РАДОВИ УЧЕНИКА
(изабрани на конкурсу ОШ Михаило Петровић-Алас, Београд, Јованова 22,
(изабрани на конкурсу ОШ Михаило Петровић-Алас, Београд, Јованова 22,
расписаном поводом обележавања педестогодишњице школе)
МЛАЂИ УЗРАСТИ
I. награда – Немања Адамовић III3
II. награда – Ана Ђолић IV3
Милица Живковић IV3
III. награда – Милош Тодоровић IV4
Јован Весић III2
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА – Милица Илић
СТАРИЈИ УЗРАСТИ
I. награда – Јанко Веселиновић VII1
II. награда – Милица Марковић VII1
III. награда – Јована Радојевић V4
___________________
НАША ШКОЛА
У мојој школи
Пре пола века
Ђаци су били
Моји бака и дека.
Од првог звона
До данашњег дана
Школска врата
Нису затварана.
Кроз њих је прошла
Армија ђака
Од данашњих првака
Па до педесетседмогодишњака.
Моја је школа
За пола века
Носила имена, као сећање
На два човека.
Први беше Пера
Звани Ага, а
Када је наишао неки нови талас,
Школа доби име
По Петровић Михаилу,
Званом Мика Алас
Данас, ми, другари
Ђаци трећег три,
Поносни смо што смо
Мали Аласи.
Са нашом Ружом,
Нашим капетаном
Пловимо кроз знање
Ко брод океаном.
Школа нам је лађа,
А оцене таласи.
Ружин осмех, то је Сунце,
Ми смо њени Аласи!
Немања Адамовић III3
МОЈА ШКОЛА
Свако има неки кутак среће,
Где га нико повредити неће.
За мене је то моја школа,
Тамо никад нема бола.
Сакријем се у свет песме,
У музику где се певат сме,
Или се играм бројевима
И „мучим“ математичким скуповима.
Некад ми мисли одлутају у машту,
И замишљам школу као чудну башту.
То после на папир пренесем,
Па четкицом и бојом идеју нанесем.
А на одмору дечија граја се чује,
Тамо никад нико не самује.
Делим ужину са друговима,
Били они прваци или моји вршњаци.
Ето зато ја у школи тражим срећу,
И знам да је никад заборавити нећу.
И кад одрастем и у неке нове школе пођем,
Пожелећу овде изнова да дођем.
Ана Ђолић IV3
МОЈА ШКОЛА
Где сазревамо и одрастамо?
Где прву љубав проналазимо?
Где то тајне шапућемо
И због њих црвенимо?
Питање је лако,
Погодити га може свако.
То је наша друга кућа
Наша кућа свемогућа.
Учи нас понашању
И логичком схватању.
Да бројеве множимо
То је сада лако
И текстове да чита
Уме свако.
Моја школа, лепа, бајна
Увек чиста, увек сјајна.
Учи нас да праштамо
И доброту ценимо.
У њој несташлуке правимо
И због њих испаштамо.
Друге понекад задиркујемо,
Али зато морамо
И прекоре да истрпимо.
Моју школу обожавам
И са осмехом по њој трчкарам.
Волим је к`о своју кућу,
Моју школу свемогућу.
Милица Живковић IV3
МОЈА ШКОЛА
Испод Вуковог и Доситејевог музеја,
Дечја граја у сред града
Уноси радост кроз прозоре зграда.
Мика Алас професор је био
Своје ђаке математици је учио.
Знање се стиче свакога часа.
Речи и бројеви остају у главама,
А неке мисли иду са ластама.
У мојој школи љубав је права,
Другарство тече к`о река Сава.
Милош Тодоровић IV4
ШКОЛА
У школи се налазе
Многи вредни ђаци
У клупама седе
К`о прави учењаци.
У свакој школи има
Несташних дечака
Желе да се реше
Логичког задатка.
Има пуно књига
Свака ђачка торба
Против именица и заменица
Велика је борба.
Множење, дељење
И други задаци
С тим се стално друже
Многи вредни ђаци.
Против тешких обавеза
Сваки се ђак буни,
Ал` кад школу завршимо
Бићемо знања пуни.
Јован Весић III2
МОЈА ШКОЛА
У Господар Јовановој
У броју 22
Под кестеном,
Преко пута великих зграда,
Живи једна школа
Увек млада.
Господар Јевремовом,
Вишњићевом
И Краља Петра,
Склоњена од ветра,
Великог гласа,
Оденута именом
Михаила Петровића Аласа.
Та моја школа
Као чаја скромна шоља,
Обична и скромна споља,
Унутра - топао дом!
Јесенима под кестеном,
У њој поносној
Знање зри
Поздрав школи
Од Милице Илић
Из
Милица Илић III3
МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ
Када сам дошао у моју школу, она је тада имала четрдесет и три године. Ја само седам. Исто толико година смо заједно. Она је напунила пола века,а ја тек закорачио у свет.
Захваљујући њој, открио сам многа знања. До тада нисам знао ни слова да постоје. Пењао сам се степеник по степеник. Полако сам савладавао препреке и заволео школу. У мени су се ређала осећања која сам исказивао линијама и бојама, проблеми које сам решавао формулама, слике које сам изражавао речима... Понекад врло успешно, а понекад и за четворку, признајем и за понеку тројку. Па, и овако су све оцене за ђаке,а могу се и поправити. Било је тренутака када сам једва чекао да звони и када бих се великом одмору јако обрадовао. Тада су најлепша дружења, мада волим и она после часова када одемо на „жичару“ и препричавамо догађаје са наставе. Водили смо и озбиљније разговоре.
Школа ме је постепено освајала. Увлачила се у мој живот и постала стварност. Лепша од обичне стварности. Нисам дуго лутао и на време сам открио да је школа пут од незнања ка знању. Тако смо се зближили.
Идуће године опростићу се од „аласоваца“. Сваки растанак је тужан. Али, ја ово писање не желим тако да завршим, Јер разум је пронашао разлоге које је срце прихватило.
Јанко Веселиновић VII1
У мојој школи
Пре пола века
Ђаци су били
Моји бака и дека.
Од првог звона
До данашњег дана
Школска врата
Нису затварана.
Кроз њих је прошла
Армија ђака
Од данашњих првака
Па до педесетседмогодишњака.
Моја је школа
За пола века
Носила имена, као сећање
На два човека.
Први беше Пера
Звани Ага, а
Када је наишао неки нови талас,
Школа доби име
По Петровић Михаилу,
Званом Мика Алас
Данас, ми, другари
Ђаци трећег три,
Поносни смо што смо
Мали Аласи.
Са нашом Ружом,
Нашим капетаном
Пловимо кроз знање
Ко брод океаном.
Школа нам је лађа,
А оцене таласи.
Ружин осмех, то је Сунце,
Ми смо њени Аласи!
Немања Адамовић III3
МОЈА ШКОЛА
Свако има неки кутак среће,
Где га нико повредити неће.
За мене је то моја школа,
Тамо никад нема бола.
Сакријем се у свет песме,
У музику где се певат сме,
Или се играм бројевима
И „мучим“ математичким скуповима.
Некад ми мисли одлутају у машту,
И замишљам школу као чудну башту.
То после на папир пренесем,
Па четкицом и бојом идеју нанесем.
А на одмору дечија граја се чује,
Тамо никад нико не самује.
Делим ужину са друговима,
Били они прваци или моји вршњаци.
Ето зато ја у школи тражим срећу,
И знам да је никад заборавити нећу.
И кад одрастем и у неке нове школе пођем,
Пожелећу овде изнова да дођем.
Ана Ђолић IV3
МОЈА ШКОЛА
Где сазревамо и одрастамо?
Где прву љубав проналазимо?
Где то тајне шапућемо
И због њих црвенимо?
Питање је лако,
Погодити га може свако.
То је наша друга кућа
Наша кућа свемогућа.
Учи нас понашању
И логичком схватању.
Да бројеве множимо
То је сада лако
И текстове да чита
Уме свако.
Моја школа, лепа, бајна
Увек чиста, увек сјајна.
Учи нас да праштамо
И доброту ценимо.
У њој несташлуке правимо
И због њих испаштамо.
Друге понекад задиркујемо,
Али зато морамо
И прекоре да истрпимо.
Моју школу обожавам
И са осмехом по њој трчкарам.
Волим је к`о своју кућу,
Моју школу свемогућу.
Милица Живковић IV3
МОЈА ШКОЛА
Испод Вуковог и Доситејевог музеја,
Дечја граја у сред града
Уноси радост кроз прозоре зграда.
Мика Алас професор је био
Своје ђаке математици је учио.
Знање се стиче свакога часа.
Речи и бројеви остају у главама,
А неке мисли иду са ластама.
У мојој школи љубав је права,
Другарство тече к`о река Сава.
Милош Тодоровић IV4
ШКОЛА
У школи се налазе
Многи вредни ђаци
У клупама седе
К`о прави учењаци.
У свакој школи има
Несташних дечака
Желе да се реше
Логичког задатка.
Има пуно књига
Свака ђачка торба
Против именица и заменица
Велика је борба.
Множење, дељење
И други задаци
С тим се стално друже
Многи вредни ђаци.
Против тешких обавеза
Сваки се ђак буни,
Ал` кад школу завршимо
Бићемо знања пуни.
Јован Весић III2
МОЈА ШКОЛА
У Господар Јовановој
У броју 22
Под кестеном,
Преко пута великих зграда,
Живи једна школа
Увек млада.
Господар Јевремовом,
Вишњићевом
И Краља Петра,
Склоњена од ветра,
Великог гласа,
Оденута именом
Михаила Петровића Аласа.
Та моја школа
Као чаја скромна шоља,
Обична и скромна споља,
Унутра - топао дом!
Јесенима под кестеном,
У њој поносној
Знање зри
Поздрав школи
Од Милице Илић
Из
Милица Илић III3
МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ
Када сам дошао у моју школу, она је тада имала четрдесет и три године. Ја само седам. Исто толико година смо заједно. Она је напунила пола века,а ја тек закорачио у свет.
Захваљујући њој, открио сам многа знања. До тада нисам знао ни слова да постоје. Пењао сам се степеник по степеник. Полако сам савладавао препреке и заволео школу. У мени су се ређала осећања која сам исказивао линијама и бојама, проблеми које сам решавао формулама, слике које сам изражавао речима... Понекад врло успешно, а понекад и за четворку, признајем и за понеку тројку. Па, и овако су све оцене за ђаке,а могу се и поправити. Било је тренутака када сам једва чекао да звони и када бих се великом одмору јако обрадовао. Тада су најлепша дружења, мада волим и она после часова када одемо на „жичару“ и препричавамо догађаје са наставе. Водили смо и озбиљније разговоре.
Школа ме је постепено освајала. Увлачила се у мој живот и постала стварност. Лепша од обичне стварности. Нисам дуго лутао и на време сам открио да је школа пут од незнања ка знању. Тако смо се зближили.
Идуће године опростићу се од „аласоваца“. Сваки растанак је тужан. Али, ја ово писање не желим тако да завршим, Јер разум је пронашао разлоге које је срце прихватило.
Јанко Веселиновић VII1
МОЈА ШКОЛА - МОЈ СВЕТ
Моја школа, мој свет
За радост, учење и смех,
Моја школа, мој лет
Кроз врата знања и цео свет.
Школа нас све звоном зове,
На учење и дружење, лекције нове!
Час сам у Африци,
Час сам нања од микроба,
Час мерим колика ми је
Површина ромба!
Моја школа прави је друг,
К`о славују зелени луг.
МОја школа, мој свет,
Најлепши до знања лет!
Милица Марковић VII1
МОЈА ШКОЛА НЕ МОЖЕ ОСТАРИТИ
Основна школа „Михаило Петровић Алас“налази се у најлепшем делу Београда. То је школа у којој сам ја ученик петог разреда.
Ових дана моја школа је слављеник. Слави педесети рођендан. Неко би рекао да је то много година и да је школа стара. Не, није. Моја школа не може остарити. Колико год година да постоји, она није стара. Она увек одзвања од дечијег смеха и граје. У школском дворишту ври као у кошници. Сваке године у мојој школи је осам генерација деце.
У школи се уче прва слова, стичу нова знања. Стичу се прави другови. Дођеш као првачић, а одеш као тинејџер са пуно знања. Поред добрих другова, у школи стекнеш и два најбоља пријатеља, учитељицу и разредног сарешину.Они су нам као родитељи. Ту су да нас науче, заштите, дају прави савет. Сваком детету школа је као други дом.
Сваке године, у мају, одлази једна генерација са пуним кофером знања. Али, сваког првог септембра долази нова генерација, првачићи. Зато моја школа не може никад остарити.
Јована Радојевић V4
Фотографије ученика ОШ Михаило Петровић Алас.
Из Албума слика наставнице М. Кашерић
Нема коментара:
Постави коментар