ЉУДОЖДЕРСТВО И ДАНАС

Иако многи мисле да је људождерство искорењено, то није
тачно, јер и данас у свету постоји још много места на којима живе
племена канибала.



Црна магија

Једно од њих је југоисточна Папуа Нова Гвинеја, где живи племе
Короваи, чији припадници топли мозак врачева сматрају посебном
посластицом. Када би умро неки члан племена, увек се претпостављало да
је то због деловања црне магије, а не због природне смрти. Због тога је
требало наћи члана племена у којем се налази зли дух, убити га и појести
како би се спасили остали.
Северноиндијско хинду племе Агори тврди да једе само „волонтере“ који
донирају своје тело. Чланови индијске националне ТВ куће пре неколико
година радили су документарац о овом племену те су их снимили како се
госте распадајућим телом које је плутало у реци Ганг. Људе једу зашто
што сматрају да ће их то спасити старења.
Пре процвата туризма Фиџи је био познат и под називом канибалска
острва. Али, још нису успели све уверити да су одустали од те традиције.
Јели су само припаднике противничких племена. Једном када су победили
суседно племе, жртве су раскомадали и пекли на отвореној ватри па би се
цело племе гостило у славу победе.
Припадници бразилског племена Вари били су познати по свом обичају
који је у већинском делу укључивао канибализам. Почетком 2012. године у
Бразилу се појавила секта која је тврдила да су следбеници божанства
које им је рекло да блудне жене морају претворити у посластице.
Последњи случај канибализма у Конгу догодио се 2012. године. Много
више случајева канибализма догађало се за време Грађанског рата који је
харао Конгом од 1999. до 2003. године.

Желе бесмртност

Главни специјалитет било је људско срце које се справљало са
специјалним зачинским биљем. Сматрали су да ће, ако поједу срце
непријатеља, постати неустрашиви и бесмртни.

Јетра непријатеља

И у Камбоџи је забележен канибализам, а тамошњи ратници јели су јетру
својих непријатеља. Осим тога, многи људи у селима и градовима под
контролом Црвених Кмера јели су људе јер су били гладни, а храна је била
строго контролисана. Сваки цивил који је био ухваћен у канибализму био
је смакнут на лицу места, без суђења.

Сиријски канибал

Током рата у Сирији појавио се снимак терористе који једе месо
убијеног војника регуларне војске. Убрзо се појавио и снимак тела
канибала који је убијен неколико дана, пошто је јео свог убијеног
непријатеља.
Извор: Правда, Аваз



Ово су места на свету где могу да вас поједу - Правда

Драган Ђилас на часу код Добрице Ћосића

БЕОГРАД – Бојан Ђурић, потпредседник Либерално демократске партије, на свом Твитер налогу данас је прозвао лидера Деморкатске странке Драгана Ђиласа због његовог сусрета са академиком Добрицом Ћосићем.
У статусу на Твитеру он је навео:
- Кад сам видео како јуче топло ћаскају Ђилас и Добрица јасно ми је откуд те идеје о колхозима, планској привреди и народним комунама, написао је Ђурић.
Подсетимо, Добрица Ћосић и Драган Ђилас срели су се на комеморативном скупу посвећеном академику Љубомиру Тадићу, оцу некадашњег председника Србије Бориса Тадића, који је преминуо 31. децембра прошле године, у Скупштини Београда, који је организовала Демократска странка.
Извор: Курир

Драган Ђилас на часу код Добрице Ћосића - Правда

Две песме В. Јагличића

(Из нанјовије збирке  Стуб )
__________________________

Мишљеновац, Поглед са Бењиног брда према... Јун 2013. Снимак Иван Лукић

Присег

Видим ли прут над водама

како ми маше зањихан,

дође ми клећи низ друме,

и прошапнути, прекосан:

моја је душа одана,

издати више не уме.

Шљиваци брегом поспали,

међ вама цркве зидати

у зраку, сан је обредни.

Ви сте уз мене остали

и ја вас не смем издати

макар сасечен последњи.

Донаторска конференција

Господо, ми смо бубреге, ми јетре смо,

чупасмо срца пушна на ливадама рајским

да шаљемо их првим авионом преко баре,

у Анкару, у Лос Анђелес, у Берлин, у Саудијску.

Ми не делимо примаоце по раси, по боји коже,

немамо верске предрасуде,

делимо свет на пријатеље и Србе,

ко може ко не може,

на донаторе и људе.

Ми вама бубрег, ми вама кост, ми вама кожу,

по медицинским приручницима, са још живих телеса

која се у грчу последњем опиру узалуд ножу;

заточеници неохуманизма:

касапи свежег људског меса.

Рат је сласт душманинове споре смрти.

Шта је према дрању бутке у шуми

стрељање групно,

та слепа одмазда сродника полуделих

без сласти гледања појединачног бола

кад криком жртву разговориш,

кад око од дупље, ил кост од меса оделиш

или кад трбух пориш?

Господо, ми смо вам слезине које још дрхтуре,

пихтијасте у суду вреле крви,

млазним авионима слали -

тек заклану животињу,

за најславније клинике;

ал такве догађаје,

уплетене у нежни осмех заједништва

адепти не спомињу,

садисти прерасли у цинике

које господар хвали.

Па рукујмо се, засад,

пред камерама.

Зачнимо свет нов

(нек је плоднији расад)

са старим намерама.

Утеху не, ал јасан

одговор доби Јов.

ДИРЕКТНО НА СТВАР / Александар Лукић

     Одломак из књиге: Александар Лукић: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСИ. - Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2010, стр. 141-142

Описали смо у нашим претходним студијама (На ветру, на чистини, на висини, Београд, 2002, 260 стр.; и Јеванђеље Мирослављево, Београд, 2001, 119 стр.) невероватан, и неодржив Лукићев положај као писца у савременој српској књижевности на крају другог миленијума. Официјелна српска књижевна критика га је апсолутно игнорисала.

На глави овог писца, као и на Шејкиној, беху многи паразити. Међутим, у свему томе, Лукић као да није видео разлог за попуштање!

Срећом, по овог писца: њему није било важно да се показује. Па чак и онда када се појавио његов роман "Трговци светлошћу" и скренуо на себе сасвим оправдану пажњу најшире јавности и читалачке публике. Ево како је то овај писац удесио:

смислио је једну љуску, оклоп или кожу, коју је облачио кад су га тражили. Провео је безмало највећи део свога века као лажни библиотекар, одбијајући да буде писац.

Стао је на једном месту (тако се чинило) (Босиљковац, Звижд, Хомоље - североисток Србије), као да је ту укопан, и кад би га неки од критичара пронашли, он им је остављао своју љуску, дакле, оно што личи на Мирослава Лукића и што је изгледало као он, и одлазио је на друго место и у другу љуску, и тако све док не схватисмо да га баш та особина одређује. И кад смо покушавали да га "ухватимо" на терену тзв. српског културног неофицијализма,чији би лидер и најизразитији представник могао бити, овај уметник троструких дарова поново је измакао пронашавши чвршће и трајније склониште...

Не вршњаци, ни старији писци, Мирослава Лукића су прихватили млађи - песници, преводиоци и антологичари, попут В. Јагличића, С. Гароње и других.

Песник, преводилац и есејиста Јагличић (одушевљен, претпостављамо, Лукићевим романом "Ујкин дом") написао је подужу песму "М. Лукићу", која садржи тајну песника М. Лукића. У стиховима из те песме, постоје редови дубљег увиђања, постоји нешто што је у вези са оним због чега смо се подухватили да напишемо ову књигу. То није нешто лако; то је нешто најтеже.

Каква је то тајна која стеже и затвара видик? Да ли је то - УМЕТНОСТ БУДУЋНОСТИ, богочовечнски реализам?

"Када ће доћи Велики? - Наша периода очекује појаву "осветљених". Јер ми смо

зашли далеко и неко мора да нас спасава. Пророка још нема да их наговесте.

Велике народне масе спремају их, и једне и друге, спремају их јер су потпуно

пропале. Беда душе и тела је очајна и, негде из неке степе, какав велики палилац

појавиће се са својом буктињом која ће да запали свет. Јер је време, јер је крајње

време да се све ово заврши и почне макар каква нова досада..." (Бранко Лазаревић, САБРАНА ДЕЛА, II, стр. 179 - 180.)

Друго, прегледано и допуњено издање Лукићеве антологије српске поезије 1938 - 2000. "НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ" (Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000, 850

стр. ), високо оцењено, мада још увек недовољно прочитано, завршава се стиховима Леонида Шејке, "Последњим записом".

Ђубриште је, за Шејку имало "значај прелазног искушења модерне уметности / с тим је модерна уметност за мене довршена".

"Када бих се вратио животу (животној снази)

сликао бих онако како сликање пружа највише радости", пише Шејка, "по узору на старе мајсторе, по цену тога да не будем оригиналан".

Шејка је, треба то подвући, мислио на "слике са значењем".

Те стихове које је Лукић изабрао и објавио на повлашћеном месту своје антологије, Шејка пише "одлазећи" и "поручујући" "сваком који ово следи да настави не бојећи се ризика./ Сликање је облик молитве".

То се може разумети и као програм уметности будућности, али и као програм религиозне уметности – уметности будућности, како верује Мирослав Лукић.

Тај Шејкин мото био је обрастао дебелим слојем кудраве и бујне зелене

маховине, када Мирослав Лукић нуди - "великим", државним, српским комунистичким издавачима рукописе својих књига - узалуд! (...)