Одломак из књиге: Александар Лукић: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСИ. - Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2010, стр. 141-142
Описали смо у нашим
претходним студијама (На ветру, на чистини, на висини, Београд, 2002,
260 стр.; и Јеванђеље Мирослављево, Београд, 2001, 119 стр.)
невероватан, и неодржив Лукићев положај као писца у савременој српској
књижевности на крају другог миленијума. Официјелна српска књижевна критика
га је апсолутно игнорисала.
На
глави овог писца, као и на Шејкиној, беху многи паразити. Међутим, у свему
томе, Лукић као да није видео разлог за попуштање!
Срећом,
по овог писца: њему није било важно да се показује. Па чак и онда када се
појавио његов роман "Трговци светлошћу" и скренуо на себе сасвим
оправдану пажњу најшире јавности и читалачке публике. Ево како је то овај писац
удесио:
смислио је једну љуску,
оклоп или кожу, коју је облачио кад су га тражили. Провео је безмало највећи
део свога века као лажни библиотекар, одбијајући да буде писац.
Стао је на једном месту
(тако се чинило) (Босиљковац, Звижд, Хомоље - североисток Србије), као да је ту
укопан, и кад би га неки од критичара пронашли, он им је остављао своју љуску,
дакле, оно што личи на Мирослава Лукића и што је изгледало као он, и одлазио је
на друго место и у другу љуску, и тако све док не схватисмо да га баш та особина
одређује. И кад смо покушавали да га "ухватимо" на терену тзв.
српског културног неофицијализма,чији би лидер и најизразитији представник
могао бити, овај уметник троструких дарова поново је измакао пронашавши чвршће
и трајније склониште...
Не
вршњаци, ни старији писци, Мирослава Лукића су прихватили млађи - песници,
преводиоци и антологичари, попут В. Јагличића, С. Гароње и других.
Песник, преводилац и
есејиста Јагличић (одушевљен, претпостављамо, Лукићевим романом "Ујкин
дом") написао је подужу песму "М. Лукићу", која садржи тајну
песника М. Лукића. У стиховима из те песме, постоје редови дубљег увиђања,
постоји нешто што је у вези са оним због чега смо се подухватили да напишемо
ову књигу. То није нешто лако; то је нешто најтеже.
Каква је то тајна која стеже
и затвара видик? Да ли је то - УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ, богочовечнски реализам?
"Када ће доћи Велики?
- Наша периода очекује појаву "осветљених". Јер ми смо
зашли далеко и неко мора да
нас спасава. Пророка још нема да их наговесте.
Велике
народне масе спремају их, и једне и друге, спремају их јер су потпуно
пропале. Беда душе и тела је
очајна и, негде из неке степе, какав велики палилац
појавиће се са својом
буктињом која ће да запали свет. Јер је време, јер је крајње
време да се све ово заврши и
почне макар каква нова досада..." (Бранко Лазаревић, САБРАНА ДЕЛА, II, стр. 179 - 180.)
Друго, прегледано и допуњено издање Лукићеве антологије
српске поезије 1938 - 2000. "НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ" (Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000, 850
стр. ), високо оцењено, мада
још увек недовољно прочитано, завршава се стиховима Леонида Шејке, "Последњим
записом".
Ђубриште
је, за Шејку имало "значај прелазног искушења модерне уметности / с тим
је модерна уметност за мене довршена".
"Када бих се вратио
животу (животној снази)
сликао бих онако како
сликање пружа највише радости", пише Шејка, "по узору на старе мајсторе, по
цену тога да не будем оригиналан".
Шејка
је, треба то подвући, мислио на "слике са значењем".
Те
стихове које је Лукић изабрао и објавио на повлашћеном месту своје антологије,
Шејка пише "одлазећи" и "поручујући" "сваком који
ово следи да настави не бојећи се ризика./ Сликање је облик молитве".
То
се може разумети и као програм уметности будућности, али и као програм
религиозне уметности – уметности будућности, како верује Мирослав Лукић.
Тај
Шејкин мото био је обрастао дебелим слојем кудраве и бујне зелене
маховине, када Мирослав
Лукић нуди - "великим", државним, српским комунистичким издавачима
рукописе својих књига - узалуд! (...)