(Десети наставак фељтона) - Криви увек други / Dr Branislav Gligorijević | 27. март 2010. 00:00 | За све своје недаће оптуживао Пашића и брата Александра. У страху од тровања доносио воду са Авале
Самотњак Ђорђе Карађорђевић
ИЗ пасије за риболовом и необично дугог пријатељства професора Петровића и краљевића Ђорђа испредале су се разне приче, а оне су се сводиле на то да је у питању хомосексуални однос. О таквим везама тајно се говорило, али и јавно писало још за живота краља Петра, који је, наводно, за те везе знао и осуђивао их је.
Кнез Павле је испричао Пижону да је краљ Петар једном рекао за свог сина Ђорђа: “Еј, куку мени, где Ђорђа печати одостраг Мика Алас.” Краљу Петру се никако није допадало што се његов син тако интимно спријатељио с Петровићем и кад је прочитао у новинама да Петровић једно своје писмо Ђорђу завршава речима “Ваш пас на ланцу”, рекао је револтирано: “Како сме један озбиљан човек тако шта написати једном дечку.”
За обичног човека његова интима је његова приватна ствар, али кад је у питању један краљевић, интересовање за његов љубавни живот побуђује жеља за сазнањем да ли он може имати потомство. Према неким најновијим подацима, могуће је да је Ђорђе из везе с једном женом, много касније, кад се већ лечио, имао ванбрачну кћер.
Ђорђево пријатељство према Михаилу Петровићу више нас занима с гледишта његовог болесног страха и бриге да се нешто не деси човеку кога је тако неизмерно волео: “Без Чичице не могу живети” - писао је Мики Аласу - “за све остало ми је свеједно, индиферентан сам потпуно према свему другом. Непрестано мислим о Вама и страхујем да Вам се не деси нешто. Они морају Вами се светити, иако нисте криви за све ово... Према томе, чувајте се Чичице мој добри, само о Вама мислим, јер сте ми све.”
Из сачуваних писама Михаила Петровића упућених Ђорђу не могу се прочитати никакве сличне нежне речи којима би он на ту исказану љубав узвраћао. Велики математичар, према Мештровићу, искрено је волео Ђорђа и гледао у њему трагичну фигуру. Причао му је да има необичан дар за математику, само што није имао подлоге, нити је градиво могао да савлада због “растројености живаца”.
Нјегова фикс идеја да га је Пашић тровао, а затим “изнудио” оно покајничко писмо не делује убедљиво и само показује неспремност да прихвати било какву одговорност за своја дела. У свему је он био у праву, па и што је убио свог слугу, за шта није одговарао само зато што је члан Краљевског дома. Покајао се и што је својевољно абдицирао и поново је истицао своје претензије на престо.
На то убиство сваког месеца подсећало га је то што је из његове апанаже исплаћивано по 500, односно 1.000 динара удови Стевана Колаковића, кога је Ђорђе грубом повредом усмртио.
За све своје недаће оптуживао је друге, најпре је то био Пашић, затим брат Александар, који га прогањају, трују, угрожавају чак његов живот. Од прогоњеног с временом се претварао у гониоца својих “прогонитеља”. Спремајући се за “обрачун” с њима, тражио је савезнике међу непријатељима владе и Двора.
Почетком маја 1924. дошао је у Београд, али писао је пријатељу, “да то нико не зна”. Ђорђе је 12. јуна допутовао у казниону у Лепоглави и заједно са управником затвора обишао је неке затворенике. Како се могло дознати, сврха његовог доласка била је разговор с неким истакнутим личностима, које су као политички осуђеници пре кратког времена пребачене из пожаревачког затвора у Лепоглаву. Био је у пратњи само свог шофера, а затим је 12. јуна отпутовао за Загреб...
У то време посланици Радићеве Републиканске странке прекинули су своју апстиненцију и дошли су у Скупштину с намером да оборе владу. Пашић је још неко време одолевао том притиску. Ђорђе је већ илегално растурао своју брошуру, из мојих политичких записа штампану у неколико хиљада примерака, у којој је објавио своја ранија писма и коментаре упућене влади, с тешким оптужбама на њен рачун и на рачун краља Александра.
Сав обузет једном једином идејом - да га гоне и да је стално у опасности, краљевић Ђорђе не само да је мењао места обедовања, не желевши да ишта окуси ни у пријатељским домовима, него није имао поверење ни у београдски водовод. Не желећи да окуси ни капи воде коју је цео Београд пио, одлазио је аутомобилом на Авалу и отуда себи доносио воду.
Та иста болесна уобразиља натерала га је да себи напише тестамент као да ће сутра умрети, односно, како је мислио, од некога бити отрован или убијен. То је само показивало да је његова болест напредовала.
Поставља се питање зашто принц Ђорђе раније није стављен под лекарски надзор, како су то препоручивали психијатри и 1912. и 1922. године, а саветовали и истакнути политичари и јавни радници. Академик Јован Томић, који је често бивао у Двору, препоручивао је то краљу Петру још 1910. године. Образлагао је и писменом изјавом да у краљевићу Ђорђу постоји расцепљена личност: две душе, два осећања, два резоновања; прво је дечака 13-14 година, друго после болести, а после тог времена и оно се све јаче манифестовало, што је више залазио у године. Он то не осећа, не увиђа и све више то за њега постаје нормално стање.
ЋЕРКА ИЗ ТОПОНИЦЕ
ПРЕМА прилозима за утврђивање идентитета Еве (Милеве) Алмаши-Илић, рођене 1926. или 1928. године у Сенти, које ми је дао да прегледам Ђорђе Митровић, кустос Музеја Србије, она би могла бити ванбрачна кћи принца Ђорђа. Нјена мајка Катарина Шаркањи у време зачећа налазила се, вероватно, на раду у Топоници, где је Ђорђе тада био на лечењу. Међутим, ни мајка, ни Ђорђе, који је посећивао после рата, нису открили ко је њен отац, а Ева је то сазнала после њихове смрти, откривањем неких докумената, и на основу њих је полагала право и тражила да се утврди да је њен отац Ђорђе Карађорђевић.
Кнез Павле је испричао Пижону да је краљ Петар једном рекао за свог сина Ђорђа: “Еј, куку мени, где Ђорђа печати одостраг Мика Алас.” Краљу Петру се никако није допадало што се његов син тако интимно спријатељио с Петровићем и кад је прочитао у новинама да Петровић једно своје писмо Ђорђу завршава речима “Ваш пас на ланцу”, рекао је револтирано: “Како сме један озбиљан човек тако шта написати једном дечку.”
За обичног човека његова интима је његова приватна ствар, али кад је у питању један краљевић, интересовање за његов љубавни живот побуђује жеља за сазнањем да ли он може имати потомство. Према неким најновијим подацима, могуће је да је Ђорђе из везе с једном женом, много касније, кад се већ лечио, имао ванбрачну кћер.
Ђорђево пријатељство према Михаилу Петровићу више нас занима с гледишта његовог болесног страха и бриге да се нешто не деси човеку кога је тако неизмерно волео: “Без Чичице не могу живети” - писао је Мики Аласу - “за све остало ми је свеједно, индиферентан сам потпуно према свему другом. Непрестано мислим о Вама и страхујем да Вам се не деси нешто. Они морају Вами се светити, иако нисте криви за све ово... Према томе, чувајте се Чичице мој добри, само о Вама мислим, јер сте ми све.”
Из сачуваних писама Михаила Петровића упућених Ђорђу не могу се прочитати никакве сличне нежне речи којима би он на ту исказану љубав узвраћао. Велики математичар, према Мештровићу, искрено је волео Ђорђа и гледао у њему трагичну фигуру. Причао му је да има необичан дар за математику, само што није имао подлоге, нити је градиво могао да савлада због “растројености живаца”.
Нјегова фикс идеја да га је Пашић тровао, а затим “изнудио” оно покајничко писмо не делује убедљиво и само показује неспремност да прихвати било какву одговорност за своја дела. У свему је он био у праву, па и што је убио свог слугу, за шта није одговарао само зато што је члан Краљевског дома. Покајао се и што је својевољно абдицирао и поново је истицао своје претензије на престо.
На то убиство сваког месеца подсећало га је то што је из његове апанаже исплаћивано по 500, односно 1.000 динара удови Стевана Колаковића, кога је Ђорђе грубом повредом усмртио.
За све своје недаће оптуживао је друге, најпре је то био Пашић, затим брат Александар, који га прогањају, трују, угрожавају чак његов живот. Од прогоњеног с временом се претварао у гониоца својих “прогонитеља”. Спремајући се за “обрачун” с њима, тражио је савезнике међу непријатељима владе и Двора.
Почетком маја 1924. дошао је у Београд, али писао је пријатељу, “да то нико не зна”. Ђорђе је 12. јуна допутовао у казниону у Лепоглави и заједно са управником затвора обишао је неке затворенике. Како се могло дознати, сврха његовог доласка била је разговор с неким истакнутим личностима, које су као политички осуђеници пре кратког времена пребачене из пожаревачког затвора у Лепоглаву. Био је у пратњи само свог шофера, а затим је 12. јуна отпутовао за Загреб...
У то време посланици Радићеве Републиканске странке прекинули су своју апстиненцију и дошли су у Скупштину с намером да оборе владу. Пашић је још неко време одолевао том притиску. Ђорђе је већ илегално растурао своју брошуру, из мојих политичких записа штампану у неколико хиљада примерака, у којој је објавио своја ранија писма и коментаре упућене влади, с тешким оптужбама на њен рачун и на рачун краља Александра.
Сав обузет једном једином идејом - да га гоне и да је стално у опасности, краљевић Ђорђе не само да је мењао места обедовања, не желевши да ишта окуси ни у пријатељским домовима, него није имао поверење ни у београдски водовод. Не желећи да окуси ни капи воде коју је цео Београд пио, одлазио је аутомобилом на Авалу и отуда себи доносио воду.
Та иста болесна уобразиља натерала га је да себи напише тестамент као да ће сутра умрети, односно, како је мислио, од некога бити отрован или убијен. То је само показивало да је његова болест напредовала.
Поставља се питање зашто принц Ђорђе раније није стављен под лекарски надзор, како су то препоручивали психијатри и 1912. и 1922. године, а саветовали и истакнути политичари и јавни радници. Академик Јован Томић, који је често бивао у Двору, препоручивао је то краљу Петру још 1910. године. Образлагао је и писменом изјавом да у краљевићу Ђорђу постоји расцепљена личност: две душе, два осећања, два резоновања; прво је дечака 13-14 година, друго после болести, а после тог времена и оно се све јаче манифестовало, што је више залазио у године. Он то не осећа, не увиђа и све више то за њега постаје нормално стање.
ЋЕРКА ИЗ ТОПОНИЦЕ
ПРЕМА прилозима за утврђивање идентитета Еве (Милеве) Алмаши-Илић, рођене 1926. или 1928. године у Сенти, које ми је дао да прегледам Ђорђе Митровић, кустос Музеја Србије, она би могла бити ванбрачна кћи принца Ђорђа. Нјена мајка Катарина Шаркањи у време зачећа налазила се, вероватно, на раду у Топоници, где је Ђорђе тада био на лечењу. Међутим, ни мајка, ни Ђорђе, који је посећивао после рата, нису открили ко је њен отац, а Ева је то сазнала после њихове смрти, откривањем неких докумената, и на основу њих је полагала право и тражила да се утврди да је њен отац Ђорђе Карађорђевић.
= препоручени чланак, дестети наставак фељтона, видети више, извор "Новости"
Нема коментара:
Постави коментар