Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 30. децембар 2008.

Апел оснивача Википедије / Џимија Вејлса





Апел оснивача Википедије,

Џимија Вејлса
Драги читаоче,



Данас ћу те замолити да подржиш Википедију својим прилогом. То ће ти можда бити необично: зашто би једном од пет најпосећенијих сајтова на свету требала новчана потпора својих корисника?
Википедија је прављена друкчије од скоро сваког другог сајта међу најпосећенијих педесет. Наше плаћено особље је малобројно, свега двадесет троје. Садржај Википедије може слободно користити свако, у било коју сврху. Наши годишњи трошкови мањи су од шест милиона долара. Википедију одржава непрофитна Задужбина Викимедија, коју сам основао 2003.
У суштини, Википедију одржава светска заједница од преко 150.000 добровољаца — сви који су посвећени слободном дељењу знања. Током скоро осам година, ти добровољци су направили преко 11 милиона чланака у 265 језика. Преко 275 милиона људи долазе на наш сајт сваког месеца да би стекли знање, ослобођено плаћања и ослобођено реклама.
Али, Википедија је више од обичног сајта. Ми делимо заједнички циљ: Замислите свет у коме свака особа на планети има слободан приступ целокупном људском знању. То је оно на чему ми радимо.
Ваш прилог ће нам помоћи на неколико начина. Најважније, помоћи ћете нам да покријамо растуће трошкове светског саобраћаја према једном од најпосећенијих сајтова на Интернету. Новац нам такође помаже да унапредимо софтвер на ком је Википедија заснована — биће лакше претраживати је, читати, или је писати. Посвећени смо унапређењу покрета слободног знања широм света, налажењем нових добровољаца и изградњом стратешких партнерстава са институцијама слободне културе и образовања.
Википедија је друкчија. Она је највећа енциклопедија у историји, а коју су написали добровољци. Као и у националном парку или школи, не верујемо да рекламе имају места у Википедији. Желимо да је очувамо слободном и јаком, али за то нам треба подршка људи као што си ти.
Позивам те да нам се придружиш: твој прилог ће помоћи да Википедија остане бесплатна и слободна за цео свет.
Хвала,
Џими Вејлс



Помозите прилогом

уторак, 09. децембар 2008.

Тајне читања лектире


Семинар Тајне читања лектире I организује изд. кућа Нова школа из Београда.Семинар је акредитован (Завод за унапређење образовања и васпитања). Одржаће се у ош. "Краљ Петар" (Ул. Краља Петра 7) од 26 -27. 12. 2008. са почетком у 9 ч. Котизација износи 5900,00 дин. Учесницима је обезбеђена Фасцикла са материјалом, књига из програма обавезне школске лектире, примерци школске периодике, као и књигаКриза читања др Павла Ивића, др Оливере Гајић, др Миланке Маљковић.

Предавачи: Проф. др Слободан Ж. Марковић, који је поставио темеље домаће лектире у српском школству; Мирко С. Марковић, управник Библиотеке београдске општине Стари град, аутор сајта http://www.biblioteke.org.sr/ ; Доц др Гордана Стокић, катедра за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду; Весна Петровић, шеф матичне службе библиотеке "Глигорије Возаровић" у Сремској митровици, аутор књиге Школске библиотеке у теорији и пракси; и Тодор Ћук, оснивач Нове школе и организатор овог семинара.

Неке од тема на овом семинару: Историја настанка и критеријуми одабира списка школске лектире на српском језику; методи афирмације читања и анимације корисничке популације у школској библиотеци; електронски извори и медији у функцији популарисања читања; анимационе радионице за приближавање лектирног штива у основној школи; интернационална искуства и пројекти у популарисању читања најмлађих... итд.

Што се тиче циљева овог семинара, они се своде, бирократски речено, на оспособљавање школских библиотекара за квалитетно, делотворно и интерактивно деловање на повећању читања школске и ваншколске лектире... и тд.



Извор: Позивно писмо Нове школе за пријаву на семинар (без емајла, адресе и потписаорганизатора!)

уторак, 02. децембар 2008.

БИБЛИОТЕКА И ЛИЧНОСТ...Јован Пејчић


Горан Миленковић
Библиотека и личност:
силе немерљиве Јована Пејчића




По­што­ва­не ко­ле­ги­ни­це и ко­ле­ге,

Из глав­но­га де­ла на­сло­ва мо­же­те ви­де­ти да ов­де же­лим да уоб­ли­чим не­ко­ли­ко ми­сли ко­је су­шти­ном при­па­да­ју ту­ма­че­њу оног од­но­са ус­по­ста­вље­ног из­ме­ђу по се­би сло­же­них по­ја­ва као што су би­бли­о­те­ка, са јед­не стра­не, и лич­ност, са дру­ге. Тај од­нос, бу­ду­ћи бо­гат, сло­је­вит и те­шко ис­цр­пив, ов­де не­ће би­ти опи­си­ван у свој сво­јој прет­по­ста­вље­ној раз­но­свр­сно­сти. И то је пр­ва ствар ко­ју тре­ба на­го­ве­сти­ти.
Оно што та­ко­ђе прет­ход­но мо­рам да учи­ним је­сте то да вам у ма­ло­ме оцр­там кон­ту­ре про­сто­ра у ко­ји­ма се, ми­сле­ћи о про­бле­ми­ма на­ве­де­ног од­но­са, кре­ћем. Ка­кав је то, за­и­ста, про­стор?
Од­го­вор је: то је про­стор раз­ми­шља­ња и пи­са­ња о би­бли­о­те­кар­ству и би­бли­о­те­ци.
И бли­же: ка­да се у не­ко­ли­ким мо­јим тек­сто­ви­ма раз­ми­шља о про­бле­ми­ма то­га про­сто­ра, тач­ке про­зир­но­сти се увек про­на­ла­зе у тре­пе­ра­вим и нео­све­тље­ним гра­нич­ним пре­де­ли­ма, у ко­ји­ма, ка­ко то би­ва, чвр­сте и на­из­глед не­по­ме­ри­ве ства­ри по­чи­њу у до­ди­ру и од­но­су да гу­бе на­ве­де­не атри­бу­те – за­сно­ва­но­сти и оде­ље­но­сти. Са тих гра­ни­ца, гра­ни­ца про­ме­на и пре­ли­ва­ња, до­ди­ри­ва­ња и ста­па­ња, раз­ми­шља­ње о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­ка­ри­ма до­во­ди до ра­зно­ли­ких са­зна­ња: о за­чуд­ној ме­лан­хо­лич­ној при­ро­ди по­је­ди­них би­бли­о­те­ка­ра и до уви­да у су­шти­не раз­ло­га тих ме­лан­хо­лич­них ста­ња; за­тим, за­кљу­ча­ка по ко­ји­ма пи­са­ње о би­бли­о­те­ка­ма је­сте пре све­га пи­са­ње, те да оно као та­кво мо­ра да се осло­бо­ди кру­то­сти и јед­но­смер­но­сти, по­себ­но у тре­ну­ци­ма ка­да би­бли­о­теч­ки ум опи­су­је се­бе и сво­ју свр­ху у све­тло­сти оп­штих ства­ри: кул­ту­ре, ци­ви­ли­за­ци­је, ду­хов­но­сти; исто та­ко, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства је­сте пре све­га те­о­ри­ја; ко­нач­но, она, те­о­ри­ја би­бли­о­те­кар­ства, и не по­сто­ји, већ увек по­сто­је са­мо ра­зно­ли­ке би­бли­о­теч­ке те­о­ри­је. От­куд ме­лан­хо­ли­ја у би­бли­о­те­кар­ству? Ка­да по­сто­ји, ме­лан­хо­ли­ја про­из­ла­зи из не­по­ве­ре­ња у исти­ну ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ног го­во­ра о би­бли­о­те­ка­ма, а ми­шље­ње и пи­са­ње о би­бли­о­те­ци, ка­да су осло­бо­ђе­ни иде­о­ло­шких сте­га, ја­вља­ју се као ме­ста осва­ја­ња ну­жних и оба­ве­зу­ју­ћих сло­бо­да, као ме­ста са­мо­о­сло­бо­ђе­ња од ме­лан­хо­лич­ног и скеп­сом про­же­тог ка све­ту окре­ну­тог пе­си­ми­зма.
И још бли­же, ка про­бле­му: ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­ка­ри жи­ве и де­ла­ју у би­бли­о­те­ци. Они су ту, да­нас и ју­че, у све­ту ко­ји је опи­сан и опи­су­је се као дру­штво ин­фор­ма­ци­ја, у ко­је­му су се­ми­о­ти­ка, со­ци­јал­на епи­сте­мо­ло­ги­ја, ме­наџ­мент­ско-мар­ке­тин­шке стра­те­ги­је и про­фе­си­о­нал­на ети­ке­ци­ја оно што об­ли­ку­је и чи­ме се би­бли­о­те­кар­ство де­фи­ни­ше и по че­му се пре­по­зна­је. У би­бли­о­те­ци по­сто­је за­ко­ни по­на­ша­ња, прак­са ко­му­ни­ка­ци­је, основ­ни по­јав­ни об­ли­ци по ко­ји­ма се сва­ки сег­мент де­ло­ва­ња мо­же пре­по­зна­ти као би­бли­о­те­кар­ски. Да­нас се ка­же: да је са­мо то и то би­бли­о­те­кар­ство, и да са­мо као та­кво тим име­ном и мо­же да се на­зо­ве. По­слу­шај­мо, пак, шта у јед­ној ан­ке­ти, сле­де­ћи ту нит, из­го­ва­ра не­и­ме­но­ва­ни аме­рич­ки ко­ле­га би­бли­о­те­кар: «Ми мо­ра­мо би­ти агре­сив­ни­ји у обу­ци но­вих про­фе­си­о­на­ла­ца и од­стра­ни­ти све оне ко­ји не ви­де или не раз­у­ме­ју по­тре­бу за кре­а­тив­ним за­до­во­ља­ва­њем ин­фор­ма­ци­о­них по­тре­ба.»
Да­кле: «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», тј. ми­сли­ти и пи­са­ти, али дру­га­чи­је, не­ким дру­гим је­зи­ком и не­ким дру­гим ре­чи­ма, те­же­ћи ка про­сто­ру ван­гра­нич­ном и ме­ђу­гра­нич­ном. И, са дру­ге стра­не а у исто вре­ме, за­др­жа­ти сво­је ру­ке у са­ми­ло­сти дру­штве­ној и не би­ти од­стра­њен.
И, ко­нач­но, пи­та­ња – ка­ко све то, ви­де­ти и раз­у­ме­ти дру­га­чи­је и не би­ти од­стра­њен, ка­ко сва та по се­би су­прот­ста­вље­на гле­ди­шта ути­ша­ти? По­сто­ји ли не­ка­кво ста­ње ве­ли­ке по­ми­ре­но­сти, и где, или мо­жда – у ко­ме га мо­же­мо спо­зна­ти?
Под­се­ти­ће­мо се, у том прав­цу, ве­ли­ко­га и слав­но­га би­бли­о­те­ка­ра Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва и при­се­ти­ће­мо се не­ко­ли­ких ван­ред­но сло­же­них ре­чи о ње­му. За­хвал­них ре­чи, ре­ци­мо, Ци­ол­ков­ског, ко­ји је го­во­рио: «Он је био иде­ал­ни би­бли­о­те­кар»; или, на при­мер, са­свим праг­ма­тич­них ре­чи На­та­ли­је Ан­дре­је­ве Пе­тро­ве, по ко­ји­ма «Фјо­до­ров ве­ли­ку па­жњу по­све­ћу­је раз­ме­шта­ју књи­га, ка­та­ло­шком ли­сти­ћу и ано­та­ци­ји уз књи­гу.» Али, по­гле­дај­мо од­мах шта сам Фјо­до­ров ми­сли о тој ис­тој ства­ри, у тек­сту «Му­зеј, ње­гов сми­сао и исти­на»: «За нас», ве­ли Фјо­до­ров, «ни­је мо­гу­ћа кла­си­фи­ка­ци­ја књи­га»; «ка­та­ло­ги­за­ци­ја је по­ку­шај да се у јед­ну књи­гу, `би­бли­ју`, по­ве­жу све књи­ге, а сам ка­та­лог је не­ка вр­ста на­сло­ва те књи­ге»; та­кав си­стем, ме­ђу­тим, ни­је мо­гућ, ни­ти је мо­гућ јед­но­ста­ван про­је­кат тзв. «об­је­ди­ња­ва­ња у жи­во­ту», јер је све усред рас­ко­ла; због то­га ни би­бли­о­те­ке ви­ше не пред­ста­вља­ју је­дин­ство, а и му­зеј се (при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да је за ње­га му­зеј пот­пу­ни си­но­ним са би­бли­о­те­ка) на исти на­чин рас­па­да, по­ста­ју­ћи скла­ди­ште, у ко­јем се чу­ва­ју «не­по­треб­не ства­ри, ста­ру­ди­ја и от­пад», итд. Слав­ни би­бли­о­те­кар и фи­ло­соф, Ни­ко­лај Фјо­до­ров за­и­ста је био иде­а­лан би­бли­о­те­кар, и оно што је спољ­на по­јав­ност би­би­о­те­ка­ра – кон­такт са ко­ри­сни­ком, кон­такт са фон­дом, ње­го­ва сва­ко­ли­ка и по­себ­на зна­ња, итд. – у скла­ду је са ви­зи­јом иде­ал­не су­шти­не функ­ци­о­ни­са­ња ин­сти­ту­ци­је би­бли­о­те­ка­ра, и у ње­го­вом вре­ме­ну, и у на­шем. Тај склад је, ме­ђу­тим, уме­сто у оп­штим дру­штве­ним и ди­сци­пли­нар­ним кон­вен­ци­ја­ма јед­но­га вре­ме­на, јед­ним бит­ним де­лом уко­ре­њен у са­свим дру­гим, уда­ље­ним ду­би­на­ма, у јед­ном са­свим дру­гом уни­вер­зу­му: уме­сто ути­ли­та­ри­зма, код Фјо­до­ро­ва ту је су­пра­мо­ра­ли­зам, иде­ја о му­зе­ју као са­бо­ру лич­но­сти ни­је иста као иде­ја о му­зе­ју као ску­пу ства­ри, и не­ке ре­чи, те­мељ­не и бит­не, као што су вас­кр­са­ва­ње, лич­ност, чо­век, са но­вом и од­суд­ном бо­јом на­ле­жу и на на­ше вре­ме. Лич­ност Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва би­бли­о­те­ка­ра ни­је, сто­га, јед­на­ка ње­го­вом прак­тич­ном и ни­ма­ло ба­нал­ном по­ја­вљи­ва­њу у Чер­то­вој би­бли­о­те­ци и ка­сни­је у Ру­мјан­це­вље­ву му­зе­ју у Мо­скви, што би у та­квом ис­хо­ду сли­чи­ло ка­квој дру­штве­ној ма­ски, али ни­је ни не­што су­прот­но то­ме, не­што то­ме ту­ђе. Али је она не­што ви­ше од тог по­ја­вљи­ва­ња, ко­је зах­те­ва има­ги­нар­ни над­зор­ник вре­ме­на. Ње­го­ва лич­ност, и уоп­ште лич­ност би­бли­о­те­ка­ра, ка­кву ја ов­де же­лим да по­сма­трам, го­во­ре­ћи, из­ме­ђу оста­ло­га, о јед­ном вред­ном и ван­ред­ном би­бли­о­те­ка­ру-ства­ра­те­љу из на­ших да­на, Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу, об­у­хва­та, да­кле, и јед­но и дру­го. И «ви­де­ти и раз­у­ме­ти», и би­ти ту. То је­сте, пре све­га, лич­ност у огле­да­њу, у са­од­но­ше­њу, лич­ност ко­ја се раз­ли­ва пре­ко по­ро­зних кра­ји­ча­ка – ди­сци­пли­нар­них, фор­мал­них, не­ста­бил­них, не­ствар­них, ко­ја се са­ма по се­би ули­ва у сва­ки об­лик – лич­ност ко­ја у огле­да­њу и са­мо­о­гле­да­њу пре­кри­ва сва­ки по­глед на се­бе јед­ним не­сва­ки­да­шњим до­жи­вља­јем це­ли­не, и чи­је иси­ја­ва­ње, за­чу­до, као да до­ла­зи са свих стра­на.
Оно што на хо­ри­зон­ту же­ли да на­зре по­ме­ну­ти ап­стракт­ни би­бли­о­теч­ки ум, и оно што по­ко­ји ме­лан­хо­лич­ни би­бли­о­те­кар «ви­ди и раз­у­ме», мо­же би­ти, у исто вре­ме, и поп­ту­но са­гла­сно, и пот­пу­но не­по­ду­дар­но, и пот­пу­но ути­ша­но у ме­ђу­соб­ном скла­ду. Исто та­ко, мо­же се оно јед­но што је пи­са­но, о би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, вра­ћам се у про­стор пи­са­ња, огле­да­ти у оном дру­гом, што је пи­са­но истом ру­ком, во­љом и хте­њем исто­га ду­ха, о ства­ри­ма оп­штим и ви­шим, а јав­ни лик, или јав­ни је­зик, ка­да се ми­сли о би­бли­о­те­ка­ма и њи­хо­вом све­ту, мо­ра се из­го­ва­ра­ти и схва­та­ти и из ово­га дру­го­га, где су мо­жда свем пи­са­њу те­ме­љи. Да ли је то, за­и­ста, та­ко?
Јо­ван Пеј­чић, би­бли­о­те­кар о ко­јем у том сми­слу же­лим да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи, по сво­јем је основ­ном усу­ду убро­јив у гру­пу ви­но­гра­да­ра ду­ха, оних ари­сто­кра­та уну­тра­шњих сна­га ко­ји из­ме­ђу два­ју бли­ских да­ту­ма од­ре­ђе­них тај­ним по­сто­ја­њем «не­ви­дљи­ве ге­о­гра­фи­је ма­ште и ума, ис­тра­жи­ва­ња и хте­ња», ка­ко он на­во­ди у пред­го­во­ру јед­ној од сво­јих књи­га, из­ро­де то­ли­ко од сво­је­га де­ла ко­ли­ко је по­треб­но за чи­тав је­дан ства­ра­лач­ки жи­вот по­сто­ја­ног и не­пре­ки­ну­тог де­ла­ња. И ни­је ни­ма­ло слу­чај­но што је једaн од сво­јих по­кло­нич­ких тек­сто­ва по­све­тио рад­но­ме да­ну ве­ли­ко­га Јо­ва­на Скер­ли­ћа, го­во­ре­ћи о де­лат­ни­ку та­ко­ре­ћи од исте вр­сте. У вре­ме­ну од 1979. до 1996. био је за­по­слен у Би­бли­о­те­ци гра­да Бе­о­гра­да: уред­ник књи­жев­не три­би­не (1979–1986), шеф Оде­ље­ња пе­ри­о­ди­ке (1987–1991), по­моћ­ник управ­ни­ка (1992), на­чел­ник По­себ­них фон­до­ва би­бли­о­те­ке (За­ви­чај­но оде­ље­ње, Пе­ри­о­ди­ка, Оде­ље­ње умет­но­сти 1993–1996); за рад у би­бли­о­те­кар­ству др­жав­на Ко­ми­си­ја за од­ре­ђи­ва­ње струч­них зва­ња би­бли­о­теч­ких рад­ни­ка до­де­ли­ла му је 1995. го­ди­не струч­но зва­ње би­бли­о­те­ка­ра-са­вет­ни­ка; био је уред­ник у ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма Би­бли­о­те­кар (1981–1985), и Но­ви­на­ма Бе­о­град­ског чи­та­ли­шта (1991), уред­ник из­да­вач­ке де­лат­но­сти Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да 1990–1994. (еди­ци­ја „Ср­би­ја и ју­жно­сло­вен­ско пи­та­ње“); за књи­гу о Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу до­био је на­гра­ду „Ге­ца Кон“ (1997). А у вре­ме­ну од 1996. до 2005. го­ди­не, са дру­ге стра­не, ус­пео је да дâ де­сет аутор­ских књи­га (са те­ма­ма из књи­жев­но­сти, на­у­ке о књи­жев­но­сти, исто­ри­је књи­га и би­бли­о­те­ка, фи­ло­со­фи­је, есте­ти­ке, кул­тур­не исто­ри­је, кул­ту­ро­ло­ги­је), да при­ре­ди и об­ја­ви у пр­вих пет го­ди­на ово­га ве­ка пет из­ван­ред­них ан­то­ло­ги­ја (срп­ских мо­ли­та­ва и по­хва­ла у ра­спо­ну од три­на­е­стог до два­де­се­тог ве­ка, драм­ских пи­са­ца); у по­след­њих де­сет го­ди­на при­ре­дио је и вра­тио у срп­ску кул­ту­ру ви­ше од де­сет књи­га (тре­ба по­ме­ну­ти из­ван­ред­на из­да­ња ка­пи­тал­не Исто­ри­је но­ве срп­ске књи­жев­но­сти Јо­ва­на Скер­ли­ћа, за­тим пр­ви пут у це­ли­ни са­ку­пље­них пе­са­ма Ми­ла­на Ра­ки­ћа, а на истом при­ре­ђи­вач­ко-кри­тич­ком по­слу ба­вио се по­себ­но и Све­тим Са­вом, Ју­сти­ном По­по­ви­ћем, Иси­до­ром Се­ку­лић, Бог­да­ном По­по­ви­ћем, Ра­де­том Дра­ин­цем, Бра­ни­ми­ром Ћо­си­ћем). Био је уред­ник и Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, тзв. тре­ће се­ри­је, Књи­жев­не кри­ти­ке, Сту­ден­та, Срп­ског ју­га и др. ча­со­пи­са. Аутор је 271 лек­си­ко­граф­ске је­ди­ни­це о срп­ским пи­сци­ма, исто­ри­ча­ри­ма и те­о­ре­ти­ча­ри­ма књи­жев­но­сти 20. ве­ка у Ма­лој ен­ци­кло­пе­ди­ји Про­све­та (I–III, Бе­о­град 1986, 21989) и са­рад­ник де­се­ти­на ли­сто­ва и ча­со­пи­са. А са­да је на­став­ник Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу, где, не за­бо­ра­вља­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ске за­ве­те, пре­да­је Срп­ску књи­жев­ност XX ве­ка.
И у свим овим ме­ан­дри­ма ње­го­во­га ства­ра­ла­штва, це­ло­ви­тог и ви­ше­знач­ног, мо­гу се ви­де­ти тра­го­ви огле­да­ња. Огле­да­ње, у по­себ­ном сми­слу ко­ји сам у прет­ход­ним ре­до­ви­ма по­ку­шао да обра­зло­жим, за Јо­ва­на Пеј­чи­ћа има дру­го име ко­је зна­чи исто: Де­ло, Це­ли­на. Ако не­ма Де­ла, ка­зу­је он, по­сто­ји са­мо – При­лог. Го­во­ре­ћи о оним су­шти­на­ма што се мо­гу из­на­ћи у две­ма ње­го­вим књи­га­ма ко­је су по­нај­ви­ше по­све­ће­не би­бли­о­те­ка­ма и би­бли­о­те­кар­ству, јед­ној под на­зи­вом За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, дру­гој Кул­ту­ра и пам­ће­ње, гре­шио бих ако га не бих по­сма­трао кроз тај бла­го­дет­ни и за­хвал­ни по­глед. Та­ко тре­ба прет­по­ста­ви­ти да ће оним истим зах­те­ви­ма и осо­би­на­ма ко­је је­су срж ње­го­во­га де­ла би­ти обе­ле­же­не и ње­го­ве ми­сли о би­бли­о­те­ци: то је Зна­ње, пре­ма на­у­ци и со­ци­о­ло­ги­ји ду­ха, то је Ми­сли­лац, пре­ма школ­ском ми­сли­о­цу, то је ми­сао о Учи­те­љи­ма као учи­те­љи­ма са­мо­стал­но­сти, а не учи­те­љи­ма пре­сли­ка­ва­ња узо­ра, то је ду­хов­ни ари­сто­кра­ти­зак по­је­дин­ца, чи­ја је сло­бо­да у са­мо­ћи и ства­ра­њу (низ тек­сто­ва: о Емер­со­ну, Ал­фре­ду де Ви­њи­ју, Мал­роу…), то је фи­ло­со­фи­ја ду­хов­ног ели­ти­зма, то је на­гла­ша­ва­ње од­но­са, ди­ја­ло­га и етич­но­сти, то је от­кри­ве­ње тај­не и ду­ха усред до­ди­ру­ју­ћих ства­ри, то је иде­ја о те­ме­љу, за­сно­ву, то је иде­ја о по­зва­њу. Оп­шта чи­ње­ни­ца ства­ра­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је­сте бу­ђе­ње би­ћа и ње­го­во по­ста­вља­ње у ста­ње кри­зе / кре­та­ња, не би ли се у о-пи­си­ва­њу сми­ри­ва­ња на­шла по­у­зда­ни­ја лич­на и оп­шта ег­зи­стен­ци­јал­на ле­жи­шта. Пи­са­ње, по ње­му, има за­кон: чи­ње­нич­ну пот­пу­ност, уну­тра­шњу ве­ро­до­стој­ност и ле­по­ту на­пи­са­ног. Пот­пу­ност се од­но­си на чи­ње­ни­це, ве­ро­до­стој­ност на чи­ње­ни­це и на текст, а ле­по са­мо на ово по­то­ње.
И по­гле­дај­мо, ре­ци­мо, са­мо на­сло­ве ње­го­вих две­ју би­бли­о­те­кар­ству по­све­ће­них књи­га: у пр­вој, по­све­ће­ној Гли­го­ри­ју Во­за­ро­ви­ћу, пр­вом срп­ском књи­го­ве­сцу, пр­вом срп­ском књи­жа­ру, пр­вом срп­ском са­мо­стал­ном из­да­ва­чу, осни­ва­чу пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду (пр­вог, ка­ко је та­да го­во­ре­но, књи­го­хра­ни­ли­шта), из­да­ва­чу пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца (До­си­те­ја Об­ра­до­ви­ћа), за­штит­ни­ку кул­тур­них до­ба­ра, твор­цу и до­ма­ћи­ну књи­жев­ног цен­тра у ко­јем ће се ро­ди­ти ми­сао о осни­ва­њу Дру­штва срп­ске сло­ве­сно­сти и ко­ји ће би­ти за ду­го го­ди­на ду­хов­ни цен­тар Бе­о­гра­да, ку­ћа у ко­јој ће се сре­та­ти ли­те­ра­те и љу­ди од кул­ту­ре, итд., у ње­ном на­сло­ву чи­та­мо реч за­снов и слу­ти­мо – ни­ске ре­чи на­дах­ну­тих иде­јом уте­ме­ље­ња. Али и уну­тар књи­ге, по­све­ће­не на­чел­ни­ку књи­го­хра­ње­ња срп­ско­га и срп­ско­га књи­же­ства, у оно­ме ка­ко је она пи­са­на, мо­же­мо пре­по­зна­ти ону бит­ност ко­ја за­вре­ђу­је пам­ће­ње – ре­чи у мо­тоу књи­ге Кул­ту­ра и пам­ће­ње су ре­чи Ер­не­ста Ре­на­на, упо­зо­ра­ва­ју­ће – да су „за­бо­рав и ћу­та­ње […] ка­зна ко­ју до­су­ђу­је­мо све­му што је не­до­стој­но и сва­ки­да­шње на овој шет­њи кроз жи­вот». Те ка­да се, при освр­та­њу на кул­тур­ну исто­ри­ју Бе­о­гра­да, на Бе­о­град као из­да­вач­ки цен­тар од ста­ри­не, на књи­жар­ство гра­да Бе­о­гра­да, на исто­ри­јат Па­три­јар­шиј­ске би­бли­о­те­ке, На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, Уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке и Би­бли­о­те­ке гра­да Бе­о­гра­да, и исто­ри­јат бе­о­град­ских ар­хи­ва, окре­ће­мо ка про­шло­сти у чи­ну пам­ће­ња, то он­да ни­је са­мо пи­та­ње љу­ба­ви пре­ма исто­ри­ји и осе­ћа­ња ду­га пре­ма на­ци­о­нал­ној тра­ди­ци­ји, већ је то јед­но опре­де­ље­ње ства­ра­лач­ке он­то­ло­ги­је Јо­ва­на Пеј­чи­ћа и је­дан ван­ре­дан на­чин да се нај­бо­ље уте­ме­љи на­ша не­си­гур­на и ле­лу­ја­ва ствар­ност. То је за­зи­ва­ње по­зва­ња, ве­ли­ке ре­чи ко­јом обе­ле­жа­ва­мо сво­је ду­го­ве пре­ма ве­ли­ким ства­ри­ма, те се у ње­му оп­хо­ди­мо, да по­но­во и не слу­чај­но по­ме­нем Ни­ко­ла­ја Фјо­до­ро­ва, као у жи­вом хра­му чи­је не­ста­ле бо­го­ве и ста­нов­ни­ке тре­ба вас­кр­сну­ти. То је скре­та­ње па­жње на Зна­ње Во­за­ро­ви­ће­во, на ње­го­ву по­себ­ност, на ње­го­во по­себ­но ум­стве­но и спе­ци­јал­но про­фе­си­о­нал­но бли­ста­ње оба­ви­је­но тај­ном ге­ни­јал­но­сти, а не су­ва при­ча, оде­љак у ре­кон­струк­ци­ји дав­них да­на. И не са­мо љу­бав пре­ма ре­кон­стру­и­са­њу. То је акри­бич­но на­ста­ло жи­во тки­во са­вре­ме­но­сти, низ чи­стих и тач­них ин­фор­ма­ци­ја, то је сло­жај фе­но­ме­на и чи­ње­ни­ца, то је, ко­нач­но, текст пи­сан та­ко да сам се­бе ис­так­не, стил­ски обе­ле­жен, про­чи­шћен и бо­гат. То је окре­та­ње ка стај­ним тач­ка­ма оп­ште ду­хов­не исто­ри­је, чи­ји су пиг­мен­ти уте­ме­љи­ва­чи и по­кре­та­чи. То је уз­но­ше­ње се­бе у ло­ги­ку кул­тур­но­и­сто­риј­ских исти­на, у ко­ји­ма по­сто­ји­мо са­мо ако се у њих уло­жи­мо. То је отво­ре­но кре­та­ње ка ци­љу, са отво­ре­ним при­зи­ва­њем бес­кра­ја, хра­бро у да­ни­ма све­оп­ште ра­ци­о­на­ли­за­ци­је. То је, ка­ко ка­же Јо­ван Пеј­чић, удах­њи­ва­ње жи­во­та тек­сту, та­ко што га чи­ни­мо Из­во­ром.
И све ово сто­га што ни­је мо­гу­ће про­ћи по­ред раз­ми­шља­ња о би­бли­о­те­ци и би­бли­о­те­кар­ству, а не оглед­ну­ти се и у оно­ме у че­му се та­ква раз­ми­шља­ња, бу­ду­ћи у Де­лу, по при­ро­ди укла­па­ју. Али и за­то што је до­бро и пло­до­твор­но из лич­но­сти ко­ја је­сте та­ква ка­кву сам опи­сао, са­мо­стал­на и са­мо­стој­на, по­све­ће­на де­лу и оп­штем сми­слу, уз­не­ми­ри­ти иде­ју или иде­је о би­бли­о­те­ци, под­се­ти­ти на ста­ња пре­ли­ва­ња и од­но­ше­ња. Упи­тао сам се ов­де, на јед­ном ме­сту, да ли је мо­жда из­вор све­му пи­са­њу у не­ким ви­шим ства­ри­ма: мо­жда је пи­са­ње о књи­жев­но­сти, ре­ци­мо, баш то, али ми­слим да је уте­шно за би­бли­о­те­кар­ство пре­по­зна­ти исти­ну у оно­ме – да је од све­га по­себ­ног и по­је­ди­ног ви­ше њи­хо­во ме­ђу­соб­но до­ди­ри­ва­ње, са­од­но­ше­ње.
Тра­гич­ни бро­до­лом ко­ји мо­же да до­жи­ви во­ља за са­вр­ше­ним на те­ре­ни­ма ни­ске ствар­но­сти мо­же се ме­ња­ти упи­то­мља­ва­њем – би­бли­о­те­ке тре­ба отво­ри­ти, сто­га, за раз­ли­чи­та ми­шље­ња, и по­сма­тра­ти их што ши­ре и што ду­бље. Пи­са­ти тре­ба о би­бли­о­те­ка­ма што ши­ре и што ду­бље. И не би тре­ба­ло од­стра­њи­ва­ти та­кве лич­но­сти, по­све­ће­не не­го­ва­њу из­у­зет­ног – јед­но по­ред дру­гог мо­же да по­сто­ји, јед­но по­ред дру­гог мо­же да жи­ви. На­мер­но сам у са­мом на­сло­ву по­ме­нуо јед­ну ду­бо­ку син­таг­му Раст­ка Пе­тро­ви­ћа – тре­ба у би­бли­о­те­ка­ма, и у ми­сли­ма о њи­ма, и у ми­сли­ма оних ко­ји их чи­не деј­стве­ним, чу­ва­ти на­слут си­ла не­мер­љи­вих, јер он и опо­ми­ње и да­ру­је.


________


Литература
Блуменберг, Ханс, Брига иде преко реке, ПЛАТΩ, Београд, 2004.
Девкова, Светла, “Послания на руските религиозни мислители”, У: Трудове на Колежа на библиотекозвание и информационни технологии, том 2, ИздателствоWINI 1837, София, 2003.
Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 25. до 27. септембра 2003. године, Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, 45–57.
Миленковић, Горан, “Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана”, Бележ­ни­ца (Бор), 11 (2004), стр. 7–10.
Пејчић, Јован, Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд, 1995.
Пејчић, Јован, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Стубови културе, Београд, 1998.
Пејчић, Јован, Знамења и знаци, Апостроф, Београд, 2000.
Пејчић, Јован, Профил и длан: појмови / поимања, ПЛАТΩ, Београд, 2003.
Петрова, Наталија Андрејевна, “Николај Фјодорович Фјодоров о књизи, библиотекару и библиотеци”, Савремена библиотека (Крушевац), 18 (2002), стр. 80–87.
Фјодоров, Николај, “Музеј, његов смисао и мисија”, Философија заједничког дела или васкрсење и васкрсавање: (избор из дела), Логос / Ортодос, Београд, 1994, 59–88.

среда, 29. октобар 2008.

То сам ја, то смо ми / Милица Чудић



ТО САМ ЈА, ТО СМ О МИ


Мала, плашљива,

нежна и мила,

такав сам првак

некада била!


Расла сам брзо

са мојом школом,

с књигом и таблом,

за школским столом!


Трећак сам прави,

поносан, вредан,

и сви смо сложни,

сви као један!


Велики ђаци,

добри, весели,

препуни знања

то смо баш ми!


Милица Чудић 3-3


Редовна ученица ОШ "Михаило Петровић-Алас"

Освојила је Прво место на општинском такмичењу шк. 2008/2009.


среда, 08. октобар 2008.

Вислава Шимборска: НЕЧИТАЊЕ






Прустовим делима

у књижари не додају даљински,

не можеш се пребацивати

час на пренос фудбалске утакмице

час на квиз, на коме се може освојити "волво".


Живимо дуже, али мање прецизно и

користећи краће рећенице.


Путујемо брже, чешће, даље

и уместо успомена доносимо слајдове.

Овде сам ја с неким типом.

Тамо је мој бивши.

Овде су сви голи,

сигурно на некој плажи.


Седам томова - имајте милости.

Зар се то не би могло сажети, скратити

или показати у сличицама.

Својевремено приказивана је серија "Лутка",

међутим снаја каже да је уместо П. неко други.

Уосталом, узгред буди речено, ко би то могао бити.

Годинама је писао у кревету.

Страницу за страницом,

ограниченом брзином.

А ми смо у петој брзини

и - да куцнемо - здрави смо.


(Превела Бисерка Рајчић; преузето из Књижевног магазина, 2008)





________




Белешка уз ову песму:





У песми Нечитање пољске нобеловке речено је доста тога о нечитању. Као што видите, за нечитање нису криви учитељи, наставници и професори, намргођени библиотекари, већ тзв. пета брзина, убрзани начин живљења. Песма је само на први поглед старомодна, а у суштини проговара о проблему који је актуелан како на Балкану,тако и у Средњој Европи и свуда у свету.


Шта ви мислите (библиотекари, професори, ученици, студенти, родитељи), зашто се у Србији нечитање укорењује? Пишите нам... Изнесите своје уверење о читању и нечитању.

петак, 03. октобар 2008.

Čitati il ne čitati - pitanje je sad!



Nije pitanje u tome zašto đaci ne čitaju u Srbiji, već zašto celokupno stanovništvo ne čita?!

Đaci govore: Ne volim da čitam, jer me mrzi, mrzim lektiru, dosadna je, bljak, hoću da se igram, lektira je glupa, nemam vremena i da učim i da čitam lektiru i da se igram, pa preskočim lektiru, snalazim se već nekako, ali bez čitanja, samo su neki od odgovora osnovaca u anketi o tome da li čitaju lektiru, a koji su se čuli na stručnom skupu posvećenom problemu nečitanja učenika u osnovnim školama . Organizovala ga je, na inicijativu izvadačke kuće “Nova škola”, Uprava za obrazovanje Novog Sada ( 8. 11. 2006).

Novosadski Dnevnik piše: "- Ukupna devastacija našeg društva u velikoj meri je uticala i na smanjenje broja čitalaca u bibliotekama u poslednjih 15 godina - rekao je, otvarajući skup, direktor Gradske biblioteke u Novom Sadu Dragan Kojić. - Ipak ne vidimo krah Gutenbergove galaksije, jer nove tehnologije nama nisu samo konkurencija, nego nam pružaju i veliku pomoć, jer je uz njih mnogo lakše doći do informacije koja je u ovom, 21. veku, glavni strateški proizvod.
Po mišljenju Dragana Kojića, osnovni uzrok problema nečitanja kod mladih je nepostojanje državne strategije u ovoj oblasti. Ovakvu strategiju imaju mnoge zemlje i u njima ona daje rezultate, bez obzira na vreme, brzinu i površnost, kojih smo svedoci. - Značaj umetničkog dela na mladu ličnost je neosporan - smatra profesor dr Tihomir Petrović s Učiteljskog fakulteta u Somboru. - Dete mlađeg školskog uzrasta posebno je povodljivo i nekritično. Kao vaspitanik lektire i ostalih medija, ono na život gleda, kroz naočari knjiga, kao na pozorišni komad. Reagujući na problem nečitanja izdavačka kuća “Nova škola” od prošle školske godine, uz pet školskih izdanja svojih časopisa, daje i knjige iz šire školske literature. "


Istraživanje "Šta čitaju naši srednjoškolci" potvrdilo je: Od 407 anketiranih učenika prvog razreda iz pet srpskih gimnazija, svih sedam knjiga sa spiska školske lektire pročitala su svega tri đaka. To istraživanje je otkrilo i druge nevesele činjenice.*

Da li su zato krivi dosadni autori i nesposobni nastavnici? Nesposobni školski bibliotekari?

Zašto niko ne spominje roditelje i njihov neizbežni udeo u vaspitanju vlastite dece?

Kako se vaspitavaju deca u roditeljskom domu i okruženju?

Šta poklanjate deci odlazeći na njihove rođendane?

Kakva je u stvari lektira, ona obavezna, i u osnovnoj, i u srednjoj školi? Da li je ona uvek primerena uzrastu učenika?

Lektira, zar ne, kao uostalom i većina skolskog gradiva, ne treba da bude prisiljavanje, već motivisanje ucenika za tu oblast. Kada će lektira biti prilagođena uzrastu i željama, i razvijati interesovanje u deci, pa i ljubav?

Treba ponavljati, iako to zvuči možda i patetično: Knjiga je najbolji prijatelj!

Odvojite vreme za čitanje!

Knjiga je najbolji lek za smirenje!

Ona je intelektualni izazov koji razvija maštu. Knjiga je najbolji podsticaj za emocije!

Ono što je plivanje za telo, to je čitanje za mozak!

Čitanje vežba mozak; razvija prepoznavanje, pamćenje, razumevanje, govor, sluh...

To treba ponavljati u Srbiji svaki dan, jer u ovoj zemlji skoro više od pola populacije godišnje ne pročita ni jednu knjigu!...

Izdavači ne bi trebalo da štampaju svašta. Ministarstvo prosvete bi trebalo da sledi ministarstvo kulture i da raspisuje dvaput godišnje konkurse za objedinjenu nabavku knjiga za sve školske biblioteke u Srbiji!

Za pohvalu je beogradska "Nova škola" koja je u svom listu "Naj" uvela od početka 2006. godine poklon knjigu. Naime, uz svaki novi broj časopisa čitaoci osnovnih škola Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine dobijali su odabranu knjigu. Tako su izvrsne knjige stizale kao neočekivani pokloni do najmlađih, kojima su i najpotrebnije. Knjige su štampane u biblioteci Najbolji drug (knjiga je najbolji drug!), knjige je birao književnik i profesor M. Lukić. I na taj način se može dobra i vredna knjiga približavati najmlađima. "Ima veliki broj knjiga koje su nezasluženo zaboravljene; nijedna nije nezasluženo zapamćena", zapisaće urednik, profesor i bibliotekar, uz Magareće godine B. Ćopića, koje su objavljene kao prva knjiga Prvog kola. To je bila sjajna i dobra orijentacija - započeti putovanje u svet lektire, sve dalje i dalje, piscima poput Pasternaka, Andrića, Nušića, Kostića, Haufa, Gogolja, Ljubiše...

Treba u srpskom društvu, kulturi i izdavaštvu podržati takve i slične poduhvate, izdavačke i druge, koji nastoje da najmlađima približe dobre knjige na pravi način. Treba stvoriti alternativnu lektiru - današnjoj obaveznoj lektiri za učenike osnovnih i srednjih škola, krajnje je vreme da to neko pokuša. Lukić je, kao urednik spomenute biblioteke, bio na tom putu, ali njegov izdavač, izgleda, nije bio spreman da ga sledi do kraja.

Čitati ili ne čitati - to je ozbiljna tema današnjeg društva, u kome je potisnuto čitanje knjiga, a samim tim i knjiga...

________

*. Anketom sprovedenom tokom maja 2007. obuhvaćeno je 1.649 učenika od prvog do četvrtog razreda Zemunske i Požarevačke gimnazije, kao i gimnazija "Sveti Sava" u Beogradu, "Isidora Sekulić" u Novom Sadu i "Bora Stanković" u Nišu. Nijednu predviđenu knjigu nije pročitalo 14 učenika prvog razreda. "Ep o Gilgamešu" je pročitalo 38 odsto učenika, "Antigonu" 78, "Ilijadu" 15, "Pakao" 19, "Dekameron" 9, "Romea i Juliju" 67, a "Rane jade" 65 procenata. Učenici su odgovorili i na pitanje da li su u toku školske godine pročitali neku knjigu izvan školske lektire i više od 70 odsto je odgovorilo da jeste, a 29 procenata nije pročitalo nijedno delo. Knjige koje su najčešće čitali učenici prvog razreda su "Da Vinčijev kod", "Hari Poter", "Gospodar prstenova", "Alhemičar", "Kupoholičarka", "Princezin dnevnik", "Mi deca sa stanice Zoo", "Zauvek"... Među pročitanim knjigama su i sledeći naslovi "Sponzoruše", "Tri metra iznad neba", "Sofijin svet", "Vruće pantalone", "Kama Sutra za ljubavnike 21. veka", "Kum"...Komentarišući ove podatke, Brborić je mišljenja da učenicima ne treba braniti da čitaju i takve knjige, ali ističe da bi nastavnici čak i direktno mogli da im sugerišu šta ne treba da čitaju. Ne treba im braniti, bolje je da čitaju makar nešto, ali na nama je da im kažemo da je pametnije, korisnije, svrsishodnije da ne čitaju one knjige iz kojih nemaju šta da nauče, istakao je Brborić. Od deset knjiga sa spiska lektire za drugi razred, 23 učenika od 418 ispitanih nije pročitalo nijednu knjigu, dok su sva dela pročitala 22 srednjoškolca. Molijerovog "Tvrdicu" je pročitalo 66 odsto srednjoškolaca, Sterijinog "Tvrdicu" 68, "Evgenija Onjegina" 49, "Revizora" 55, "Anu Karenjinu" 54, "Gorski vijenac" 56 odsto, "Čiča Gorija" je pročitalo 63 odsto učenika, "Večitog mladoženju" 42, "Zonu Zamfirovu" tek 39 odsto, koliko ih je pročitalo i "Narodnog poslanika".Gotovo dve trećine učenika drugog razreda, 65 odsto čita i dela izvan lektire. Izbor knjiga je sličan kao i kod učenika prvog razreda, ali se ovde pojavljuju i knjige domaćih autora - "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića i "Blago cara Radovana" Jovana Dučića. Od 401 ispitanog učenika trećeg razreda, samo sedam je pročitalo svih devet knjiga predviđenih lektirom, odnosno 1,75 odsto, a nijednu knjigu u ovom razredu nije pročitalo 36 đaka. Čehovljevog "Ujka Vanju" pročitalo je blizu 63 odsto, "Nečistu krv" 64 odsto, "Zločin i kaznu" tek 12 odsto, "Na Drini ćupriju" 62 odsto... a među knjigama izvan lektire su "Alhemičar", "Gospodar prstenova", "Anđeli i demoni", "Ispovest iz Harema", "Znakovi pored puta", "Ženski rodoslov"... U četvrtom razredu, od 12 knjiga školske lektire, gimnazijalci su najviše čitali "Prokletu avliju" - 69 odsto, "Stranca" 68, "Čekajući Godoa" 63 odsto. Samo 29 odsto učenika pročitalo je roman "Derviš i smrt", "Enciklopediju mrtvih" 39, a "Hazarski rečnik" tek 26 odsto. Od 423 ispitana maturanta, 60 odsto smatra da je lektira dobro odabrana, a 28 odsto je navelo da je loše odabrana. Najčitaniji pisac izvan školske lektire među gimnazijalcima je Paulo Koeljo, zatim Den Braun, Agata Kristi, Tolkin, Andrić je na petom mestu, slede Trejsi Ševalije, Džoan K. Rouling, Sofi Kinsela, Fjodor Dostojevski, Džudi Blum, Oskar Vajld... Među najčitanijim knjigama su "Alhemičar", "Da Vinčijev kod", "Hari Poter", "Slika Dorijana Greja", "Buđenje", "Kum", "Lovac u žitu", "Znakovi pored puta"..Brborić je podsetio da čitanje lektire, kao i čitanje uopšte, doprinosi razvoju govora i kulture, napomenuvši da su nastavni planovi sa ovakvim spiskom lektire stari gotovo dve decenije. Pre 20 godina nije bilo učenika sa završenom gimnazijom a da tokom školovanja nije pročitao nijednu knjigu, a danas ih ima, rekao je Brborić, dodajući da gotovo polovina anketiranih misli da je lektira suviše zahtevna i da to mišljenje treba uvažavati.

уторак, 13. мај 2008.

Оснивач ФОНДА ЦВЕТА ЂУЛИЋ ЂУРАШКОВИЋ

Цвета Ђулић Ђурашковић основала је пре неколико година фонд за добре ђаке, у школи у Гаџином Хану "Влатко и Света", у којој је почела да ради (према планској расподели) пре више од пола века. Цео живот посветила је школској деци јер своју није имала. А ове 2008. године поклонила је не мали део новца централнобеоградској школи "Михаило Петровић Алас", из које је практично и отишла у пензију, ради оснивања фонда подстицаја за добре ђаке.
Упркос свему, судбина ове изврсне учитељице није била лака. - После развода није ми било лако. Требало је преживети, а финансијска ситуација ужасна. Држала сам часове математике, ја, која сам завршила књижевност. Нисам се предавала. Баба Милунка је живела у мени и подстицала моју борбеност када ми је била најпотребнија. Од различитих награда уштедела сам 1.000 евра, затворила их у коверат и написала - За своју смрт. И наставила сам да радим, пишем, са жељом да позив учитеља подигнем на пиједестал. Све те године у мени је живела љубав према Заплању. Притајена, али јака... - каже учитељица.
- Године 2004. замолих управу школе да ми помогне да окупим своју прву генерацију. Хвала им што су ми помогли у томе.. После 53 године кренух пут Заплања и Гаџиног Хана. Не могу да вам опишем шта сам све осећала када сам се поздрављала са 30, тада већ времешних људи... Величанствено су ме дочекали моји бивши ђаци и њихови рођаци, али и управа школе и цео Гаџин Хан, уз погачу, со, мед и планинску воду. Те 2004. године, заклесмо се да ћемо се виђати сваке године у мају, све док будем жива... Иначе, 24. маја школа у коју сам се вратила слави свој дан. Директор ме је представио радницима школе са много лепих речи... Одлуку сам донела у тренутку. Устала сам, захвалила се директору и свима на добродошлици и рекла:"Имам нешто на души што може да стане на длан". И поклонила школи 1.000 евра, а коверту са натписом "за смрт" сакрила у ташну. Једини мој услов био је да се новац орочи, и да се од камате сваке године награде два најбоља ученика, један из четвртог а други из осмог разреда. Тај фонд данас се зове "Цвета Ђурашковић"... На најбољи начин уновчила сам новац од награда...
Заиста. Цвета Ђурашковић није стала ту... Као што рекосмо, ове 2008. године она је поклонила 3000. евра школи из које је отишла у пензију. Ова учитељица-добротвор, која не спада у богате људе српског друштва, учинила је нешто лепо, што је у складу са њеним животом, који би био добра грађа, не само за новинаре, него и за неког писца који истражује дивне ликове друге и треће Србије, или Србије непознате. Ова врсна учитељица није само частан човек и добротвор, она је и перфекциониста, борац; многи су је у школи у којој је најдужи део свога живота провела доживљавали као мајку, а неки су је тако и звали. Она се држала тога: - да човек као борац мора да чува свој образ и да верује у истину и када је лаж заводљива. "Свет није подељен на црно и бело, треба препознавати нијансе и схватити да је срећа у нама самима", тако је умела понекад да каже. Као и: "човек треба да утиче на оно на шта може да утиче. Тада треба да буде неумољив, и да не одустаје од намере да повећа квалитет живљења..."
"Срећа се множи дељењем" - каже Цвета - овај математички апсурд, који представља уједно и етички максимум, заправо је и њен животни мото.
Он јој је помогао да превазиђе многе животне кризе, смрт оба детета, брачни бродолом, али и да нађе мир и да учини много тога за друге, и да много тога прими од других.
Цвета је рођена захваљујући једном сну. Сну њене мајке...
Радо ћемо убудуће на овом Блогу објављивати још понешто о Цвети Ђурашковић, као и њене написе. Позивамо њене ученике, све заинтересоване, да нам се, с времена на време јаве, својим записима и сећањима...

КАД УЧИТЕЉИ УЧЕ

Основна школа „Миле Дубљевић", у Лајковцу, била је домаћин за више од педесет учитеља из Београда, Новог Сада, Ваљева, Гроцке, Коцељеве и других места који су присуствовали угледном часу српскогјезика који је и у првом разредууспешно одржала Љиљана Лучић, професор разредне наставе.
Савез учитеља Србије и његов члан Друштво учитеља Београда и од две деценије бави се иновацијама у матерњем језику, примењујући комплексну методу у настави почетног читања и писања, чији је аутор учитељица Јелена Миоч. Метода је научно верификована и потврђена у пракси, а њен успешни промотор Мирослав Маринковић, учитељ, дипломирани педагог из основне школе „Краљ Петар Први", води тај актив у чијем су програму угледни часови, стручни семинари, расправе и едукација учитеља. И тако годинама овај учитељ не штеди ни време ни напор, окупља своје колеге, саветујући им да наставу осавремене и учине је занимљивом за ђаке. Једва се навршавају два месеца откако су прваци постали ђаци са различито донетим знањима, а већ обрађују први текст од неколико реченица. Сви читају, разумеју садржаје, слободно разговарају, дописују реченице и илуструју прочитано. Радна атмосфера. Међусобно се договарају, позајмљују прибор и идеје. Ђачку активност не омета ни педесет учитеља који бележе запажања. Међу њима је и вредна директорка Невенка Јевтић која је ту да све тече како треба и да гости буду домаћински дочекани. Тако је Лајковац био место у чије походе дођоше учитељи да науче нешто на нов начин, долазили у мислећу, а не у репродуктивну школу. Занимљиво је да у многим школама као што су ова у Лајковцу и „Вељко Дугошевић" у Београду више од 20 година сви учитељи раде на овај начин и постижу сјајне резултате. Метода је све популарнија, а учитељи се све више опредељују за овај, савременији начин рада. И двадесет ученика учитеља Маринковића и учитељице Горице Ивановић из ОШ „Свети Сава" из Београда дођоше у госте лајковачким вршњацима да се такмиче у спортскмм играма и остваре лепа дечја пријатељства.
И тако по кишном времену, на Светог Луку и о свом трошку учитељи путују по Србији, без дневница и путних налога, да би осавременили наставу. У Данима Доситеја Обрадовића ето, учитељи Србије уче да би друге учили боље. Пример за углед, нема шта.


Цвета Ђурашковић,
учитељица Београд
(Политика, 7. нов. 2007)

ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

И са њима ћемо у Европу


Господине Вуксановићу,

Ја сам учитељица рођена у Београду, а по планској расподели пре педесет година добијам службу у Гаџином Хану, подно Суве планине, надомак Ниша. Мојих деветнаест година и педесет ђака учинили су да сазрим за годину дана, али и да заволим уљитељски хлеб са седам кора. Не задуго враћам се своме граду, и за свој рад добијам све награде које постоје у образовању.
Сада већ давне 1982. године, са још двоје колега, оснивам Савез учитеља Србије, који до дана данашњег бележи успехе у раду са учитељима.
Међутим, пола века сам у души носила жељу да видим своје прве ђаке и прво место службовања у Заплању. Жеља ми се остварила и ја сам се нашла у Гаџином Хану са мојим ученицима, сада већ времешним, али дивним људима. Сусрет је био радостан и узбудљив. Али, све вам ово пишем због нечег другог.
Многе школе су се, нажалост, угасиле јер нема ђака. Село Тасковић, на пример, има само девет ђака. Школе су осиромашиле, деца паметна, а учитељи вредни. Од учила најчешће имају дотрајалу таблу и креду. То је све.
Гаџин Хан има потпуну основну школу којој сте обећали компјутер. Они се радују и надају се да им стигне обећано и помало губе наду. Пошаљите им то што сте обећали. Обрадујте их, јер и са тим ђацима треба да уђемо у Европу.
А село Мали Вртоп у истој општини има школу са мало ђака, учитељицу која дневно прелази четрдесет километара да би радила, али се не жали. Више се жали што нема чиме да ради. Сем табле нема ништа, па Вас молим да им пошаљете један дијапројектор и слајдове за матерњи језик од 1. до 4. разреда чији сам ја аутор, а којих сигурно има у Заводу за уџбенике Србије. Дакле, г. министре, учините мали напор па Основној школи "Витко и Света" у Гаџином Хану пошаљите обећане компјутере, а малим ученицима у Малом Вртопу, у истој општини, подарите један дијапројектор и слајдове за матерњи језик аутора Цвете Ђурашковић. То би обрадовало и учитеље и ђаке.
И да не заборавим, ученици у селима Тасковићу и Семчи, такође у Заплању, немају мокре чворове, а обећали сте им. Мајстори су их направили, али паре нису добили.
Ђаци очекују да Министарство испуни обавезу. То је најмање што им министар може дати, да оперу руке у својој школи, а те руке ће сутра некога да хране.
Ја сам од своје скромне уштеђевине од награда и уџбеника сачувала 1.000 евра и даровала их школи у Гаџином Хану да награђује успешне ђаке, а Вас молим помозите и Ви, да бистра деца Заплања уче још боље.
Хвала Вам као човеку, министру и родитељу што ћете учинити добро дело.


Цвета Ђурашковић, учитељица, Београд
(«Илустрована Политика», 2005)

УЧИТЕЉИЦА ЗА ПАМЋЕЊЕ





Леп јубилеј просветних радника подно Суве планине надомак Ниша



Заплање и Гаџин Хан у њему имали су 15. и 16. маја велику светковину. После 53 године
дошла је из Београда њихова учитељица да види своје ђаке. Млада и лепа, рођена Београђанка, Цвета Ђулић, сада Ђурашковић, планском расподелом обрела се у Заплању , подно Суве планине, надомак Ниша.

Са 50 ђака и својих 19 година ова учитељица се нашла у озбиљним обавезама, које су јој, како каже, помогле да за само једну годину сазри и као човек и као васпитач. Почела је да брине о себи, ђацима и сеоској средини, коју у срцу носи, ево, већ пуних 50 година.
Гаџин Хан, завичај Бранка Миљковића, приредио јој је незапамћен дочек. Мештани испред кућа и 30 од могућих 50 њених ђака тискало се да види после дугог времена своју учитељицу. Много ђачких рођака, учитељи и управа школе су аплаузом, сољу и хлебом, медом и планинском водом сачекали своју учитељицу од пре пола века. Њени ђаци сад су већ седи успешни људи, грлили су своју учитељицу и сећали се детаља из свог школовања. Школа
«Витко и Света» свечано је уприличила овај сусрет, а директор школе је своју некадашњу учитељицу даровао књигом, ђаци цвећем и љубављу коју су показивали. Свечани ручак, уз музику и игру, показао је како се воли и поштује учитељ. Играли су ђаци, а највише учитељица и тешко се могло разабрати ко је ђак, а ко учитељица.
Најзаслужнија за организацију и прикупљање ђака учитељица Гордана Стојановић није крила одушевљење што је помогла да се, после пола века раздвојени, поново сретну ђаци Гаџиног Хана са својом учитељицом Цветом Ђулић-Ђурашковић.
Пратили смо учитељско постигнуће наше учитељице која се вратила своме Београду, добила у њему висока признања за свој рад, па су и наша деца користила учила и читанке које је писала наша Цвета. Она је запамћена и на њеном Дорћолу као учитељнца без премца. А на овој свечаности њој у част били су и њени школски другови, учитељи Заплања Саво Шатлан, познати ликовни педагог, и Влада Јовановић, професор и директор школе, заслужни Чукаричанин и заљубљеник у шах. Они су говорећи о нашој учитељици рекли да је она «прва дама нашег учитељства и први борац нашег образовања за квалитет учења».
На растанку пожелели смо нашој учитељици добар живот и добро здравље и да нам опет дође.
Тако смо, макар м накратко, у радости и весељу, заборавили свакодневне тешкоће и бригу уз нашу учитељицу, која нас је храбрила да ће бити боље, да добро радимо и не губимо наду за боље сутра. Хвала јој на томе.


Видосава Стаменковић- Денков, Ниш
(«Глас читалаца», 2004)

четвртак, 27. март 2008.

Доситејево перо

Дечје одељење Библиотеке града Београда укључило се, почев од ове године, у акцију коју је покренула Библиотека "Доситеј Обрадовић". Ученици београдских основних школа, после прочитаних књига, које је одабрао стручни жири, треба да напишу своје оцене о њима. Дечје одељење Библиотеке града Београда набавило је све књиге које би ученици требало да прочитају...
(извор вести: Божидар Пешев..)

четвртак, 14. фебруар 2008.

Детињство:мајка, отац, деда


У једној соби чији су прозори гледали на обале Саве, 24. априла 1868. године светлост дана угледао је Михаило Петровић. Кућа се налазила на Савској падини, на Косанчићевом венцу.

Отац Никодим и мајка Милица имали су петоро деце (Михаило, Радивоје, Милош, Новица и Марија), а Мика беше најстарији. Отац Никодим рођен је 1843. године у Јунковцима. После завршене Београдске богословије, у кијеву завршава теолошке студије и враћа се у Београд, где постаје професор Богословије. Уређивао је и издавао духовни часопис "Православље". Непосредно пред рођење ћерке Марије умро је у тридесет и другој години живота.


Мајка Милица рођена је у породици Новице Лазаревића (протојереја Саборне цркве у Београду) и Марије Нешић.

После очеве смрти, пресудну улогу у Петровићевом васпитању имао је деда Новица Лазаревић. Он га је увео у чудесни свет књига и науке. Његова је била иницијатива да унук настави студије у Паризу, најпре о свом трошку, а касније као државни стипендиста.


Године 1878. уписао се у Прву београдску гимназију и почео да свира виолину........

Године 1885. полаже испит зрелости, а већ је три године рибарски шегрт...


Према брошури Михаило Петровић Алас Mihailo Petrovic Alas (1868 - 1943) Открића Revelations, Београд, 2004, 35 стр. ; стр. 3 -4

среда, 13. фебруар 2008.

Iz SUZOVSKE KNJIGE (nastavak 1 )

Друштво СУЗ објављује повремени дигитални књижевни часопис Библиотеке ОШ "Михаило Петровић Алас" (Београд, Јованова 22). Оснивач овог часописа је руководилац библиотеке и професор компаративне књижевности М. Лукић. Прво пилот издање Друштва СУЗ обелодањено је крајем 2007. године. Сви заинтересовани могу бесплатно добити прво дигитално издање пилот часописа Друштво СУЗ, ако се пријаве на меил листу Друштва СУЗ : suz@sbb.co.yu

*
U alaskim kafanicama “Borča”,“Spuž”,“Zlatni šaran” i “Jasenica” (pored Dunava), alasi su se svake večeri veselili kad dođu iz lova. Sav svoj lov su prodavali na samoj obali ribarskim trgovcima, dobit delili, i svako je išao u svoju kafanu i tamo sedeo dok ne popije svoj tal. U te su kafanice svake večeri zalazili i svirači sa Čubure i živeli od svoje zarade, svirajući i pevajući alasima. Mika se redovno nalazio u društvu sa alasima po tim kafanicama, nalazeći zadovoljstva u njihovom veselju. Tako je zavoleo i čubursku muziku i zaželeo da je i sam nauči. Naročito mu se dopalo sviranje i pevanje svirača Arse Jovanovića “Škembonje” (iako je bio tanak i suv kao glista). S njim se pogodio da ga uči sviranju za 125 groša mesečno (25 dinara; i pokatkad staro odelo i obuća). “Škembonja” je dolazio Mikinoj kući u određene dane i ostajao po celo popodne. Kad je Mika svršio tu “školu”, njegov učitelj Arsa ipak je dolazio s vremena na vreme Mikinoj kući da dobije po koji groš “penziju” i nešto staro da ponese.Inače, “Škembonja” je bio vrlo strog učitelj, umeo je katkad i da ga udari gudalom po prstima, kada ih Mika nije tačno postavio na violini gde treba, da bi dobio željeni ton.. Tako je taj Arsa navraćao i Jelenku Mihajloviću; kad god ga je zapitao kakav mu je Mika bio đak, on se uvek nasmešio i uvek je odgovarao:”Bio je dobar đak...Učio je dobro...Ali me je pretekao... Sad on svira bolje od mene!...”

CJELOMUDRIJA OVOG SVETA: ANEKDOTE IZ ŽIVOTA MIH. PETROVIĆA, zvanog MIKA ALAS (prepričane po zapisima Jelenka Mihajlovića)

понедељак, 11. фебруар 2008.

Милутин Миланковић о Мики Аласу

Прву књигу о Мики Аласу: МИКА АЛАС: Белешке о животу великог математичара Михаила Петровића написали су Милутин Миланковић и Јеленко Мисаиловић, 1946. године, као успомене двојице пријатеља на великог математичара.
У предговору овој књизи, М. Миланковић указује да је научник Мика Алас био "и као човек, изузетна, изванредна, маркантна личност старог предратног Београда, у коме се родио, одрастао и живео. Тај стари Београд увелико изумире и за коју годину неће међу живима више бити ни вршњака ни савременика Петровићевих. Нежењен, он није оставио за собом потомство, а није, сем неколико обавезних кратких биографских података, о себи самом штогод објавио. И у његовим путописима избегавао је да о својој личности говори. (...)"
Размишљајући о свему томе, и о многим другим стварима, Миланковић је одлучио да своје успомене о Михаилу Петровићу освежи, прикупи, среди и објави, замоливши његовог вршњака и нераздвојног друга Јеленка Мисаиловића да и он то исто учини. Мисаиловић се одазвао Миланковићевом позиву и на тај начин је настало ово делце - књига пијетета. У првом делу те књиге Миланковић је дао слику Петровићеве личности, а у другом делу Јеленко Мисаиловић је објавио најинтересантније анегдоте из Аласовог живота. Тиме је дакако учињено најважније - да се Аласов лик сачува од заборава.
Ову књигу о Аласу прештампао је 2005. године "Ведес" (Београд).
САБРАНА ДЕЛА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА објавио је Завод за уџбенике и наставна средства у Београду у сарадњи са Математичким факултетом Универзитета у Београду и Друштвом математичара Србије у 15 томова...

петак, 08. фебруар 2008.

Друштво "СУЗ"

Михаило Петровић, звани Мика Алас, основао је своје "свирачко друштво" - Друштво "СУЗ" - 1896. године, када је изабран за члана Друштва италијанских математичара у Палерму. Рибарски шегрт, калфа и мајстор, у ствари, још почетком 1896. године проширио је своје прво "свирачко друштво", - како пише његов пријатељ Јеленко Мисаиловић фебруара 1946. ( по завршетку Другог светског рата и упокојењу познатог математичара) - "у оркестар средње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима. Тада је оркестар имао 12 чланова. На првом састанку Мика је предложио да друштво узме назив "СУЗ" и да установи своју славу. С новом композицијом чланова Мика је држао нароћите састанке у кућама појединих чланова ради вежбања, како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, односно интонација. Основни тон Микиног свирања био је виши од основнога тона ноталне музике. Микино свирање имало је пет интонација са овим називима: "суз" (одговара интонацији Ц- дур), "кркалеска" (Д- дур), "дур" (Г- дур), "реп" (Е-дур) и "реп од репа" (Ф-дур). По првој интонацији друштво је добило своје име..."Чланови Друштва "СУЗ" били су стални. Само у случају да неки члан буде премештен иѕ Београда, или у случајевима смрти кога члана - упражњено место се попуњавало избором новог кандидата.Мика је примао само оног за кога он и чланови знају: да је неоспорно поштен и честит, да је савршен свирач, да је севдалијске природе, да аје спреман доћи на састанак у свако доба и без поговора, кад год буде позват..."... По повратку Микином из заробљеништва - према сведочењу Мисаиловића, једног од чланова "Суза"- у три маха сазивао је четири последња члана на интимне састанке за време окупације (1942). Говорило се о обнављању друштва "Суз", што је он веома јако желео. Уговорено је са изабраним новим члановима: да се први састанак нове екипе одржи свечано, чим наша држава буде ослобођена немачке окупације, и он је једва чекао да се та прилика укаже. Но, он није дочекао тај радосни дан; а на годину дана после њега умро је још један од најглавнијих чланова друштва. Од предратне екипе сада су у животу још свега два члана..."Тако практично, Друштво "СУЗ" није обновљено после ослобођења Србије. Све је временом полако препуштено забораву.Тек је поћетком 2007. године, у новопокренутом књижевном часопису ИДЕНТИТЕТ (први двоброј), објављена кратка сторија о Микином певачком друштву. Часопис је најавио да ће наставити да објављује и даље занимљиве ствари о друштву "Суз", као и Цјеломудрија овог света... "Тај назив Мика је дао једној нарочитој књизи, која је установљена његовом иницијативом, а на чијој је изради облигатно учествовало цело друштво "Суз", као и многобројни пријатељи друштва и по целој Југославији. Књига је била састављена од многобројних картона, на које су током времена лепљени разни огласи и текстови, штампани у повременим листовима и књигама. Међу огласима је врло често бивалонеких са текстом незгодним, смешним, наивним, простодушним стилизацијама, штампарским грешкама, двосмисленим итд. Али их је Мика уочио, па их исецао, а доцније су то чинили и сви чланови његовог друштва. Исечци су распоређивани на нарочите картоне. На тај је начин постала књига "Цјеломудрија овога света", која је при крају 1940. г. имала 29 свезака великог формата..... Од свих тих свезака сачувана је само једна, која се за време борбе 1944 г. није налазила у Микиној кући. Све остале које су се налазиле у његовој кући, упропашћене су..."Неколико састава из споменуте сачуване Сузовске књиге изгледа овако.
"ОГЛАС
Св о ј у д о б р у о с у ш е н у с л а н и н у препоручујем свакоме.(18. фебруар 1900) ("Вечерње новости) у Крушевцу
Антон Рзничек, кобасичар

РАДИ ЗНАЊА
Оплођавам к р а в е, одржавам швајцарски сој у сопственој крви.
("Мали журнал", 1897)Павле Јакић, прив. економ"

Библиотека ОШ "Михаило Петровић Алас" (Београд, Јованова 22), која носи назив најпознатијег српског математичара, тј. библиотекар, основала је повремено гласило, тј. неку врсту малог алманаха Друштво "СУЗ", у коме могу да сарађују ученици који имају дара за писање, свирање и хумор, али и њихови наставници. И не само наставници и професори ове школе, и не само чланови ове Библиотеке. Друштво "СУЗ" позива ученике, наставнике, професоре, библиотекаре, обичне али духовите људе, да постану чланови новооснованог Друштва "СУЗ", да нам шаљу смешне огласе и ствари, које су већ негде објављене, у дневним новинама, у књигама, у часописима, или на блоговима и вебовима. Обавезно је, дакле, да - када нам пошаљете смешне ствари које сте уочили, наведете и извор (где је објављено). Они најдуховитији биће награђени - књигама. Свако онај ко нам пошаље више од пет смешних сузовских ствари добиће једну лепу књигу на поклон по избору библиотекара. (Своје радове нам шаљите на ову електронску адресу suz@sbb.co.yu )Најбоље ћемо објавити!!!
Пружа се лепа прилика да наставимо СУЗОВСКУ КЊИГУ. Да наставимо оно што су започели најпознатији Сузовци и много година касније сузовски књижевни часопис ИДЕНТИТЕТ...

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...