ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

четвртак, 29. новембар 2012.

Балзак и Стендал / Владимир Јагличић




У селу немаш времена за читање. Стално те позива нелак физички посао, а кад он престане, премами те постеља, да се од диринчења одмориш. Књига, каткад, помогне да се на постељи очи лакше склопе. Подигнеш књигу са обе руке, али руке брзо клону, књига онемоћало склизне низ дланове и - буп! - за кратко те, као шамаром, пробуди из наслађег првог сна. Промешкољиш се, књигу бацнеш на патос, пребациш јорган преко рамена и окренеш се на сатке. Слатко је уснути, чак и у хладном влажном гробу, некмоли у топлој, сувој и чистој постељи!
И сањати је слатко, а да лепше сања, селу, од позне јесени, помаже нова библиотекарка. Њено име је Лела, има жуту косу, често зденуту у пунђу, исто тако жућкасте пеге на буцмастим обрашчићима и пуначку фигуру са оширим боковима, створеним да радују мушку руку. И није права библиотекарка, она је нова фискултурница која у школи нема довољан број часова, потребан да заради пуну плату, па су је послали да у Месној заједници, крај Дома културе, оформи и држи сеоску библиотеку. Библиотека је отворена уторком и четвртком, од десет до два поподне, мада Лела, ако ћемо право, библиотеку затвара пола сата раније, да би стигла за аутубус у два који  је вози кући, у град. Нико јој то не замера.
- Оне шалтеруше, доле, у центру, уопште и не отварају шалтере -  кажу сељани, правдајући је.
Они воле Лелу, јер је градско дете, још и фискултурница, појака, с буцмастим дечјим обрашчићима - здраво и стасито чељаде, упуњена свуд где треба, увек насмејана, млада, са платом, намештењем, пожељна како је год окренеш - а ето, не ради у граду, него је пристала да њима, сељацима, отвара врата читаонице. Свако би је пожелео за девојку, куму, ћерку и свастику. Многи својим кћерима, пред њом, кад узму неку књигу, кажу:
- Да се угледаш, благо мени, на Лелу!
То кажу зато што не познају Лелин живот, тамо, у граду, а она им удељује све што њима треба: благ обећавајући осмех који ништа не кошта. Да су онда постојале странке, сигурно би била пи-ар.
Што су за књигама побенавили сеоски младићи, то никога не чуди, али да су се подурјасили и зрели људи, оцеви породице и, чак, чичегањи са солунског фронта - ствар необична, за озбиљну дискусију, Дошло је, чак, до партијских форума. Партија се поделила на оне који подржавају овакву напредну идеју и на назадњаке који тврде да новотарија квари односе у сеоским домаћинствима, где долази до расправа између омладине, чак и зрелих људи, да појединци почињу, због нове библиотекарке, и флашу да потежу - што да пију, што да замахују на друге читаоце које виде као конкуренте -  и да, све у свему, књиге ваља вратити где им је место, у школу где су и раније биле, како би се њима залуђивали они који су за то плаћени, рецимо наставници књижевности, или они који то морају, на пример јадна дечица намучена лектиром - а да је књиге износити у Месну заједницу, поред продавнице, где има алкохола, анархоидних личности и четничких елемената - веома опасна једна ствар и пракса коју треба неизоставно

Популарни постови