ЦЈЕЛОМУДРИЈА : БИБЛИОТЕКА И ЛИЧНОСТ...Јован Пејчић

уторак, 2. децембар 2008.

БИБЛИОТЕКА И ЛИЧНОСТ...Јован Пејчић

Горан Миленковић
Библиотека и личност:
силе немерљиве Јована Пејчића

Поштоване колегинице и колеге,

Из главнога дела наслова можете видети да овде желим да уобличим неколико мисли које суштином припадају тумачењу оног односа успостављеног између по себи сложених појава као што су библиотека, са једне стране, и личност, са друге. Тај однос, будући богат, слојевит и тешко исцрпив, овде неће бити описиван у свој својој претпостављеној разносврсности. И то је прва ствар коју треба наговестити.
Оно што такође претходно морам да учиним јесте то да вам у маломе оцртам контуре простора у којима се, мислећи о проблемима наведеног односа, крећем. Какав је то, заиста, простор?
Одговор је: то је простор размишљања и писања о библиотекарству и библиотеци.
И ближе: када се у неколиким мојим текстовима размишља о проблемима тога простора, тачке прозирности се увек проналазе у треперавим и неосветљеним граничним пределима, у којима, како то бива, чврсте и наизглед непомериве ствари почињу у додиру и односу да губе наведене атрибуте – заснованости и одељености. Са тих граница, граница промена и преливања, додиривања и стапања, размишљање о библиотекама и библиотекарима доводи до разноликих сазнања: о зачудној меланхоличној природи појединих библиотекара и до увида у суштине разлога тих меланхоличних стања; затим, закључака по којима писање о библиотекама јесте пре свега писање, те да оно као такво мора да се ослободи крутости и једносмерности, посебно у тренуцима када библиотечки ум описује себе и своју сврху у светлости општих ствари: културе, цивилизације, духовности; исто тако, теорија библиотекарства јесте пре свега теорија; коначно, она, теорија библиотекарства, и не постоји, већ увек постоје само разнолике библиотечке теорије. Откуд меланхолија у библиотекарству? Када постоји, меланхолија произлази из неповерења у истину институционализованог говора о библиотекама, а мишљење и писање о библиотеци, када су ослобођени идеолошких стега, јављају се као места освајања нужних и обавезујућих слобода, као места самоослобођења од меланхоличног и скепсом прожетог ка свету окренутог песимизма.
И још ближе, ка проблему: меланхолични библиотекари живе и делају у библиотеци. Они су ту, данас и јуче, у свету који је описан и описује се као друштво информација, у којему су семиотика, социјална епистемологија, менаџментско-маркетиншке стратегије и професионална етикеција оно што обликује и чиме се библиотекарство дефинише и по чему се препознаје. У библиотеци постоје закони понашања, пракса комуникације, основни појавни облици по којима се сваки сегмент деловања може препознати као библиотекарски. Данас се каже: да је само то и то библиотекарство, и да само као такво тим именом и може да се назове. Послушајмо, пак, шта у једној анкети, следећи ту нит, изговара неименовани амерички колега библиотекар: «Ми морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба.»
Дакле: «видети и разумети», тј. мислити и писати, али другачије, неким другим језиком и неким другим речима, тежећи ка простору ванграничном и међуграничном. И, са друге стране а у исто време, задржати своје руке у самилости друштвеној и не бити одстрањен.
И, коначно, питања – како све то, видети и разумети другачије и не бити одстрањен, како сва та по себи супротстављена гледишта утишати? Постоји ли некакво стање велике помирености, и где, или можда – у коме га можемо спознати?
Подсетићемо се, у том правцу, великога и славнога библиотекара Николаја Фјодорова и присетићемо се неколиких ванредно сложених речи о њему. Захвалних речи, рецимо, Циолковског, који је говорио: «Он је био идеални библиотекар»; или, на пример, сасвим прагматичних речи Наталије Андрејеве Петрове, по којима «Фјодоров велику пажњу посвећује размештају књига, каталошком листићу и анотацији уз књигу.» Али, погледајмо одмах шта сам Фјодоров мисли о тој истој ствари, у тексту «Музеј, његов смисао и истина»: «За нас», вели Фјодоров, «није могућа класификација књига»; «каталогизација је покушај да се у једну књигу, `библију`, повежу све књиге, а сам каталог је нека врста наслова те књиге»; такав систем, међутим, није могућ, нити је могућ једноставан пројекат тзв. «обједињавања у животу», јер је све усред раскола; због тога ни библиотеке више не представљају јединство, а и музеј се (при чему треба имати у виду да је за њега музеј потпуни синоним са библиотека) на исти начин распада, постајући складиште, у којем се чувају «непотребне ствари, старудија и отпад», итд. Славни библиотекар и философ, Николај Фјодоров заиста је био идеалан библиотекар, и оно што је спољна појавност бибиотекара – контакт са корисником, контакт са фондом, његова сваколика и посебна знања, итд. – у складу је са визијом идеалне суштине функционисања институције библиотекара, и у његовом времену, и у нашем. Тај склад је, међутим, уместо у општим друштвеним и дисциплинарним конвенцијама једнога времена, једним битним делом укорењен у сасвим другим, удаљеним дубинама, у једном сасвим другом универзуму: уместо утилитаризма, код Фјодорова ту је супраморализам, идеја о музеју као сабору личности није иста као идеја о музеју као скупу ствари, и неке речи, темељне и битне, као што су васкрсавање, личност, човек, са новом и одсудном бојом належу и на наше време. Личност Николаја Фјодорова библиотекара није, стога, једнака његовом практичном и нимало баналном појављивању у Чертовој библиотеци и касније у Румјанцевљеву музеју у Москви, што би у таквом исходу сличило каквој друштвеној маски, али није ни нешто супротно томе, нешто томе туђе. Али је она нешто више од тог појављивања, које захтева имагинарни надзорник времена. Његова личност, и уопште личност библиотекара, какву ја овде желим да посматрам, говорећи, између осталога, о једном вредном и ванредном библиотекару-стваратељу из наших дана, Јовану Пејчићу, обухвата, дакле, и једно и друго. И «видети и разумети», и бити ту. То јесте, пре свега, личност у огледању, у саодношењу, личност која се разлива преко порозних крајичака – дисциплинарних, формалних, нестабилних, нестварних, која се сама по себи улива у сваки облик – личност која у огледању и самоогледању прекрива сваки поглед на себе једним несвакидашњим доживљајем целине, и чије исијавање, зачудо, као да долази са свих страна.
Оно што на хоризонту жели да назре поменути апстрактни библиотечки ум, и оно што покоји меланхолични библиотекар «види и разуме», може бити, у исто време, и поптуно сагласно, и потпуно неподударно, и потпуно утишано у међусобном складу. Исто тако, може се оно једно што је писано, о библиотекама и библиотекарству, враћам се у простор писања, огледати у оном другом, што је писано истом руком, вољом и хтењем истога духа, о стварима општим и вишим, а јавни лик, или јавни језик, када се мисли о библиотекама и њиховом свету, мора се изговарати и схватати и из овога другога, где су можда свем писању темељи. Да ли је то, заиста, тако?
Јован Пејчић, библиотекар о којем у том смислу желим да кажем неколико речи, по својем је основном усуду убројив у групу виноградара духа, оних аристократа унутрашњих снага који између двају блиских датума одређених тајним постојањем «невидљиве географије маште и ума, истраживања и хтења», како он наводи у предговору једној од својих књига, изроде толико од својега дела колико је потребно за читав један стваралачки живот постојаног и непрекинутог делања. И није нимало случајно што је једaн од својих поклоничких текстова посветио радноме дану великога Јована Скерлића, говорећи о делатнику такорећи од исте врсте. У времену од 1979. до 1996. био је запослен у Библиотеци града Београда: уредник књижевне трибине (1979–1986), шеф Одељења периодике (1987–1991), помоћник управника (1992), начелник Посебних фондова библиотеке (Завичајно одељење, Периодика, Одељење уметности 1993–1996); за рад у библиотекарству државна Комисија за одређивање стручних звања библиотечких радника доделила му је 1995. године стручно звање библиотекара-саветника; био је уредник у листовима и часописима Библиотекар (1981–1985), и Новинама Београдског читалишта (1991), уредник издавачке делатности Библиотеке града Београда 1990–1994. (едиција „Србија и јужнословенско питање“); за књигу о Глигорију Возаровићу добио је награду „Геца Кон“ (1997). А у времену од 1996. до 2005. године, са друге стране, успео је да дâ десет ауторских књига (са темама из књижевности, науке о књижевности, историје књига и библиотека, философије, естетике, културне историје, културологије), да приреди и објави у првих пет година овога века пет изванредних антологија (српских молитава и похвала у распону од тринаестог до двадесетог века, драмских писаца); у последњих десет година приредио је и вратио у српску културу више од десет књига (треба поменути изванредна издања капиталне Историје нове српске књижевности Јована Скерлића, затим први пут у целини сакупљених песама Милана Ракића, а на истом приређивачко-критичком послу бавио се посебно и Светим Савом, Јустином Поповићем, Исидором Секулић, Богданом Поповићем, Радетом Драинцем, Бранимиром Ћосићем). Био је уредник и Српског књижевног гласника, тзв. треће серије, Књижевне критике, Студента, Српског југа и др. часописа. Аутор је 271 лексикографске јединице о српским писцима, историчарима и теоретичарима књижевности 20. века у Малој енциклопедији Просвета (I–III, Београд 1986, 21989) и сарадник десетина листова и часописа. А сада је наставник Филозофског факултета у Нишу, где, не заборављајући библиотекарске завете, предаје Српску књижевност XX века.
И у свим овим меандрима његовога стваралаштва, целовитог и вишезначног, могу се видети трагови огледања. Огледање, у посебном смислу који сам у претходним редовима покушао да образложим, за Јована Пејчића има друго име које значи исто: Дело, Целина. Ако нема Дела, казује он, постоји само – Прилог. Говорећи о оним суштинама што се могу изнаћи у двема његовим књигама које су понајвише посвећене библиотекама и библиотекарству, једној под називом Заснови Глигорија Возаровића, другој Култура и памћење, грешио бих ако га не бих посматрао кроз тај благодетни и захвални поглед. Тако треба претпоставити да ће оним истим захтевима и особинама које јесу срж његовога дела бити обележене и његове мисли о библиотеци: то је Знање, према науци и социологији духа, то је Мислилац, према школском мислиоцу, то је мисао о Учитељима као учитељима самосталности, а не учитељима пресликавања узора, то је духовни аристократизак појединца, чија је слобода у самоћи и стварању (низ текстова: о Емерсону, Алфреду де Вињију, Малроу…), то је философија духовног елитизма, то је наглашавање односа, дијалога и етичности, то је откривење тајне и духа усред додирујућих ствари, то је идеја о темељу, заснову, то је идеја о позвању. Општа чињеница стварања Јована Пејчића јесте буђење бића и његово постављање у стање кризе / кретања, не би ли се у о-писивању смиривања нашла поузданија лична и општа егзистенцијална лежишта. Писање, по њему, има закон: чињеничну потпуност, унутрашњу веродостојност и лепоту написаног. Потпуност се односи на чињенице, веродостојност на чињенице и на текст, а лепо само на ово потоње.
И погледајмо, рецимо, само наслове његових двеју библиотекарству посвећених књига: у првој, посвећеној Глигорију Возаровићу, првом српском књиговесцу, првом српском књижару, првом српском самосталном издавачу, оснивачу прве јавне библиотеке у Београду (првог, како је тада говорено, књигохранилишта), издавачу првих целокупних дела једног српског писца (Доситеја Обрадовића), заштитнику културних добара, творцу и домаћину књижевног центра у којем ће се родити мисао о оснивању Друштва српске словесности и који ће бити за дуго година духовни центар Београда, кућа у којој ће се сретати литерате и људи од културе, итд., у њеном наслову читамо реч заснов и слутимо – ниске речи надахнутих идејом утемељења. Али и унутар књиге, посвећене начелнику књигохрањења српскога и српскога књижества, у ономе како је она писана, можемо препознати ону битност која завређује памћење – речи у мотоу књиге Култура и памћење су речи Ернеста Ренана, упозоравајуће – да су „заборав и ћутање […] казна коју досуђујемо свему што је недостојно и свакидашње на овој шетњи кроз живот». Те када се, при освртању на културну историју Београда, на Београд као издавачки центар од старине, на књижарство града Београда, на историјат Патријаршијске библиотеке, Народне библиотеке Србије, Универзитетске библиотеке и Библиотеке града Београда, и историјат београдских архива, окрећемо ка прошлости у чину памћења, то онда није само питање љубави према историји и осећања дуга према националној традицији, већ је то једно опредељење стваралачке онтологије Јована Пејчића и један ванредан начин да се најбоље утемељи наша несигурна и лелујава стварност. То је зазивање позвања, велике речи којом обележавамо своје дугове према великим стварима, те се у њему опходимо, да поново и не случајно поменем Николаја Фјодорова, као у живом храму чије нестале богове и становнике треба васкрснути. То је скретање пажње на Знање Возаровићево, на његову посебност, на његово посебно умствено и специјално професионално блистање обавијено тајном генијалности, а не сува прича, одељак у реконструкцији давних дана. И не само љубав према реконструисању. То је акрибично настало живо ткиво савремености, низ чистих и тачних информација, то је сложај феномена и чињеница, то је, коначно, текст писан тако да сам себе истакне, стилски обележен, прочишћен и богат. То је окретање ка стајним тачкама опште духовне историје, чији су пигменти утемељивачи и покретачи. То је узношење себе у логику културноисторијских истина, у којима постојимо само ако се у њих уложимо. То је отворено кретање ка циљу, са отвореним призивањем бескраја, храбро у данима свеопште рационализације. То је, како каже Јован Пејчић, удахњивање живота тексту, тако што га чинимо Извором.
И све ово стога што није могуће проћи поред размишљања о библиотеци и библиотекарству, а не огледнути се и у ономе у чему се таква размишљања, будући у Делу, по природи уклапају. Али и зато што је добро и плодотворно из личности која јесте таква какву сам описао, самостална и самостојна, посвећена делу и општем смислу, узнемирити идеју или идеје о библиотеци, подсетити на стања преливања и одношења. Упитао сам се овде, на једном месту, да ли је можда извор свему писању у неким вишим стварима: можда је писање о књижевности, рецимо, баш то, али мислим да је утешно за библиотекарство препознати истину у ономе – да је од свега посебног и појединог више њихово међусобно додиривање, саодношење.
Трагични бродолом који може да доживи воља за савршеним на теренима ниске стварности може се мењати упитомљавањем – библиотеке треба отворити, стога, за различита мишљења, и посматрати их што шире и што дубље. Писати треба о библиотекама што шире и што дубље. И не би требало одстрањивати такве личности, посвећене неговању изузетног – једно поред другог може да постоји, једно поред другог може да живи. Намерно сам у самом наслову поменуо једну дубоку синтагму Растка Петровића – треба у библиотекама, и у мислима о њима, и у мислима оних који их чине дејственим, чувати наслут сила немерљивих, јер он и опомиње и дарује.

________

Литература
Блуменберг, Ханс, Брига иде преко реке, ПЛАТΩ, Београд, 2004.
Девкова, Светла, “Послания на руските религиозни мислители”, У: Трудове на Колежа на библиотекозвание и информационни технологии, том 2, ИздателствоWINI 1837, София, 2003.
Интелектуална слобода и савремене библиотеке: зборник радова са међународног научног скупа одржаног у Београду од 25. до 27. септембра 2003. године, Филолошки факултет Универзитета у Београду / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, 45–57.
Миленковић, Горан, “Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана”, Бележница (Бор), 11 (2004), стр. 7–10.
Пејчић, Јован, Заснови Глигорија Возаровића, Дентал, Београд, 1995.
Пејчић, Јован, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Стубови културе, Београд, 1998.
Пејчић, Јован, Знамења и знаци, Апостроф, Београд, 2000.
Пејчић, Јован, Профил и длан: појмови / поимања, ПЛАТΩ, Београд, 2003.
Петрова, Наталија Андрејевна, “Николај Фјодорович Фјодоров о књизи, библиотекару и библиотеци”, Савремена библиотека (Крушевац), 18 (2002), стр. 80–87.
Фјодоров, Николај, “Музеј, његов смисао и мисија”, Философија заједничког дела или васкрсење и васкрсавање: (избор из дела), Логос / Ортодос, Београд, 1994, 59–88.