Принц Ђорђе

Принц Ђорђе
Њ.К.В. Краљевић Ђорђе Карађорђевић

Алманах СУЗ

Алманах СУЗ
Сајт посвећен Михаилу Петровићу Аласу

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Преписка Краљевића Ђорђа Карађорђевића и прогесора Михаила Петровића

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 29. новембар 2012.

Балзак и Стендал / Владимир Јагличић




У селу немаш времена за читање. Стално те позива нелак физички посао, а кад он престане, премами те постеља, да се од диринчења одмориш. Књига, каткад, помогне да се на постељи очи лакше склопе. Подигнеш књигу са обе руке, али руке брзо клону, књига онемоћало склизне низ дланове и - буп! - за кратко те, као шамаром, пробуди из наслађег првог сна. Промешкољиш се, књигу бацнеш на патос, пребациш јорган преко рамена и окренеш се на сатке. Слатко је уснути, чак и у хладном влажном гробу, некмоли у топлој, сувој и чистој постељи!
И сањати је слатко, а да лепше сања, селу, од позне јесени, помаже нова библиотекарка. Њено име је Лела, има жуту косу, често зденуту у пунђу, исто тако жућкасте пеге на буцмастим обрашчићима и пуначку фигуру са оширим боковима, створеним да радују мушку руку. И није права библиотекарка, она је нова фискултурница која у школи нема довољан број часова, потребан да заради пуну плату, па су је послали да у Месној заједници, крај Дома културе, оформи и држи сеоску библиотеку. Библиотека је отворена уторком и четвртком, од десет до два поподне, мада Лела, ако ћемо право, библиотеку затвара пола сата раније, да би стигла за аутубус у два који  је вози кући, у град. Нико јој то не замера.
- Оне шалтеруше, доле, у центру, уопште и не отварају шалтере -  кажу сељани, правдајући је.
Они воле Лелу, јер је градско дете, још и фискултурница, појака, с буцмастим дечјим обрашчићима - здраво и стасито чељаде, упуњена свуд где треба, увек насмејана, млада, са платом, намештењем, пожељна како је год окренеш - а ето, не ради у граду, него је пристала да њима, сељацима, отвара врата читаонице. Свако би је пожелео за девојку, куму, ћерку и свастику. Многи својим кћерима, пред њом, кад узму неку књигу, кажу:
- Да се угледаш, благо мени, на Лелу!
То кажу зато што не познају Лелин живот, тамо, у граду, а она им удељује све што њима треба: благ обећавајући осмех који ништа не кошта. Да су онда постојале странке, сигурно би била пи-ар.
Што су за књигама побенавили сеоски младићи, то никога не чуди, али да су се подурјасили и зрели људи, оцеви породице и, чак, чичегањи са солунског фронта - ствар необична, за озбиљну дискусију, Дошло је, чак, до партијских форума. Партија се поделила на оне који подржавају овакву напредну идеју и на назадњаке који тврде да новотарија квари односе у сеоским домаћинствима, где долази до расправа између омладине, чак и зрелих људи, да појединци почињу, због нове библиотекарке, и флашу да потежу - што да пију, што да замахују на друге читаоце које виде као конкуренте -  и да, све у свему, књиге ваља вратити где им је место, у школу где су и раније биле, како би се њима залуђивали они који су за то плаћени, рецимо наставници књижевности, или они који то морају, на пример јадна дечица намучена лектиром - а да је књиге износити у Месну заједницу, поред продавнице, где има алкохола, анархоидних личности и четничких елемената - веома опасна једна ствар и пракса коју треба неизоставно
прекинути. Да зло буде црње, побуниле су се сеоске жене, чија је једна делегација, на челу са Јуцом Пинтеровом. Јуца, мада и личи на добродушног међеда, ипак има оштру језичину: упала је у Месну заједницу и тако испљувала председника Месне заједнице да се овај једва одбранио и затражио помоћ комитета у виду мишљења и упутства шта му је даље чинити.
Најупорнији читаоци су били Јоле и Роско.
Они су по читаве сате проводили у читаоницу, одељењу библиотеке које није било грејано, па су се просто смрзавали, јер Лела, разуме се, није допуштала да уђу у њену службену просторију, малу канцеларију, у коју је дрва доносио и подлагао фуруну сеоски служитељ Коча. Ако си хтео коју књигу, одабереш са рафова у читаоници и, потом, смерно покуцаш у Лелину канцеларију, да те она прими и упише. Неће, ваљда, по оној хладноћи да се смрзава биркајући ти књиге.
Без обзира на то што је Лела ретко излазила из своје топле канцеларије, њих двојица су стрпљиво у читаоници чекали кад ће се лепа библотекарка одлучити да изађе из својих службених просторија, да, можда, изволи наручити пола кила хлеба и двеста грама саламе из сеоске продавнице (у том случају они просто ноге ломе - ко ће тркнути), или, можда, повести неки стручни разговор на књижевне теме. Она је излазила најчешће зато да провери колико има сати (да не пропусти аутобус за град) - зидни сат је висио не на зиду њене канцеларије, него у читаоници. Имала је свој ручни сатић марке Доха, али је, због нечега, волела да провери шта каже зидни.
Њих двојица су од Леле чули да писци наших историјских романа, које сељаци највише читају, као Душан Баранин, или Славомир Настасијевић - нису богзна какви, и одавно су престали  да читају те домаће натрагође, прешавши на Балзака и Стендала. Јоле се хвали да је прочитао све Балзакове романе који се код нас могу наћи, а има их и свих тридесет. Роско тврди да ниједан од њих не вреди колико она два-три Стендалова.
А кад би у слеђену просторију из своје ушушкане топле канцеларије изашла њихова краљица, да баци поглед на зидни сат, Роско би, цвокоћући, шлагворта ради, рекао, гласно, Јолету (зурећи у библиотекарку, док би му из уста и ноздрва куљала змајска пара):
- Не, онај Балзак, такав је, бре, гњаватор…
- Ко гњаватор? Гњаватор је Стендал!
- Балзак нема стил, нема реченицу, А Стендал… - топи се од миља Роско, и пита, одмах, зашећереним тихим гласом, све се софтећи, библиотекарку: - А шта ви, на прилику, мислите о тој, да кажемо, дилеми?
- Тја - рекла би немарно Лела, прекрштених руку испод груди, на стомаку, огрнута капутом, и брже-боље вратила се у службену просторију.
- Је л чујеш, соме - питао би Роско победоносно, и засекао дланом ваздух. - О томе ти ја све време причам.
- Ко, бре, сом - изнервирао би се Јоле.
Тако би се посвађали, а често би се и потукли испред библиотеке, што је обојици добро долазило да се, шакетањем, угреју на цичи. Једанпут их је Лела затекла како се макљају и, кад је запитала шта то, наопако, чине, Роско је рекао:
- Полемишемо
Лепи су то били дани, дани великог сна, а све што је лепо има крај. Библиотекарка је, да ли због инструкција из комитета,  све ређе отварала библиотеку, ни по две седмице узастопце не би из школе изашла, на брдашце, у Месну заједницу, крај Дома културе, да је отвори. Једном су навалили велики сметови, други пут се прехладила... Сељаци почеше да заборављају на зимску навику читања. А и зима се ближила крају, ваљало је опет заћи у оне праве сеоске библиотеке - ливаде и њиве.
Роско и Јоле нису одустајали. Они су чекали да њихова Лела отвори библиотеку. Чекали су све док им сеоски продавац, дебели Ратко, није шмикнуо (како је иначе чинио, због сипње):
- Шта вас двојица, згубидана, овде радите?
- Дошли смо да заменимо књиге.
- Начекаћете се.
Ништа више не рече. Окрете леђа и оде. Касније се прочуло: Лела се удала, у граду. За кога? Зар је важно за кога? Удала се, и то је све.
Роско и Јоле су обесили носеве, опет се свађали, опет се тукли. Потом се помирише, па се на игранци опет посвађаше и, напокон, закључише да више немају око чега да се свађајуто су могли да закључе одмах, да су били паметнији), тако да се још и окумише. А што да се не окуме? Па читав живот су провели заједно, што у свађи, што у мирењима. Само, ето, један је волео Балзака, а други Стендала.
Није неважно, чича Радован, Солунац, све им је, како су у селу рекли, одобрио. Загрлио их, једанпут, на сеоској xади, и питао, помирљиво:
- Нећете, ваљда, благо чичи, због оне работе да се свађате?
- Нећемо, чича Радоване!
- Е, тако вас волим!
И позвао их код себе, на по ракијицу.
Толико година је прошло од тада, да више и не памтим, можда не памте ни они, како је тачно изгледала лепа библиотекарка. Остали су у понечијем сећању, жута коса, пеге и, разуме се, обрашчићи, као дечји. Сигурно, одавно више није лепа, смежурала се, нагојила, добила децу. Добро је што је отишла, да је памте као лепотицу. И њих двојица су се поженили. Ништа од њих троје, као од љубави дечје, безнадежне. То не значи да њих двојица нису искрено волели. Можда су на свој начин умрли за ту немогућу љубав, и преко ништавила, приближили се нечему што не умире. То више нема везе са овим светом. Ништа од тих сновитих дана не би, можда, претекло до ових несновито наших, да нису прочитали Балзака и Стендала: све што се од њих на српском може наћи. Ако би их неко запитао, као што нема ко, о једном, или другом писцу, обојица би значајно дигли по прст и упустили се у дискусију са сигурношћу зналаца. А то, будимо искрени, поготово на селу, где од сталнога посла немаш времена за читање, може мало ко.


Пироћанке

Баба Јула носи браонкасто јелече, испод које има белу кошуљу коју запасује у тежану сукњу. На ногама увек има вунене чарапе, а обувена је у кондуре које сељани, по граду у којем се праве, називају "пироћанке". Проблем те издржљиве обуће су каикчићи који се стално крзају, издужују, не притежу ваљано, па се у току дана неколико пута морају притезати, а каткад, богме, и вегнути канапом, да се пироћанке не би изувале. Обућа је стални сеоски проблем. Ципела се чува, за свечане дане. Пироћанке су јефтина, потрошна роба, знак извесне статусне једнакости, а патике - реткост резервисана за децу богатијих родитеља. Од пролећа до ране јесени, многа деца иду боса. Најновијим школским прописима то је забрањено, али не могу сва домаћинства да набаве деци ципеле. Зато децу из неколико најсиромашнијих породица обува школа, сваке године. Неки од њих, нарочито мушкарчићи, те државне ципелице назувају само у школи, а чим изађу на школску капију, стављају ципеле у торбе; долазе и одлазе, и даље, боси.

Пржена јаја на кашици масти

Нема одела, нема патика, али има хране. Увек сам, у селу, био сит. Мислим да су били сити чак и најсиромашнији сељани. Свако домаћинство је имало хлеба, пекмеза, воћа и поврћа, и свако је имало кромпира, купуса, мрса и масти за зимске месеце. У ма чију авлију уђем, увек ме питају да ли сам гладан, и позивају ме за сто. Никада ништа не одбијам. Да једем - могу, и то увек. Баба Јула ме навадила на пржена јаја. Она у чабру захвати кашику масти, добро је угреје на тигању, оде до недалеког скривеног места на којем држи полог  - дрвени, бели облутак који служи за насад. Тамо кокоши, неповерљива живина која крије места на којима носи, увек наседну на полог, и снесу бела и браонкаста, шућмураста и пегава, облушна јаја. Од кокошијих јаја које баба Јула испржи на кашици масти - нема ничег слађега на свету.

Имена

Питао сам се, понекад, како гласи право име мојих сусељана. Чинило ми се да предели откривају себе, именом, а да се људи у име затварају, а да више о њима говоре њихови надимци. Тајна, оно што се скрива, љубоморна опсесија сопственим интересовањем и интересом карактерисали су скоро сваког живог човека којег бих упознао. Нико одмах није откривао оно што је важно, чак ни онда када би му то откриће донело корист. Тако су се људи, лагано, како сам растао, затварали у себе.
Предели су се, међутим, отварали. Врхови планински звали су се Гледићи. А пролока међу Сабантом и Пчелицама - Рупчина. Било је шуме - Шареника, било је извора - Змајевца и Стублина, њива - Равни и Поља. И онај ко није живео с њима, из самога имена - зна о њима све.

Нема коментара:

Популарни постови

Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)

Библиотеке ЗАВЕТИНА

Библиотека АБВГ

АЛМАНАХ за живу традицију...