се у положају лумбалшијалгичког напада створио поред њега. Друг Бане шапну на уво-микрофон и 'сталак за микрофон' се нагло усправи и одлучним корацима пође према столу за којим је седео Песник. –Песник, овог момента да си напустио лока! Хармонија људи и пића за столом била је поремећена. У првом тренутку Песник је реаговао рефлексно- љубазно се обратио агресору:- А који је разлог молићу? –Хигијенски!Тако замазан не можеш да седиш у моју кафану. Друг Бане ме је баш упозорио... Оно што се тада догодило изненадило је све присутне. Ја сам накнадно анализирајући догађај дошао до закључка да се ипак таква реакција Песника могла очекивати. Све оно што му је живот чинило црним и безнадним тај човек је сабрао у једну реч: лаж. Од ње је страдао, од ње је бежао и увек јој се враћао. Знао је у ком грму лежи зец, а у конкретној ситуацији са једне стране грма стајао је он, а са друге политичар окружен фудбалерима. Коцка је бачена. Устао је нагло, кренуо корак-два према 'чистима', заузео познат став за деклемовање, али овога пута Хамлета је заменио Емил Зола. Прст је био управљен на друга Банета: -Где ће ти душа/Ти само знаш за лаж/И тај што те слуша/И лаж гута/Зна да си гад/. Сцена се завршила тако што су Песника, укоченог као споменик, кафеџија и келнер изнели из кафане. Кафеџија се дуго и дубоко извињавао другу Банету у своје име, у име свих и у име пијаног Песника. Да, најлогичније објашњење је било да је за све крив алкохол, јер најлакше је храброг прогласити пијаном кукавицом. Друг Бане, у складу са својом професијом, био је врло толерантан: инцидент је истог момента заборавио. За њега је то био рутински потез. А Песник? Он је добио битку а изгубио рат. У својој последњој битци потрошио је сву снагу. Дух особењака умро је заувек. Већ следећег јутра Песник је, лагано дрхтећи, стајао пред главним улазом у општинску зграду. Чекао је да се појави друг Бане да би му се извинуо. Полугласно се преслишавао. Био је обријан и очешљан. Друг Бане му је у тренутку промакао својим суздржљивим и брзим кораком. Песник је потрчао за њим али код степеништа га је зауставио портир...Не знамо где је и како завршио Песник. Можда још увек живи у нашем граду, а можда је и у лудници- како неки причају. Ја га више нисам видео, јер у животу је тако: људе видимо само тамо где их очекујемо.'' (Рудан 1988, 47-48).

Радници добростојећих друштвених предузећа-''Бродоградилишта'', ''ХЕ Ђердап'', на дан када приме позамашне зараде запоседали би већину кафана у граду, уз богате напојнице, страно пиће и цигарете размењујући импресије о достигнућима социјалистичког модела привређивања. Ни локална власт није запоставила такве трендове својих прегалаца па су врло често организоване тзв. ''другарске вечери'' као манифестације за увесељавање народа. Зато су кафане и биле најживописнија места у којима су заблуде у личну, породичну, колективну срећу најбоље успевале. Врхунац су представљале забаве приређиване по три дана за редом, поводом прославе Празника рада-1.маја и Дана Републике 29.новембра. Тада би руководиоци попут друга Банета из приповетке Боре Рудана, са својим дамама у белом сатену запоседали централна места елитних кафанских сала у хотелу Ђердап, имали првенство да поведу коло, одиграју први танго или привилегију да полицијске патроле брже него уобичајено интервенишу у случају појаве лика који би покушао да макар начас глуми Песника из Руданове приче о одласку. У роману Ева од кавеза чија се радња одиграва након овог периода, власница кладовског ''опијума за народ'' јадикује: ''Како је само некад било у овом граду, као у Лас Вегасу! Музика, забава, безброј кафана. Свака друга кућа-кафана, а сада? Ништа...'' (Јаковљевић 1995,74). Увесељавани народ имао је и омиљене музичке нумере посвећене својим драгоценим обитавалиштима- ''Крчмо стара мој друже једини'', ''Еј кафано'' или ону на влашком језику, насталу управо на овом поднебљу- ''Кафано сестро, остарех са тобом''. Музичари пореклом са југа Србије, који су свирали у овдашњим локалима имали су у граду статус правих звезда, а врхунац је био када би неке од њих ангажовали за пратњу културноуметничког друштва ''Полет'', јер би у тим приликама од публике били доживљавани као аутентични Кладовљани. Ни млади нису били запостављани у таквим ''кафанским сценаријима'' за прихватљиво трошење слободног времена. Током школске године, суботом увече су у кафани ''Србија'' одржаване игранке са поп музиком и незаобилазним народним колима, а делује готово нестварно да су малолетницима служена алкохолна пића у количинама лимитираним једино дебљином њихових новчаника. Организатор је био Савез социјалистичке омладине града. Омиљена места за изласке била су још ''Плави цвет'', ''Зеленгора''-касније ''Ла Мираж'', ''Златна'' и ''Плава сала'' у склопу хотелског комплекса ''Ђердап'' у Кладову, ''Фонтана'' на Караташу. Највише су конзумирана: жестока пића бајнобаштанска и ужичка клековача, линцура,''Екселенција'', лозовача, руска вотка, домаће вотке ''Тројка'', ''Балтик'', ''Виогорка'', виски; вина ''Топ'', ''Ждрепчева крв'', ''Хајдук Вељко'', ''Вранац'', кутјевачка и илочка ''Грашевина'', ''Карловачки ризлинг''. Понуду хране чинили су оријентално-српски стереотипи-10 с луком, пљескавица, ражњић, вешалица, домаћа кобасица, бубрези бели и црни, телећа, јагњећа чорба, шкембе у сафту, изузев дела који се односио на рибљи мени-моруну и јесетру на жару. Кладовски кавијар мало је места у Југославији имало у угоститељским објектима.

Људи са друштвене маргине, ''рођени аутсајдери'', ситни шверцери, преваранти, као и ноторни алкохоличари, своје страсти испољавали су у локалима далеко од градског центра и у бифеу на кладовској аутобуској станици. То је било једино место где се алкохол служио целе ноћи, до јутарњих сати, за шта је покриће нађено у потреби старања о путницима који би ноћ проводили у аутобуској чекаоници, тек стакленим преградама одвојеној од кафанског простора. Кафанице на периферији, са сугестивним називима попут ''Развод брака' и ''Црвенкапа'' важиле су за ''легла порока''. Они пак Кладовљани са дна друштвене лествице по социјалном статусу /без сталног запослења или са мизерним примањима/, склони уживању у алкохолу, имали су уточишта у некој врсти квазикафана код некада богатих мештана- виноградара. Вино и ракија из ''домаће радиности'' служени су конзументима у помоћним просторијама или шупама при дну дворишта која би по правилу имала и споредне улазе. Тако тржишна инспекција није могла да допре до илегалних учесника у промету алкохолних пића, а они би по ценама вишеструко нижим од уобичајених у продавницама или кафанама, успевали да утоле жеђ. Довитљивији ''домаћини'' продавали су и прехрамбене производе најлошијег квалитета /сланина ''сапуњара'' нпр./, па чак сервисирали ''заједничке тренутке'' гостију и ''издаваоца сексуалних услуга''. Они од њих који су наилазили на разговетније разумевање ''органа реда'' у таквим просторијама организовали су одигравање коцкарских партија карата, уз служење пића и гибаница. И све то на стотинак метара од полицијске станице! Дешавало се, уколико полицијски пулен изгуби непланирано већу своту новца на коцкарској сеанси, да по дојави савесног грађанина буде ухапшен други актер дуела. Најзначајнија кафанско-коцкарска оаза, када је у питање игра домина, у Кладову за време социјалистичког самоуправљања био је Дом пензионера и инвалида рада, а бројна познанства која су резултирала проституцијом склапана су у посластичарницама ''Рекорд'', ''Корзо'', ћевабџиницама ''Тик так'', ''Пирке''. Клијентела са пробирљивијим аспирацијама користила је за те сврхе ''Плави цвет'' и бар хотела ''Ђердап''. Сличним активностима, пре свега посредовањем, ван редовног радног времена, бавила су се нека од лица запослених у ресторанима друштвене исхране- радничким мензама у склопу великих друштвених предузећа. Такве услуге нарочито су тражене од стране чланова посада бродова који су по неколико недеља боравили у локалном бродоградилишту- Руса, Бугара, Мађара, Хрвата, Срба. У сваком друштвеном предузећу постојали су разрађени механизми система друштвене самозаштите, промовисаног у интересу очувања закона, реда и социјалистичког морала, али се очигледно много чему ''гледало кроз прсте'', вероватно са оправдањем у форми флоскуле ''гост је увек у праву''.

Нису била ретка склапања бракова између конобара и конобарица са партнерима из исте бранше или са мештанима Кладова, од којих су најбољим приликама сматрани радници на изградњи ђердапске хидроелектране. По правили бракови су опстајали, а у неким ситуацијама били и потпора респектабилним политичким каријерама њихових актера. Праву сензацију у малој средини каква је Кладово изазивале су међутим удаје конобарица заносне лепоте, приспелих овде из Крушевца, Пожаревца, Бијељине, за угледне грађане Кладова, спортисте, просветне раднике, лекаре. Такве везе, мада крунисане рађањем деце, нису издржале проверу времена и све до једне окончане су разводима. У међувремену су невесте промениле професију поставши секретарице директора, књиговодтсвени радници, банкарске службенице.

У жељи да поспеши туристички развој, локална власт је 1974. године основала трогодишњу школу за куваре, бармене и конобаре. Амбиције су биле велике јер је отворен и интернат за ђаке који су приспели из Доњег Милановца, Мајданпека, чак и из Далмације, а већина наставника такође је доведена из других градова. Иако са солидним образовним основама, након мање од десет година постојања ова школа у оквиру Образовног центра ''25 мај'' престала је са радом. Првих година постојања школе, сви полазници добијали су могућност запослења у друштвеном предузећу ''Ђердап турист'', где би радили поред већ искусних конобара досељених у Кладово за време изградње хидроелектране углавном из Босне, Црне Горе, Шумадије, Топлице. Ови конобари старије генерације, са презименима што подсећају на родни крај- Шћекић, Иванчевић, Тешевић, Антић, Болдорац... и после пензионисања остали су у Кладову, где су стекли породице и иметак. Од оних школованих у Кладову, и данас се овом професијом успешно баве многи, попут Бркелића, Драгишића, Радовића, Брложановића, Живковића, Андрића...

Угоститељски персонал није био имун на изазове лаке зараде. У тзв. објектима ''друштвеног сектора'' конобари који су експлицитно манифестовали оданост режиму константним реферисањем о томе ко је шта и коме рекао а тиче се ''опште ствари'', стицали су привилегију да без страха од санкција препродају румунски новац бројним ''шопинг туристима'' из унутрашњости, актерима синдикалних ексукурзија, радничких спортских игара, приспелим овде са жељом да у Румунији- делу источног блока, по багателним ценама набаве сервисе за ручавање глазиране кобалтом, чувени кубанску рум ''Хавана клаб'', албански коњак ''Скендербег'', разне врсте руске вотке, кинеске дуксерице потом препродаване у огромним количинама по угледним београдским комисионим радњама. Други сегмент ''очи и ушију службе која зна све'' чинили су тзв. ''професионални гости'', са задатком да за кафанским столом, добро издресирани у ''ићу и пићу'' прикупе што више информација о стању у народу. Доајен доушничког кора, извесни Ј.Ђ. уживао је највећи углед међу саборцима јер му је било одобрено да лично ''другу Пају'' реферише о својим достигнућима, а то је подразумевало пут у престоницу и позамашне дневнице. Наравно да се често радило о дезинформацијама, што је мање приписивано неутољивој жеђи информатора за успесима, а у знатној мери очекивањима налогодаваца да такве вести буду потврда њихових предубеђења. Како причају савременици, у једном тренутку средином седамдесетих година чинило се да су доушници бројнији од потенцијалних непријатеља самоуправног социјализма, што неодољиво подсећа на чувено књижевно дело Славомира Мрожека у којем је број непријатеља толико смањен да шеф полиције, спашавајући част професије, на крају мора да ухапси себе. Једном сличном изливу сумње био је изложен и аутор ових редова 1978.године јер је мењајући пречесто чаше са водом за говорницом са које се у кладовској гимназији секретар општинског комитета СКЈ П.Ђорђевић обраћао младим нараштајима, изазвао смех код аудиторијума. Уследило је саслушање у школским просторијама од стране искусног полицијског инспектора, а у присуству разредног старешине, оданог сарадника ДБ, уз букет инсинуација о наводној умешаности у волшебни нестанак дневника са ђачким оценама. Дневник је убрзо пронађен, али сенка смеха на излагању секретара комитета остала је да дуго прати тог неуморног комунистичког прегаоца. Треба ли рећи да је амбициозни разредни старешина све чешће виђан у пијаном стању по кладовским бифеима?

Активности на пољу корупције своје увертире или финала имале су у овдашњим кафанама. Изузев реванша за благонаклон став локалних моћника ранга комуналних инспектора, увиђавних милиционара, кафански ручкови, вечере уз музичку пратњу, били су понекад у функцији ''надувавања рачуна'' наплаћиваних од друштвених предузећа за неиспоручене услуге пословних пријема, од чега би добит потом делиле предузимљиве пословође локала и благодарни директори. Нису ретки ни примери добрих зарада од точења гостима пића које би нека смена купила у оближњој трговини, без приказивања услуге као званичног промета угоститељског објекта а забележен је немали број сцена када се, уместо плаћањем великих рачуна, боравак пробраних гостију у локалима друштвеног угоститељског предузећа завршавао сервилним наклоном шефа сале и речима ''друг Богољуб је рекао да то иде на рачун куће''. Овакве ствари у позној фази удруженог рада и радничког самоуправљања биле су део сиромашних имитација понашања неуморног великог диктатора, народном вољом проглашеног за доживотног председника СФРЈ. Егзибиционизам је у таквим ситуацијама често достизао врхунац поп верзијом песме ''Друже Тито ми ти се кунемо'', на шта би са столица устајали сви кафански гости. Само деценију касније слични сценарији понављани су уз српске патриотске песмице са јаким националистичким набојем. Кафански амбијент у исто време изгледа да је врло погодовао стицању диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ Ђердап''. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе, понеки конобар и рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даривање садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог кладовског кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода моруне... Наследници ових просветитеља у модерним временима нису поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ своје курсеве приљежно држе под окриљем здања кладовског Центра за културу.

Почетком деведесетих година, пошто је формално уведен вишестраначки систем, Кладово је добило председника општине коме су опозиционе странке јавно пребацивале да, будући пасионирани конзумент угоститељских услуга, својом политиком жели цео град претворити у једну велику кафану. Наравно ту је појам кафана употребљен у пежоративном смислу, као алузија на закулисне политичке игре, антилегалистички приступ вршењу власти. Међутим, кафана ће имати улогу зборног места и амбијента у којем су доношене важне одлуке новооснованих странака демократске провенијенције, обзиром да оне у време власти СПС нису имале одговарајуће просторе за окупљања чланства, а по једна канцеларија у тзв. згради друштвенополитичких организација додељивана је само омиљеним Милошевићевим опозиционим странкама. Такво стање се неко време наставило и после петооктобарских промена па је једна странка у успону свој проглас грађанима Кладова сачинила управо у амбијенту кладовске кафане ''Минета''. У прогласу од 16.2.2001. године полазећи од принципа да нико није обавезан подржати или поштовати лошу општинску власт набрајају се греси општинске врхушке-толерисање пораста криминала, пљачке државне имовине, корупције, располагање огромним средствима Фонда ренте у мисији одржавања старог режима, те ''енормни рачуни за репрезентативне кафанске услуге чији су конзументи општински челници, очајна кадровска селекција почивајућа на уздизању пропалих студената, чувара паркова и новокомпонованих менаџера регрутованих по критеријумима неинтелигенције, слепе послушности и спремности на компромитовање''.

Угоститељске услуге дуго година биле су покриће за обављање илегалних делатности у пограничном Кладову, од шверца дефицитарних артикала, ќоцкања, до бављења проституцијом. Кафане су често биле места састајања, преговарања и реализовања ''прљавих послова''. Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц огромних количина нафте. Распадом СССР-а дешавало се да девојке из биших совјетских република бољи живот потраже остајући у Србији, у пограничном Кладову, а један број њих ухлебљење су добијале као ''балерине'', ''играчице'' у локалним ноћним клубовима. Мноштво ''пријатељица дана'' пребацивано је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне елитног калибра добијале би визит карте са бројевима за наруџбине, имајући за прве ласте у Кладову локалног жандара, лекара и ''угледног привредника'' који би троструку услугу издашно награђивао.

Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка са власти Слободана Милошевића. Само у једном случају пресецања ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је предмет трговине било чак 5 милиона килограма дизел горива. Огромна зарада из оваквих послова подразумевала је и ''пословне пратње'', умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере, анимир даме и пригодну музику. Неки од власника кладовских кафана своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци затворске казне, регистрован је 2004.године. У периоду јун 2003-новембар 2004, власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава. Председница једног од регионалних одбора за људска права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља. Последњи случај у административним аналима датира од 25.12.2008.године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање ''услуга сваке врсте'' у кафани С.К. успеле да побегну потери органа реда, а једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих цигарета пронађених у магацину гостионице.

Данас су кладовске кафане углавном намењене посетама богатијег друштвеног слоја- имућних предузетника, функционера или држављана Румуније који након што су осетили благодети живота у Европској унији врло често долазе у Кладово ради доброг провода. У време годишњих одмора овде борави пар хиљада мештана који живе и раде у иностранству, а тада кафански живот подсећа на времена из осамдесетих када се дуго тражила ''столица више''. Свадбе богатих ''гастарбајтера'' у боливудском маниру, са венчањима у хеликоптеру, црвеним тепих стазама дугим стотине метара, по правилу одржавају се у елитним кладовским кафанама током летњих месеци. То је једини привид времена од пре двадесетак година када су ове куће биле више посећиване него спортске утакмице или зборови грађана у режији Социјалистичког савеза радног народа.

Нова законска регулатива, прописи о туризму из 2009.године, држећи корак са светом, угоститељски објекат лапидарно дефинишу као ''функционално повезан, посебно уређен и опремљен простор који испуњава прописане минималне техничке и санитарно-хигијенске услове за пружање угоститељских услуга''. Иза тога крије се иста сурова стварност као и пре више деценија- кафане су слика стања у друштву оптерећеног проблемима транзиције и укључивања у европске цивилизацијске токове по стандардима ЕУ. У локалима ''Текијанка плус'', ''Српска круна'', ''Цар'', ''Принц'', ''Кинг'', ''Главан'', ''Језеро'', ''Стара чаршија'', ''Јовче'', ''Елит'', поређаним попут домина уз модернизовану калдрму ''Краља Александра'' чују се свакодневно српски, румунски, немачки језик, точе се најпознатије светске марке пића и по који литар ''домаће капљице''.

Врхунска политика, пропаганда, богата културна дешавања, станују далеко од подунавског Кладова. Као рубни део Србије, са све мање и мање становника, оно ишчекује да се његов брод најзад покрене, да буде незахвалнији изазов људима ''са ивице закона'' и посрнулим заступницима јавног интереса него што је то данас случај. Друштвени значај кафанског живота у Кладову огледа се у његовој мисији ослонца за робинзонско тражење уточишта пред искушењима превладавања сиромашног културног наслеђа и ауторитарне прошлости. Али исто тако, кафане су доживљаване као места у којима су норме и индивидуални односи функционисали успешније него у суморној стварности социјалистичких колхоза или Потемкинових села самоуправног социјализма. За малог човека на тлу ''српског Сибира'' како је дуго година називано погранично подручје у регији Ђердапа, кафана је била врт Хесперида, Атлантида или нека слична утопија, у коју је улаз био једна од ретких ствари слободног избора. Државни механизам пак имао је у њој дуго времена латентног савезника за чињење подношљивим симбиозе власти и неморала.

Ранко Јаковљевић

БИБЛИОГРАФСКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Алимпић Д, Полицијски зборник закона, уредаба и расписа у Краљевини Србији, Београд 1905

Anderl Gabriele, Manoschek Walter, Неуспело бекство, јеврејски ''Кладово транспорт'' на путу за Палестину 1939-42, Београд 2004, с.109, Јеврејски историјски музеј.

Андруцос Стериос, Дневник за 1945, Кладово, збирка Данка Јовановића, Кладово

Благојевић Божидар, приређивач, Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ Зајечарски 1941-1942,1, Неготин-Зајечар 2006, Историјски архив Неготин.

Благојевић Божидар, приређивач, Попис становништва и имовине Среза Кључког из 1863.г, 3, Неготин 2005, Историјски архив Неготин.

Борковић Милан, приређивач, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945, књига 3-1945, Зајечар 1981, Историјски архив Тимочке крајине Зајечар и Међуопштинска конференција СКС Зајечар.

Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999, Историјски архив Зајечар.

Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд-превод 7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка'' .

Јаковљевић, Ранко, Руси у Србији, Београд 2004, ''Беокњига'' .

Јаковљевић Снежана, Ева од кавеза, Београд 1995, ''Просвета''.

Јовановић, Јован, Особености Кладова и околине, Београд 1938, издање аутора.

Јовановић Јован, Преламање историје у 20.веку, Кладово 1963, издање аутора.

Јовић Небојша, Бал госпође Гаље, Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1998, бр.43

Јовић Небојша, Пре ''Ужичке Републике'', Зајечар, ''Тимочка ревија'', 1999, бр.44

Каниц,Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, Београд, ''Српска књижевна задруга''.

Лазаревић Ђорђе,
а.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.4.
б.
''Крајинац'', лист радикала Округа крајинског, Неготин, 1924, бр.5

Le Corbusier, Путовање на исток, Лозница 2008, с.43, ''Карпо''

Пантић Ненад, приређивач, Извештаји и наредбе организације ДМ и организације Збор за Округ Зајечарски 1943-1944, 3, Неготин-Зајечар, Историјски архиви Неготин и Зајечар.

Покорни, Франц Ксавер, Војно-географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784, објављено у часопису ''Развитак'' Зајечар 1970.

Романовић Радослав, ''Гласник Вељкове Крајине'', Неготин 1935, бр.31

Рудан Бора, Одлазак песника, ''Развитак'' Зајечар 1988.г, бр.6,

Коришћени интервуји и документарна грађа

(1) Казивање бившег точиоца пића у кафани ''Србија'', Ђорђа Димитријевића, забележено 4.1.1985.године
(2) Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово, рођеног 1956.године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959. Забележено 24.10.2009.
(3) Казивање забележено 26.4.2003.г. по причању Живорада Ивовића, локалног функционера Српског покрета обнове деведесетих година прошлог века.
(4) Документ у поседу аутора, заведен под бројем 09-17/01 од 16.2.2001, јавно читан у имформативном програму Радио ''Ђердапа'' наведеног датума.
(5) ''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице Кладово попуни буџета- Од једног прекршаја три милона евра''
(6) Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске, Румуније и Србије цвета проституција-Праве бизнис од белог робља''

(7) Решење Народног одбора Општине Кладово Нац.бр.89/59 од 24.9.1959, препис из Катастарског операта КО Кладово за 1958.г, Служба за катастар непокретности Кладово

(8) Акт општинског јавног тужилаштва Кладово Ут-1/009 од 11.3.2009.г.

Акција ЛАГУНЕ

2009-12-18T13:06:00.000+01:00

„Ноћ књиге” у Београду

Под слоганом „Буд(н)и уз књигу”, издавачка кућа „Лагуна” и књижарски ланац „Делфи”, под покровитељством Секретаријата за културу Скупштине града Београда, први пут организују „Ноћ књиге”. Данас, од 18 до 24 сата, на четири локације у граду: у Булевару краља Александра 146, у СКЦ-у, Краља Милана 4, на Теразијама 38 и у Македонској 12, биће одржан фестивал књиге који ће, поред куповине по изузетним условима, понудити и друге занимљиве садржаје.
Поред избора више од 50.000 наслова, купци ће имати прилику да уживају у дегустацији вина, чоколаде, кафе и чајева, да се друже са омиљеним писцима и купе издања са попустом и до 70 одсто.
– „Ноћ књиге” има за циљ да популаризује књигу и читање, а у томе ће нам помоћи водитељи програма Иван Зељковић, Марија Килибарда и Воја Недељковић. Приус, хибридно возило, развозиће купце од књижаре до књижаре. Првих 50 купаца који сакупе рачуне из све четири књижаре и дођу 30. децембра, од 13 до 17 часова, добиће специјалне поклон пакете које ће им уручити Деда-Мраз, кажу у „Лагуни”.
У књижари, у Булевару краља Александра 146, од 20 до 22 сата, у току „Ноћи књиге”, гости ће бити ексклузивни писци „Лагуне” Миомир Петровић, Ивана Михић, Игор Маројевић, Душан Величковић, Урош Петровић, Љубица Арсић, Душан Микља, Звонко Карановић, Ивана Кузмановић и други. Програм у овој књижари водиће Иван Зељковић.

--------------------------------------------------------------------------
Дружење са писцима
У књижари 7 СКЦ, у Улици краља Милана 4, гост домаћин бићеВоја Недељковић, а са купцима ће се дружити глумац Бранислав Трифуновић и режисер Дарко Лунгулов, поводом објављивања ДВД-а „Тамо и овде”, затим писци Горица Нешовић, Мирјана Ђурђевић, Александар Гаталица, Маша Ребић, Мирјана Бобић-Мојсиловић... сликари Урош Ђурић и Јелена Јелача. У књижари 1 Лагуна, уМакедонској 12, биће промотивни попусти на најактуелнија издања до 50 одсто и уз сваку куповину поклон, у књижари 6 (Теразије 38) гост домаћин биће Марија Килибарда.
М. В.
[објављено: у Политици, 18/12/2009]

пошаљите коментар погледајте коментаре (1)
Повезани текстови

Авенија Америка

2009-10-05T11:19:00.000+02:00

Изгубљени у књигама

Како је протекао сусрет између писаца и читалаца на националном литерарном вашару, између Беле куће и Капитол хила
Осмогодишња традиција коју је установила Лора Буш: фестивал књиге у Вашингтону (Фото М. Мишић)
Од нашег сталног дописникаВашингтон – Субота је осванула тмурна, прогнозери су саветовали да се понесу кишобрани, али то ипак није обесхрабрило око 130.000 људи да се упуте ка „Националном молу”, великом парку у срцу Вашингтона, између Капитол хила и обелиска у спомен Џорџу Вашингтону, у непосредном суседству Беле куће.
Велика зелена површина у облику узаног правоугаоника од око 125 хектара, на чијим ободима су здања неколико најзначајнијих музеја и галерија Америке, која иначе годишње истрпи чак 25 милиона посетилаца, овога пута је била посебно уређена. Попунило ју је 11 павиљона са белим куполама, специјалних шатора са отвореним страницама, довољно пространим да се испод сваког смести неколико стотина људи.
То је био прошлонедељни амбијент Националног фестивала књиге, једнодневног вашара штампане речи у ери технологије, без које се иначе ни овом приликом није могло.
Фестивал је релативно нов – установила га је 2001. тадашња прва дама Лора Буш. Организатор је Конгресна библиотека, а улогу почасних домаћина од Бушових преузели су Барак и Мишел Обама. Они, међутим, нису одржали обичај претходника да у Белој кући приреде пријем за учеснике.
Запутивши се на на Мол, очекивао сам да видим тезге са камарама књига које се продају уз велики попуст, али тамо није било ничега од тога. Оно што сам затекао јесте додуше била нека врста вашара, али другачије врсте.
Национални фестивал књиге пре свега је сусрет писаца и читалаца. Овога пута позвано је, и сви су се, наравно, одазвали, више од 70 аутора, од најпознатијих, као што су Џон Гришам, Џоди Пиколт, Лоис Ловри, Пола Дин, Џемс Петерсон – до оних који су на себе скренули пажњу првом књигом, пишу само за младе, жанровских специјалиста и других.
Сваки павиљон је био посвећен једној теми или жанру. Догађај је званично инаугурисан доделом фестивалске награде за креативност, која је овога пута припала Џону Гришаму, испод свода највећег павиљона, названог „Белетристика и фантазија”, у којем је том приликом била заузета свака од укупно 850 столица.
Испуњен је био и нешто мањи павиљон посвећен историји у којем је ауторка Анет Гордон Рид одговарала на питања о својој новој књизи, „Хемингси из из Монтичела”, где прича нову причу о породици Сали Хемингс, црнкињи са којом је Томас Џеферсон, трећи председник Америке, био у вези. Гордон Рид је иначе већ написала једну књигу о овој теми, док у новој у још оштрији фокус ставља једну од највећих иронија америчке историје – чињеницу да је Џеферсон породицу своје љубавнице држао као робове, док је истовремено писао чувену „Декларацију о независности” у којој се величају идеали слободе и једнакости.
Оно што ме је на овом фестивалу највише импресионирало – то су били дуги и дисциплиновани редови. Многи су дошли и пре него што је догађај званично почео, да би били међу првима који ће обезбедити аутограм свог омиљеног писца. Посебно упорни – и на крају веома радосни – били су млади, после руковања са аутором чије су књиге прочитали.
Редова је било и за поклоне – торбе, мајице и постере – али је владао савршен ред. Стао сам у један испред специјалног камиона, покретне изложбе, који промовише дигиталне књиге, технологије која постепено, али овде изгледа неумитно, потискује Гутенберга.
Унутра посетилац има прилику да се на једном од многих компјутера упозна са дигиталном библиотеком. Са чланском картом било које библиотеке у Америци, довољно је „улоговати се” и инстант почети читање било које дигитализоване књиге, којих је све више. Овде се већ усталио обичај да се паралелно са изласком из штампе нове књиге, или нешто касније, појављује и њена дигитална верзија, док је на тржишту већ неколико верзија „ридера”, уз могућност да се књига смести и у меморију неког од „паметних” мобилних телефона.
У камиону „дигиталне библиотеке” на видном месту је занимљив податак – да више Американаца годишње посети неку библиотеку него биоскоп! Америчка индустрија књига није, дакле, у кризи.
Није, упркос томе што је, по званичној статистици, прошле године, укупан број објављених наслова, у односу на 2007, опао за 3,2 одсто: у 2008. објављено је само 275.232 нова наслова, што је по једна нова књига готово сваког сата!
Од тога 47.541 новообјављена књига је из категорије белетристике за одрасле. Деца и омладина добили су да бирају између 29.541 наслова. Чак 24.423 нове књиге за предмет је имало друштвене или економске теме, 16.847 се бавило религијом, а науком 13.555.
Кад се број наслова помножи са тиражима, то је више од четири милијарде примерака нових књига сваке године! Од тога се прода три милијарде, да би се у касе више од 80.000 америчких издавача слило безмало 30 милијарди долара – што је, поређења ради, више од половине бруто националног производа Србије.
Нису ли Американци, дословно, изгубљени у књигама?

Милан Мишић

[објављено: у Политици, 03/10/2009]

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС / поводом 50 година постојања Школе на Јовановој пијаци

2009-03-04T09:44:00.000+01:00

РАДОВИ УЧЕНИКА
(изабрани на конкурсу ОШ Михаило Петровић-Алас, Београд, Јованова 22,

расписаном поводом обележавања педестогодишњице школе)

МЛАЂИ УЗРАСТИ

I. награда – Немања Адамовић III3
II. награда – Ана Ђолић IV3
Милица Живковић IV3
III. награда – Милош Тодоровић IV4
Јован Весић III2
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА – Милица Илић

СТАРИЈИ УЗРАСТИ

I. награда – Јанко Веселиновић VII1
II. награда – Милица Марковић VII1
III. награда – Јована Радојевић V4

___________________

НАША ШКОЛА

У мојој школи
Пре пола века
Ђаци су били
Моји бака и дека.

Од првог звона
До данашњег дана
Школска врата
Нису затварана.

Кроз њих је прошла
Армија ђака
Од данашњих првака
Па до педесетседмогодишњака.

Моја је школа
За пола века
Носила имена, као сећање
На два човека.

Први беше Пера
Звани Ага, а
Када је наишао неки нови талас,
Школа доби име
По Петровић Михаилу,
Званом Мика Алас

Данас, ми, другари
Ђаци трећег три,
Поносни смо што смо
Мали Аласи.

Са нашом Ружом,
Нашим капетаном
Пловимо кроз знање
Ко брод океаном.

Школа нам је лађа,
А оцене таласи.
Ружин осмех, то је Сунце,
Ми смо њени Аласи!

Немања Адамовић III3

МОЈА ШКОЛА

Свако има неки кутак среће,
Где га нико повредити неће.
За мене је то моја школа,
Тамо никад нема бола.

Сакријем се у свет песме,
У музику где се певат сме,
Или се играм бројевима
И „мучим“ математичким скуповима.

Некад ми мисли одлутају у машту,
И замишљам школу као чудну башту.
То после на папир пренесем,
Па четкицом и бојом идеју нанесем.

А на одмору дечија граја се чује,
Тамо никад нико не самује.
Делим ужину са друговима,
Били они прваци или моји вршњаци.

Ето зато ја у школи тражим срећу,
И знам да је никад заборавити нећу.
И кад одрастем и у неке нове школе пођем,
Пожелећу овде изнова да дођем.

Ана Ђолић IV3

МОЈА ШКОЛА

Где сазревамо и одрастамо?
Где прву љубав проналазимо?
Где то тајне шапућемо
И због њих црвенимо?

Питање је лако,
Погодити га може свако.
То је наша друга кућа
Наша кућа свемогућа.

Учи нас понашању
И логичком схватању.
Да бројеве множимо
То је сада лако
И текстове да чита
Уме свако.

Моја школа, лепа, бајна
Увек чиста, увек сјајна.
Учи нас да праштамо
И доброту ценимо.

У њој несташлуке правимо
И због њих испаштамо.
Друге понекад задиркујемо,
Али зато морамо
И прекоре да истрпимо.

Моју школу обожавам
И са осмехом по њој трчкарам.
Волим је к`о своју кућу,
Моју школу свемогућу.

Милица Живковић IV3

МОЈА ШКОЛА

Испод Вуковог и Доситејевог музеја,
Дечја граја у сред града
Уноси радост кроз прозоре зграда.

Мика Алас професор је био
Своје ђаке математици је учио.

Знање се стиче свакога часа.
Речи и бројеви остају у главама,
А неке мисли иду са ластама.

У мојој школи љубав је права,
Другарство тече к`о река Сава.

Милош Тодоровић IV4

ШКОЛА

У школи се налазе
Многи вредни ђаци
У клупама седе
К`о прави учењаци.

У свакој школи има
Несташних дечака
Желе да се реше
Логичког задатка.

Има пуно књига
Свака ђачка торба
Против именица и заменица
Велика је борба.

Множење, дељење
И други задаци
С тим се стално друже
Многи вредни ђаци.

Против тешких обавеза
Сваки се ђак буни,
Ал` кад школу завршимо
Бићемо знања пуни.

Јован Весић III2

МОЈА ШКОЛА

У Господар Јовановој
У броју 22
Под кестеном,
Преко пута великих зграда,
Живи једна школа
Увек млада.

Господар Јевремовом,
Вишњићевом
И Краља Петра,
Склоњена од ветра,
Великог гласа,
Оденута именом
Михаила Петровића Аласа.
Та моја школа
Као чаја скромна шоља,
Обична и скромна споља,
Унутра - топао дом!

Јесенима под кестеном,
У њој поносној
Знање зри
Поздрав школи
Од Милице Илић
Из

Милица Илић III3

МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ

Када сам дошао у моју школу, она је тада имала четрдесет и три године. Ја само седам. Исто толико година смо заједно. Она је напунила пола века,а ја тек закорачио у свет.
Захваљујући њој, открио сам многа знања. До тада нисам знао ни слова да постоје. Пењао сам се степеник по степеник. Полако сам савладавао препреке и заволео школу. У мени су се ређала осећања која сам исказивао линијама и бојама, проблеми које сам решавао формулама, слике које сам изражавао речима... Понекад врло успешно, а понекад и за четворку, признајем и за понеку тројку. Па, и овако су све оцене за ђаке,а могу се и поправити. Било је тренутака када сам једва чекао да звони и када бих се великом одмору јако обрадовао. Тада су најлепша дружења, мада волим и она после часова када одемо на „жичару“ и препричавамо догађаје са наставе. Водили смо и озбиљније разговоре.
Школа ме је постепено освајала. Увлачила се у мој живот и постала стварност. Лепша од обичне стварности. Нисам дуго лутао и на време сам открио да је школа пут од незнања ка знању. Тако смо се зближили.
Идуће године опростићу се од „аласоваца“. Сваки растанак је тужан. Али, ја ово писање не желим тако да завршим, Јер разум је пронашао разлоге које је срце прихватило.

Јанко Веселиновић VII1

МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ

Моја школа, мој свет
За радост, учење и смех,
Моја школа, мој лет
Кроз врата знања и цео свет.

Школа нас све звоном зове,
На учење и дружење, лекције нове!

Час сам у Африци,
Час сам нања од микроба,
Час мерим колика ми је
Површина ромба!

Моја школа прави је друг,
К`о славују зелени луг.
МОја школа, мој свет,
Најлепши до знања лет!

Милица Марковић VII1

МОЈА ШКОЛА НЕ МОЖЕ ОСТАРИТИ

Основна школа „Михаило Петровић Алас“налази се у најлепшем делу Београда. То је школа у којој сам ја ученик петог разреда.
Ових дана моја школа је слављеник. Слави педесети рођендан. Неко би рекао да је то много година и да је школа стара. Не, није. Моја школа не може остарити. Колико год година да постоји, она није стара. Она увек одзвања од дечијег смеха и граје. У школском дворишту ври као у кошници. Сваке године у мојој школи је осам генерација деце.
У школи се уче прва слова, стичу нова знања. Стичу се прави другови. Дођеш као првачић, а одеш као тинејџер са пуно знања. Поред добрих другова, у школи стекнеш и два најбоља пријатеља, учитељицу и разредног сарешину.Они су нам као родитељи. Ту су да нас науче, заштите, дају прави савет. Сваком детету школа је као други дом.
Сваке године, у мају, одлази једна генерација са пуним кофером знања. Али, сваког првог септембра долази нова генерација, првачићи. Зато моја школа не може никад остарити.

Јована Радојевић V4

Фотографије ученика ОШ Михаило Петровић Алас.

Из Албума слика наставнице М. Кашерић

Окончано писање прве монографије о Школи на Јовановој пијаци у Београду

2009-03-03T17:37:00.000+01:00

На Калемегдану, у суседству. Три наставнице данашње генерације наставника, у предаху. Мира, Јеца и Ана. Фото Албум М. Кашерић

КАО ПРЕВАСХОДНИ ИЗВОР : Летопис школе

Како и чиме отпочети веродостојно сведочење о пола века постојања школе на Јовановој пијаци? Да ли ослањањем на сећање, често непоуздано, или на документа, која нису најчешће сачувана, или их има мало? Већина наставника прве генерације школе, колико знамо, није у животу. Писаних монографија о школи нема; ово ће бити прва. Како написати ову књигу? Знали смо од почетка да неће бити написана руком једног човека, него да ће бити писана и оживљавана, као свирање на клавиру са осам руку. Требало нам је времена да напишемо прве реченице такве једне књиге, и започели смо је читајући Реч писца летописа:
Иако је ово прва година рада наше школе, овај рад је био многостран и богат садржајем, што је све овим летописом требало обухватити. Трудила сам се да удовољим овом захтеву и поред тешкоћа које сам имала око прикупљања података и материјала. Желела сам да дам што потпунију слику једногодишњег рада и живота наше школе, те зато има у летопису много илустрација које допуњују текст.
Надам се да ће будућем писцу летописа овај рад бити лакши, уколико евиденција рада и живота школе буде хронолошки сређена, а он само треба да региструје збивања и догађаје.

Београд
5 јула 1960 године Татјана Панић, учитељица
Основне школе «Перо Поповић-Ага»

Према Првом поглављу ЛЕТОПИСА основне школе «Перо Поповић Ага». књ. I., данашња «осморазредна основна школа на Јовановој пијаци основана је школске 1959-60 године и отпочела је са радом у условима ступања на снагуи спровођења нове реформе школства. Реформа је поставила низ коренитих промена, како у наставном процесу, тако и у васпитним циљевима и задацима. Тешкоће су се испољавале у новом начину наставног рада обзиром да је наставнички кадар већ имао један стари класични метод, који је требало делимично мењати и допуњавати. Недостатак нових уџбеника – у складу са реформом – као и сакупљање деце из разних школа, у многоме су отежавали рад.
Из свега овог излази да је наша школа стајала пред тешкоћама и проблемима које је још у првој години свога постојања морала да преброди. Другим речима целокупан рад мање више био је експерименталан, па ипак плодан и успешан, што ће се доцније кроз ову хронику регистровати.
Школа се налази на територији Народног одбора Општине Стари Град, на једној од већих и густо насељених београдских општина. Због недовољног броја школа ове врсте, Општина је била принуђена да зида и отвори новце. Једна од тих нових школа је и наша школа на Јовановој пијаци.Она је примила децу и растеретила школе: «Ђорђе Јовановић», «Јанко Веселиновић», «Браћа Рибар», «Жарко Зрењанин» и «Вук Карфаџић».
Данашњи реон школе чине улице: Змај Јовина (обе стране) од Страхинића Бана до Браће Југовића; парна страна улице Браће Југовића; сквер Струдентски трг до улице Змаја од Ноћаја; део улице 7 јула (парна страна); Господар Јевремова (непарна страна); Тадеуша Кошћушког (обе стране) до улице Страхинића Бана.
У овој школској години примљено је око 790 ученика свих разреда, јер се стало на становиште да ученике завршног разреда не треба пресељавати, како се не би реметио њихов наставни рад. Досељавањем из Београда и унутрашњости повећао се број ученика, те их је на завршетку године било у школи 950...»
Овај језик првог летописца је бирократски, архаичан, таксативан. Чудно, у првом поглављу летописа се не каже изричито ни на једном месту да је школа на Јовановој пијаци подигнута крај Вуковог и Доситејевог музеја, тј. некадашње Велике школе, из које је израстао београдски Универзитет. Као да се то подразумева да је школа на Јовановој пијаци први и једини северни сусед Велике школе...

У школи се чува ЛЕТОПИС основне школе «Перо Поповић-Ага» I -II.
Формат летописа је 41 цм х 30 цм. Корице летописа су црвене, пластифициране. Корице и формат оба тома идентични су. Пагинирана су оба тома. Пагинације првог и другог тома се разликују. У првом тому пагиниране су странице. Први том садржи 600 пагинираних страница и покрива временски период 1959 – 1976. година. Овај том има празних страница: 556-600.
Други том има 300 пагинираних листова. Очигледно је да су оба тома летописа купљена и укоричена у исто време и, ево, издржали су скоро 50 година. Чувају се у Библиотеци школе, као рукописна, ретка књига.
Други том Летописа почиње школском 1977/78. годином. Летопис је вођен редовно до 1980. године.Листови 45-62 су празни. Затим долази летопис школске 1982/83. године.Све до 1986. године. Затим поново долазе празни листови: 128 – 148. Истргунти су листови 129 – 132. Од листа 149, па на даље тече школска година 1988/89. Теку наредне школске године. Све до 213 листа. Одатле до краја, други том је празан 214 – 300.

Летопис је започет и вођен према шаблону или «мустри» првог летописца, учитељице Татјане Панић. Када се одступало од првобитне шеме компоновања летописа, то је штетило и прошлости и будућности. Али је највише штетило једном добром принципу неговања и очувања сећања, које би било сигурније и имало подршку чињеница. Фотографије често речито говоре и могу бити врстан подсетник. Истраживач суочен са споменутим празнинама у летопису мора бити упућен и на друге, секундарније изворе, сећања појединаца и сведочанства.
Летопис садржи следећа потпоглавља, назовимо их рубрике: Оснивање школе, Зидање школске зграде, План зграде, Унутрашњост школске зграде, Први наставнички колегијум, Наставници, Помоћно особље, Бројно стање ученика, Почетак школског рада, Први школски одбор, Наставничко веће, Рад разредних већа и стручних актива, Рад у комисијама, Рад са родитељима, Рад са пионирима, Ваншколске активности ученика, Пионири у речи и слици (фотографије), Физичко и здравствено васпитање, Школска радионица, Рад у обданишту, Млечна кухиња, Сарадња са друштвеним организацијама, Штампа о нама (избор чланака), Гости школе, Из годишњег извештаја, Реч писца летописа. Структура тако замишљеног компоновања летописа није се много променила током година. Временом су додаване нове рубрике: Библиотека, Отишли из школе, Дошли у школу, Дипломе, Екскурзије излети изложбе и остале манифестације, Рад психолошке службе, Ђачка задруга, али у суштини, знатнијих одступања од првобитне шеме није било, осим последњих година...

(М. Л.)

Ово одломак је преузет из прве монографије о Школи на Јовановој пијаци, чији су делови у настајању овде већ били публиковани, одломак из завршне верзије рукописа, који се ових дана убрзано припрема за штампу, идући у сусрет обележавању педесетогодишњице школе.

29. 12. 2008. / Мирослав Тодоровић

2009-03-02T12:20:00.000+01:00

Песник М. Тодоровић са својом дружбеницом

29.12. 2008.

Ћутиш и сам питање из тишине
Кажеш
Овде сам са својим речима
Ал светлост је
камен понад списа
Зна молитву песме и сам песма

Толико је тишине у свему Ове речи памте пламен
Вековима живим у тој причи
О ћутање свих језика
Вавилон је прах
У жубору мојих стихова свиће

С ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

По ко зна који пут пребирам по листовима. Сређујем, прецртавам, преписујем, бришем, трагам, цепам, по ко зна који пут...Видим, на папиру зачео се стих, пламичак палацне, угаси се, још мало светлуца, утихне. Па, поново, пребирам по листовима... Реченица без тачке. Кренуо сам на пут, на по пута стао, изгубио мисао, никако да се сетим, тако и ова незавршена стих реченица...
И данас пребирам по фасциклама. Рашчишћавам, овај фрагмент је избледео, осушила се стабљика на сунцу, није издржала летње жеге, строфа пресушила, само линије слова по пустој белини...мотре. Ишчекују. Гледам, покушавам да одгонетнем властиту поруку узаман остављену.
Овај пасус, ове речи - семенке исклијале, хоће ли листати, израсти, хоћи ли се у песми о томе вијорити. По белини папира расута слова...Стрепим ишчекујем...
С друге стране овог рукописа лекарски извештај Ултразвучна дијагностика.
Опомињу речи мртвог језика, речи без сенки, миришу на болницу, између њих видим лелујаве сенке, чују се неки гласови, виде забринута лица. Истина скрита у речима мртвог језика без гласа опомиње. Казује погледом. Дијагноза , бројке које не хају за поезију исписану с друге стране листа по чијој белини, као по снежном беспућу, трагам за речима. У реченицама с друге стране ја бежим од истине речи мртвог језика. Знам
Спас је близу и далеко
Као дрво своме корену које никад не види*
Сада, док пребирам по речима живих, видим да све је мање песничког у животу, и видим како све ове речи, ова слова, попут врана са снежне пољане гракћући одлећу и нестају у магли зимског пејзажа. Стишао се сјај некдашњих стихова што бејаху на путу песме.
Као бродоломник сам, на домак копна, у чијем погледу оста само сенка хриди у сјају таласа који га га криком сјаја прекри.
Видео сам дах вечности у листу што пада. Проналазим позно, ево, тај лист упресован у књизи коју прелиставам. Слушам ветрове са његових боја, већ су песма, чујем је у сну речи које пребирам и по ко зна који пут прецртавам...Поново, по ко зна који пут...

Мирослав Тодоровић**

6. 02. 2008.

___

* Ј. Амихај

** БИО-БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Мирослав Тодоровић (Трешњевица, Ариље, 1946), књижевник.
Живи у Нишу (Жртава фашизма 21/7) и селу Трешњевици.
У књижевности се јавља шездесетих година минулог века. Дакле , скоро пола столећа Мирослав Тодоровић „изван матице књижевног живота, без подршке официјелне критике“ ствара поезију високих уметничких вредности. Један је из реда најзначајнијих писаца који живе и стварају у унутрашњости. Он властитим примером потврђује да се права литература ствара изван „халабуке похвале и миља“ (Пушкин), и да је време, једини и неумитни судија, на страни истинске литературе и њених универзалних истина.
Тодоровићев опус чине 16. објављених књига поезије (Спис ведрине (Градина , Ниш, 1978), Испис таме (Просвета, Ниш, 1990), Летеће бараке, теренци и њи`ове душе (Просвета, Ниш, 1990), Судњи час (Крајински књижевни круг, Нота, Књажевац, 1990), Теренска свеска (БИГЗ, 1993), Испис таме 2 (Апостроф, Београд, 1994), Сванућа (Деметра, Књажевац, 1994), Црно у боји (Српска књижевна задруга, Београд, 1994), Потоња верзија (Просвета, Ниш, 1997), Свети мученици (Просвета, Београд, 1998), Тамно и дубоко (Апостроф, Београд, 2002), Земаљско и небеско (МБ графика, Ниш, 2004), После свега (Свен, Ниш, 2005), Спрам расутих звезда (НКЦ, Unus mundus 19-20-21-22 / 2006), и, СВЕН, Ниш, 2007) као и више песничких збирки расутих по нашим угледним листовима и часописима. Аутор је бројних есеја, више стотина књижевних приказа, мноштва поговора и предговора разним књижевним делима. Из тог мноштва објавио је избор критика У сенци Дамокловог мача,1. 2009. (Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању).
Стваралац је који на свој начин доприноси и деметрополизацији културе.
О Тодоровићевом књижевном делу су објављени бројни критички прикази, есеји и огледи из пера еминентних књижевних критичара, универзитетских професора, академика...Писали су: Михаило Игњатовић, Благоје Глозић, Недељко Богдановић, Мирољуб Стојановић, Иван В. Лалић, Слободан Ракитић, Срба Игњатовић, Томислав Мијовић, Миодраг Петровић, Васко Ивановић, Драгољуб Јекнић, Александар Ристовић, Сава Пенчић, Крстивоје Илић, Иванка Косанић, Драгиња Урошевић, Мирослав Лукић, Горан Максимовић, Милосав Буца Мирковић, Владимир Јагличић, Милутин Лујо Данојлић, Радомир Мићуновић, Жарко Ђуровић, Зоран Вучић, Радомир Виденовић Равид, Димитрије Никоајевић, бранко Брђанин Бајовић, Мићо Цвијетић, Милијан Деспотовић, Миодраг Мркић, Милутин Пашић, Власта Младеновић, Душан Стојковић, Љубомир Ћорилић...
Они, без сумње, Тодоровићево дело сврставају у сам врх песништва српског језика. Тодоровићева поезија је превођена на више језика и заступљена је у домаћим и страним антологијама, часописима и интернет издањима.
Есејиста Миодраг Мркић је објавио три књиге огледа о Тодоровићевој поезији (Љупка језа пролазности пред вратима визије, 2006;У мрежи Потоње верзије, 2008; Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, 2009)
У савремену српску књижевност Тодоровић је унео теме стварног , теренског живота, у којима се препознају слике једног времена у чијим се садржајима сплићу судбиски мотиви овог народа.
„Тодоровић прецизно бележи документарне детаље и чињенице , готово да „преписује“ стварност и зналачки је преводи на језик поезије“. (Ракитић)
У поводу књиге „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ Васко Ивановић је написао: „Ево неко доба, као да се многи, многи наши људи, народ читав придружује Мирославу, тражећи живот. Изгубили га успут а не знају хоће ли га наћи.“
„Онај који узима његову књигу у руке, мора бити свестан да се хвата у коштац са песничким изазовом необичног типа са којима Тодоровић потврђује и учвршћује своје посебно завидно, додајмо и трајно место у савременој српској поезији“. (Сава Пенчић)
„Иако у свом опусу има опеван свет „теренаца“, рада демистификованог као својеврсно отуђење уз које иде одговарајући начин живота (све супротно некдањим идеолошким обландама и прокаламацијама о ослобођеноме раду трудбеника-самоуправљача ), што је по себи био храбар мотивски искорак, као и понирања у афричко поднебље, уз распознавање универзалног у окриљу „примитивне културе“ или, пак, низ песама надахнутих природом, одабраним крајоликом. Мирослав Тодоровић је у основи најпреданији модерни песник Апокалипсе. Посведочујући високе квалитете Тодоровићевог певања ПОТОЊА ВЕРЗИЈА нам то изнова, оригинално и делотворно поотврђује“. (Срба Игњатовић)
„Сигуран сам да постоје доказни паралелограми и оверавам крунски тикет уметничке кладионице који песника Мирослава Тодоровића видим у јату песничких достојанственика (мада га чланови жиријиних кланова нису препознали!?) – Десимира Благојевића, Бранка Миљковића, Љубомира Симовића...
Ова реченица која се тонира над свим његовим досадашњим књигама – посебно је карактеристична за песмозбирку СПРАМ РАСУТИХ ЗВЕЗДА, која је врло особена, драматски испевана и естетски изазовна.
Тодоровић већ четири дуге и тешке деценије свог (у песничком миљеу прогнаничког) живота истрајава у испосничком и покајном подвижавању чистећи свој Логос и своју песму од трулежи које за песму нису, и од буке и беса за које песма не мари - по географским ентитетима и завичајним жестоким самотама које песму творе. Овакве висински искристалисане књиге не промовишу се ни сваке године, ни сваке деценије. У овом отвореном поступку високи суд лирско-мисаоних и колоритних детерминанти оправдава естетски праведнички приступ и посвећење.“ (Радомир Виденовић Равид)
„Пропламсај чисте генијалности је стих из ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ У туђем се будиш сну. О овом стиху би се могла написати студија. Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца“. (Добрило Ненадић)

Рођендан Аласових ракова

2009-02-24T21:46:00.000+01:00

Библиотека ОШ Михаило Петровић-Алас у Београду. Фотографија Гордане Стевановић, јун 2008. године. Понекад, после часова, библиотека постане на кратко прибежиште "ракова", који своје рођендане обележе сваке године на присан начин.

Апел оснивача Википедије / Џимија Вејлса

2008-12-30T12:30:00.000+01:00

Апел оснивача Википедије,

Џимија Вејлса

Драги читаоче,

Данас ћу те замолити да подржиш Википедију својим прилогом. То ће ти можда бити необично: зашто би једном од пет најпосећенијих сајтова на свету требала новчана потпора својих корисника?
Википедија је прављена друкчије од скоро сваког другог сајта међу најпосећенијих педесет. Наше плаћено особље је малобројно, свега двадесет троје. Садржај Википедије може слободно користити свако, у било коју сврху. Наши годишњи трошкови мањи су од шест милиона долара. Википедију одржава непрофитна Задужбина Викимедија, коју сам основао 2003.
У суштини, Википедију одржава светска заједница од преко 150.000 добровољаца — сви који су посвећени слободном дељењу знања. Током скоро осам година, ти добровољци су направили преко 11 милиона чланака у 265 језика. Преко 275 милиона људи долазе на наш сајт сваког месеца да би стекли знање, ослобођено плаћања и ослобођено реклама.
Али, Википедија је више од обичног сајта. Ми делимо заједнички циљ: Замислите свет у коме свака особа на планети има слободан приступ целокупном људском знању. То је оно на чему ми радимо.
Ваш прилог ће нам помоћи на неколико начина. Најважније, помоћи ћете нам да покријамо растуће трошкове светског саобраћаја према једном од најпосећенијих сајтова на Интернету. Новац нам такође помаже да унапредимо софтвер на ком је Википедија заснована — биће лакше претраживати је, читати, или је писати. Посвећени смо унапређењу покрета слободног знања широм света, налажењем нових добровољаца и изградњом стратешких партнерстава са институцијама слободне културе и образовања.
Википедија је друкчија. Она је највећа енциклопедија у историји, а коју су написали добровољци. Као и у националном парку или школи, не верујемо да рекламе имају места у Википедији. Желимо да је очувамо слободном и јаком, али за то нам треба подршка људи као што си ти.
Позивам те да нам се придружиш: твој прилог ће помоћи да Википедија остане бесплатна и слободна за цео свет.
Хвала,
Џими Вејлс

http://wikimediafoundation.org/wiki/Donate/Letter/sr

Помозите прилогом

Тајне читања лектире

2008-12-09T09:49:00.000+01:00

Семинар Тајне читања лектире I организује изд. кућа Нова школа из Београда.Семинар је акредитован (Завод за унапређење образовања и васпитања). Одржаће се у ош. "Краљ Петар" (Ул. Краља Петра 7) од 26 -27. 12. 2008. са почетком у 9 ч. Котизација износи 5900,00 дин. Учесницима је обезбеђена Фасцикла са материјалом, књига из програма обавезне школске лектире, примерци школске периодике, као и књигаКриза читања др Павла Ивића, др Оливере Гајић, др Миланке Маљковић.

Предавачи: Проф. др Слободан Ж. Марковић, који је поставио темеље домаће лектире у српском школству; Мирко С. Марковић, управник Библиотеке београдске општине Стари град, аутор сајта http://www.biblioteke.org.sr/ ; Доц др Гордана Стокић, катедра за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду; Весна Петровић, шеф матичне службе библиотеке "Глигорије Возаровић" у Сремској митровици, аутор књиге Школске библиотеке у теорији и пракси; и Тодор Ћук, оснивач Нове школе и организатор овог семинара.

Неке од тема на овом семинару: Историја настанка и критеријуми одабира списка школске лектире на српском језику; методи афирмације читања и анимације корисничке популације у школској библиотеци; електронски извори и медији у функцији популарисања читања; анимационе радионице за приближавање лектирног штива у основној школи; интернационална искуства и пројекти у популарисању читања најмлађих... итд.

Што се тиче циљева овог семинара, они се своде, бирократски речено, на оспособљавање школских библиотекара за квалитетно, делотворно и интерактивно деловање на повећању читања школске и ваншколске лектире... и тд.

Извор: Позивно писмо Нове школе за пријаву на семинар (без емајла, адресе и потписаорганизатора!)