(Из нанјовије збирке Стуб )
__________________________
__________________________
Мишљеновац, Поглед са Бењиног брда према... Јун 2013. Снимак Иван Лукић |
Присег
Видим ли
прут над водама
како ми маше зањихан,
дође ми клећи низ друме,
и прошапнути, прекосан:
моја је душа одана,
издати више не уме.
Шљиваци брегом поспали,
међ вама цркве зидати
у зраку, сан је обредни.
Ви сте уз мене остали
и ја вас не смем издати
макар сасечен последњи.
Донаторска
конференција
Господо,
ми смо бубреге, ми јетре смо,
чупасмо
срца пушна на ливадама рајским
да шаљемо
их првим авионом преко баре,
у Анкару,
у Лос Анђелес, у Берлин, у Саудијску.
Ми не
делимо примаоце по раси, по боји коже,
немамо
верске предрасуде,
делимо
свет на пријатеље и Србе,
ко може
ко не може,
на
донаторе и људе.
Ми вама
бубрег, ми вама кост, ми вама кожу,
по
медицинским приручницима, са још живих телеса
која се у
грчу последњем опиру узалуд ножу;
заточеници
неохуманизма:
касапи
свежег људског меса.
Рат је
сласт душманинове споре смрти.
Шта је
према дрању бутке у шуми
стрељање
групно,
та слепа
одмазда сродника полуделих
без
сласти гледања појединачног бола
кад
криком жртву разговориш,
кад око
од дупље, ил кост од меса оделиш
или кад
трбух пориш?
Господо,
ми смо вам слезине које још дрхтуре,
пихтијасте
у суду вреле крви,
млазним авионима
слали -
тек
заклану животињу,
за
најславније клинике;
ал такве
догађаје,
уплетене
у нежни осмех заједништва
адепти не
спомињу,
садисти
прерасли у цинике
које
господар хвали.
Па
рукујмо се, засад,
пред
камерама.
Зачнимо
свет нов
(нек је
плоднији расад)
са старим
намерама.
Утеху не, ал јасан
одговор
доби Јов.