Авенија Америка

Изгубљени у књигама

Како је протекао сусрет између писаца и читалаца на националном литерарном вашару, између Беле куће и Капитол хила
Осмогодишња традиција коју је установила Лора Буш: фестивал књиге у Вашингтону (Фото М. Мишић)
Од нашег сталног дописникаВашингтон – Субота је осванула тмурна, прогнозери су саветовали да се понесу кишобрани, али то ипак није обесхрабрило око 130.000 људи да се упуте ка „Националном молу”, великом парку у срцу Вашингтона, између Капитол хила и обелиска у спомен Џорџу Вашингтону, у непосредном суседству Беле куће.
Велика зелена површина у облику узаног правоугаоника од око 125 хектара, на чијим ободима су здања неколико најзначајнијих музеја и галерија Америке, која иначе годишње истрпи чак 25 милиона посетилаца, овога пута је била посебно уређена. Попунило ју је 11 павиљона са белим куполама, специјалних шатора са отвореним страницама, довољно пространим да се испод сваког смести неколико стотина људи.
То је био прошлонедељни амбијент Националног фестивала књиге, једнодневног вашара штампане речи у ери технологије, без које се иначе ни овом приликом није могло.
Фестивал је релативно нов – установила га је 2001. тадашња прва дама Лора Буш. Организатор је Конгресна библиотека, а улогу почасних домаћина од Бушових преузели су Барак и Мишел Обама. Они, међутим, нису одржали обичај претходника да у Белој кући приреде пријем за учеснике.
Запутивши се на на Мол, очекивао сам да видим тезге са камарама књига које се продају уз велики попуст, али тамо није било ничега од тога. Оно што сам затекао јесте додуше била нека врста вашара, али другачије врсте.
Национални фестивал књиге пре свега је сусрет писаца и читалаца. Овога пута позвано је, и сви су се, наравно, одазвали, више од 70 аутора, од најпознатијих, као што су Џон Гришам, Џоди Пиколт, Лоис Ловри, Пола Дин, Џемс Петерсон – до оних који су на себе скренули пажњу првом књигом, пишу само за младе, жанровских специјалиста и других.
Сваки павиљон је био посвећен једној теми или жанру. Догађај је званично инаугурисан доделом фестивалске награде за креативност, која је овога пута припала Џону Гришаму, испод свода највећег павиљона, названог „Белетристика и фантазија”, у којем је том приликом била заузета свака од укупно 850 столица.
Испуњен је био и нешто мањи павиљон посвећен историји у којем је ауторка Анет Гордон Рид одговарала на питања о својој новој књизи, „Хемингси из из Монтичела”, где прича нову причу о породици Сали Хемингс, црнкињи са којом је Томас Џеферсон, трећи председник Америке, био у вези. Гордон Рид је иначе већ написала једну књигу о овој теми, док у новој у још оштрији фокус ставља једну од највећих иронија америчке историје – чињеницу да је Џеферсон породицу своје љубавнице држао као робове, док је истовремено писао чувену „Декларацију о независности” у којој се величају идеали слободе и једнакости.
Оно што ме је на овом фестивалу највише импресионирало – то су били дуги и дисциплиновани редови. Многи су дошли и пре него што је догађај званично почео, да би били међу првима који ће обезбедити аутограм свог омиљеног писца. Посебно упорни – и на крају веома радосни – били су млади, после руковања са аутором чије су књиге прочитали.
Редова је било и за поклоне – торбе, мајице и постере – али је владао савршен ред. Стао сам у један испред специјалног камиона, покретне изложбе, који промовише дигиталне књиге, технологије која постепено, али овде изгледа неумитно, потискује Гутенберга.
Унутра посетилац има прилику да се на једном од многих компјутера упозна са дигиталном библиотеком. Са чланском картом било које библиотеке у Америци, довољно је „улоговати се” и инстант почети читање било које дигитализоване књиге, којих је све више. Овде се већ усталио обичај да се паралелно са изласком из штампе нове књиге, или нешто касније, појављује и њена дигитална верзија, док је на тржишту већ неколико верзија „ридера”, уз могућност да се књига смести и у меморију неког од „паметних” мобилних телефона.
У камиону „дигиталне библиотеке” на видном месту је занимљив податак – да више Американаца годишње посети неку библиотеку него биоскоп! Америчка индустрија књига није, дакле, у кризи.
Није, упркос томе што је, по званичној статистици, прошле године, укупан број објављених наслова, у односу на 2007, опао за 3,2 одсто: у 2008. објављено је само 275.232 нова наслова, што је по једна нова књига готово сваког сата!
Од тога 47.541 новообјављена књига је из категорије белетристике за одрасле. Деца и омладина добили су да бирају између 29.541 наслова. Чак 24.423 нове књиге за предмет је имало друштвене или економске теме, 16.847 се бавило религијом, а науком 13.555.
Кад се број наслова помножи са тиражима, то је више од четири милијарде примерака нових књига сваке године! Од тога се прода три милијарде, да би се у касе више од 80.000 америчких издавача слило безмало 30 милијарди долара – што је, поређења ради, више од половине бруто националног производа Србије.
Нису ли Американци, дословно, изгубљени у књигама?

Милан Мишић

[објављено: у Политици, 03/10/2009]