Цвета Ђулић Ђурашковић основала је пре неколико година фонд за добре ђаке, у школи у Гаџином Хану "Влатко и Света", у којој је почела да ради (према планској расподели) пре више од пола века. Цео живот посветила је школској деци јер своју није имала. А ове 2008. године поклонила је не мали део новца централнобеоградској школи "Михаило Петровић Алас", из које је практично и отишла у пензију, ради оснивања фонда подстицаја за добре ђаке.
Упркос свему, судбина ове изврсне учитељице није била лака. - После развода није ми било лако. Требало је преживети, а финансијска ситуација ужасна. Држала сам часове математике, ја, која сам завршила књижевност. Нисам се предавала. Баба Милунка је живела у мени и подстицала моју борбеност када ми је била најпотребнија. Од различитих награда уштедела сам 1.000 евра, затворила их у коверат и написала - За своју смрт. И наставила сам да радим, пишем, са жељом да позив учитеља подигнем на пиједестал. Све те године у мени је живела љубав према Заплању. Притајена, али јака... - каже учитељица.
- Године 2004. замолих управу школе да ми помогне да окупим своју прву генерацију. Хвала им што су ми помогли у томе.. После 53 године кренух пут Заплања и Гаџиног Хана. Не могу да вам опишем шта сам све осећала када сам се поздрављала са 30, тада већ времешних људи... Величанствено су ме дочекали моји бивши ђаци и њихови рођаци, али и управа школе и цео Гаџин Хан, уз погачу, со, мед и планинску воду. Те 2004. године, заклесмо се да ћемо се виђати сваке године у мају, све док будем жива... Иначе, 24. маја школа у коју сам се вратила слави свој дан. Директор ме је представио радницима школе са много лепих речи... Одлуку сам донела у тренутку. Устала сам, захвалила се директору и свима на добродошлици и рекла:"Имам нешто на души што може да стане на длан". И поклонила школи 1.000 евра, а коверту са натписом "за смрт" сакрила у ташну. Једини мој услов био је да се новац орочи, и да се од камате сваке године награде два најбоља ученика, један из четвртог а други из осмог разреда. Тај фонд данас се зове "Цвета Ђурашковић"... На најбољи начин уновчила сам новац од награда...
Заиста. Цвета Ђурашковић није стала ту... Као што рекосмо, ове 2008. године она је поклонила 3000. евра школи из које је отишла у пензију. Ова учитељица-добротвор, која не спада у богате људе српског друштва, учинила је нешто лепо, што је у складу са њеним животом, који би био добра грађа, не само за новинаре, него и за неког писца који истражује дивне ликове друге и треће Србије, или Србије непознате. Ова врсна учитељица није само частан човек и добротвор, она је и перфекциониста, борац; многи су је у школи у којој је најдужи део свога живота провела доживљавали као мајку, а неки су је тако и звали. Она се држала тога: - да човек као борац мора да чува свој образ и да верује у истину и када је лаж заводљива. "Свет није подељен на црно и бело, треба препознавати нијансе и схватити да је срећа у нама самима", тако је умела понекад да каже. Као и: "човек треба да утиче на оно на шта може да утиче. Тада треба да буде неумољив, и да не одустаје од намере да повећа квалитет живљења..."
"Срећа се множи дељењем" - каже Цвета - овај математички апсурд, који представља уједно и етички максимум, заправо је и њен животни мото.
Он јој је помогао да превазиђе многе животне кризе, смрт оба детета, брачни бродолом, али и да нађе мир и да учини много тога за друге, и да много тога прими од других.
Цвета је рођена захваљујући једном сну. Сну њене мајке...
Радо ћемо убудуће на овом Блогу објављивати још понешто о Цвети Ђурашковић, као и њене написе. Позивамо њене ученике, све заинтересоване, да нам се, с времена на време јаве, својим записима и сећањима...
Нема коментара:
Постави коментар