ПОГОВОР
Ово је прва књига о Школи на Јовановој пијаци*, у Београду, ту крај Велике школе (данас Вуков и Доситејев музеј). И као и све сличне прве књиге, и ова монографија има и све чари првих, пионирских издања, али и извесне мањкавости и ограничења, која долазе, пре свега, из околности да је обим књиге био унапред задат и временски врло орочен. Саставни део ове књиге је и ЦД са именима и сачуваним фотографијама ученика који су похађали ову школу од почетка до данашњих дана. Седмаци, који су први пут били уписани у седми разред, када је школа почињала рад, данас имају по 73 године, а њихови наставници, одавно нису међу живима. Оживеће на страницама ове монографије, коју су састављали данашњи професори школе заједно са Мирославом Лукићем. Ова књига је писана, да се послужимо једним изразим из речника пијаниста, у осам руку. Састављајући је, као и оно што је прати, ми смо били упућени и на друге писане изворе, осим Летописа школе, које је школа сачувала (Матичне књиге, годишње извештаје, као и део наше штампе који је доносио повремено извештаје или чланке о ученицима и наставницима ове централнобеоградске школе, или о њеном раду), па и на сећања живих, понекад драгоцена.
Евентуалном писцу, неког другог, допуњеног, проширеног издања ове књиге, биће, верујемо, донекле лакше. Па и евентуалном писцу, неке сасвим нове публикације о школи на Јовановој пијаци, кроз време, биће знатно комотније, понављамо, јер ће имати утабан пут. Будући писац, не мора да лута и истражује по архивима: нека пажљиво проучи постојећи Летопис школе, јер у њему има доста грађе, вредне да се на њу усмере и накнадни снопови светлости, која из ових или оних разлога, није могла да уђе у ову монографију.
Да је ова монографија започета пре двадесет година, уочи тридесетогодишњице постојања школе (1989.), када су међу живима били учитељи, наставници и професори првих генерација наставничког колектива Школе, састављање монографије са ослонцем на њихова сећања било би, можда, другачије. У сваком случају, повољније, комотније. Данас, када међу живим представницима наставничког колектива има само неколико њих (међу којима је и најдуговечнија учитељица Дара Ђуповац, Цвета Ђурашковић, и Катарина –«Нина» Томић, Милена Цветић, које се упорно опиру немилосрдним сапутницима старења и пролазности), писање монографије, после пола века, и многобројних промена у српском друштву, образовању, политици, није било лако...
Првенствено због зуба времена, који је, бар што се тиче писане грађе, узео свој данак...
Проблеми приликом писања монографије појављивали су се тамо, где смо их најмање могли очекивати. Рецимо, код састављања спискова свих ученика Школе од почетка до данас. Сараднице које су састављале тај списак на основу Матичних књига, суочиле су се када су га прекуцале стрпљиво са чињеницом да имена неких ђака (из разних година) фале. То су уочили још увек живи учитељи, или професори школе. Могуће је да имена неких ђака нема и неће бити у списку који ће бити публикован на ЦД као прилог књизи, или зато што су се одселили из наше школе у неку другу и тамо завршили основну школу, или их нема због неког пропуста администрације, због чега треба уважити напомене сарадница које су објавиле тај подугачак списак. Ако грешака и буде, и пропуста, могу бити отклоњени, временом, тј. у годинама које долазе, јер Школа има намеру да отвори посебан сајт на коме ће презентовати прво издање ове монографије, са додацима из Летописа, пре свега богатом фотодокументацијом, која није могла ући у књигу. На сајту ће бити остављена и могућност да нам се јаве сви они који су уочили ма који пропуст у књизи, или грешку, нехотичну, пре свега, и ми ћемо то узети у обзир, објавити на сајту, и тако сачувати као грађу за неко друго, допуњеније издање, у будућности. Ми смо и у Летопису уочили неке грешке, између осталог, у рубрикама «Дошли у школу» и «Отишли из школе» (примера ради, 1984/85. наведено је само једно име о примљеним радницима, а то није тачно). Међитим, ми Летопис нисмо исправљали у Летопису, јер је то рукописна књига и документ, која се мора чувати и сачувати за будућност у оном облику у каквом је и написана). Током рада на монографији, дошло се на идеју да треба саставити и азбучник, или индекс свих запослених у Школи током 50 година постојања (на основу сачуваних платних спискова; мада смо увидели да би дужина тог списка пробила задати обим, па смо тај део посла оставили за објављивање на већ споменутом посебном сајту, посвећеном историјату и идентитету наше школе).
Нећемо замерити ако буде и жестоких критика на поглавље ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ СУ ПОХАЂАЛЕ НАШУ ШКОЛУ, ако се многим бившим ђацима Школе учини да је списак од 70-ак имена прекратак, јер и нама се чинило приликом сакупљања и утврђивања имена у овом поглављу, да сигурно има још наших ђака који су постигли успехе вредне спомена и код нас и у свету, али за које ми не знамо! Ми смо споменуто поглавље (списак) састављали на основу потврда и сећања живих учитеља и разредних старешина, који су одржали неку врсту контакта са својим бившим ђацима (овде желимо да се захвалимо свим нашим пензионисаним колегама, који су нам у том смислу, пружили помоћ, а пре свега Дари Ђуповац, Цвети Ђурашковић, Василији Ранђеловић, Јелки Ћулум Раце, Мари Вучинић, Марији Митровић, и другима). Позивамо све живе бивше ђаке наше школе, ма којој генерацији припадали, да нам се јаве и укажу и на најмање пропусте и огрешења, ако их буде било – и у књизи, и на ЦД, као саставном делу књиге...
Све грешке и пропусти у овој монографији (уколико их буде) само су наше, (пре свега Уређивачког одбора и појединих састављача, и уредника), и оне ће бити отклоњене у неком следећем издању књиге о нашој школи. Молимо читаоце да уваже ове напомене, и да слободно све примедбе, ако их буде, слободно пошаљу на интернет адресу уредника...
(М. Л.)
Ово је прва књига о Школи на Јовановој пијаци*, у Београду, ту крај Велике школе (данас Вуков и Доситејев музеј). И као и све сличне прве књиге, и ова монографија има и све чари првих, пионирских издања, али и извесне мањкавости и ограничења, која долазе, пре свега, из околности да је обим књиге био унапред задат и временски врло орочен. Саставни део ове књиге је и ЦД са именима и сачуваним фотографијама ученика који су похађали ову школу од почетка до данашњих дана. Седмаци, који су први пут били уписани у седми разред, када је школа почињала рад, данас имају по 73 године, а њихови наставници, одавно нису међу живима. Оживеће на страницама ове монографије, коју су састављали данашњи професори школе заједно са Мирославом Лукићем. Ова књига је писана, да се послужимо једним изразим из речника пијаниста, у осам руку. Састављајући је, као и оно што је прати, ми смо били упућени и на друге писане изворе, осим Летописа школе, које је школа сачувала (Матичне књиге, годишње извештаје, као и део наше штампе који је доносио повремено извештаје или чланке о ученицима и наставницима ове централнобеоградске школе, или о њеном раду), па и на сећања живих, понекад драгоцена.
Евентуалном писцу, неког другог, допуњеног, проширеног издања ове књиге, биће, верујемо, донекле лакше. Па и евентуалном писцу, неке сасвим нове публикације о школи на Јовановој пијаци, кроз време, биће знатно комотније, понављамо, јер ће имати утабан пут. Будући писац, не мора да лута и истражује по архивима: нека пажљиво проучи постојећи Летопис школе, јер у њему има доста грађе, вредне да се на њу усмере и накнадни снопови светлости, која из ових или оних разлога, није могла да уђе у ову монографију.
Да је ова монографија започета пре двадесет година, уочи тридесетогодишњице постојања школе (1989.), када су међу живима били учитељи, наставници и професори првих генерација наставничког колектива Школе, састављање монографије са ослонцем на њихова сећања било би, можда, другачије. У сваком случају, повољније, комотније. Данас, када међу живим представницима наставничког колектива има само неколико њих (међу којима је и најдуговечнија учитељица Дара Ђуповац, Цвета Ђурашковић, и Катарина –«Нина» Томић, Милена Цветић, које се упорно опиру немилосрдним сапутницима старења и пролазности), писање монографије, после пола века, и многобројних промена у српском друштву, образовању, политици, није било лако...
Првенствено због зуба времена, који је, бар што се тиче писане грађе, узео свој данак...
Проблеми приликом писања монографије појављивали су се тамо, где смо их најмање могли очекивати. Рецимо, код састављања спискова свих ученика Школе од почетка до данас. Сараднице које су састављале тај списак на основу Матичних књига, суочиле су се када су га прекуцале стрпљиво са чињеницом да имена неких ђака (из разних година) фале. То су уочили још увек живи учитељи, или професори школе. Могуће је да имена неких ђака нема и неће бити у списку који ће бити публикован на ЦД као прилог књизи, или зато што су се одселили из наше школе у неку другу и тамо завршили основну школу, или их нема због неког пропуста администрације, због чега треба уважити напомене сарадница које су објавиле тај подугачак списак. Ако грешака и буде, и пропуста, могу бити отклоњени, временом, тј. у годинама које долазе, јер Школа има намеру да отвори посебан сајт на коме ће презентовати прво издање ове монографије, са додацима из Летописа, пре свега богатом фотодокументацијом, која није могла ући у књигу. На сајту ће бити остављена и могућност да нам се јаве сви они који су уочили ма који пропуст у књизи, или грешку, нехотичну, пре свега, и ми ћемо то узети у обзир, објавити на сајту, и тако сачувати као грађу за неко друго, допуњеније издање, у будућности. Ми смо и у Летопису уочили неке грешке, између осталог, у рубрикама «Дошли у школу» и «Отишли из школе» (примера ради, 1984/85. наведено је само једно име о примљеним радницима, а то није тачно). Међитим, ми Летопис нисмо исправљали у Летопису, јер је то рукописна књига и документ, која се мора чувати и сачувати за будућност у оном облику у каквом је и написана). Током рада на монографији, дошло се на идеју да треба саставити и азбучник, или индекс свих запослених у Школи током 50 година постојања (на основу сачуваних платних спискова; мада смо увидели да би дужина тог списка пробила задати обим, па смо тај део посла оставили за објављивање на већ споменутом посебном сајту, посвећеном историјату и идентитету наше школе).
Нећемо замерити ако буде и жестоких критика на поглавље ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ СУ ПОХАЂАЛЕ НАШУ ШКОЛУ, ако се многим бившим ђацима Школе учини да је списак од 70-ак имена прекратак, јер и нама се чинило приликом сакупљања и утврђивања имена у овом поглављу, да сигурно има још наших ђака који су постигли успехе вредне спомена и код нас и у свету, али за које ми не знамо! Ми смо споменуто поглавље (списак) састављали на основу потврда и сећања живих учитеља и разредних старешина, који су одржали неку врсту контакта са својим бившим ђацима (овде желимо да се захвалимо свим нашим пензионисаним колегама, који су нам у том смислу, пружили помоћ, а пре свега Дари Ђуповац, Цвети Ђурашковић, Василији Ранђеловић, Јелки Ћулум Раце, Мари Вучинић, Марији Митровић, и другима). Позивамо све живе бивше ђаке наше школе, ма којој генерацији припадали, да нам се јаве и укажу и на најмање пропусте и огрешења, ако их буде било – и у књизи, и на ЦД, као саставном делу књиге...
Све грешке и пропусти у овој монографији (уколико их буде) само су наше, (пре свега Уређивачког одбора и појединих састављача, и уредника), и оне ће бити отклоњене у неком следећем издању књиге о нашој школи. Молимо читаоце да уваже ове напомене, и да слободно све примедбе, ако их буде, слободно пошаљу на интернет адресу уредника...
(М. Л.)
Видети више на новопокренутом веб сајту http://sites.google.com/site/almanahsuz/
__________
* Реч је о књизи
ПОЛА ВЕКА ШКОЛЕ
НА ЈОВАНОВОЈ ПИЈАЦИ
Нова школа крај Велике школе
монографија. Издавач Основна школа «МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ-АЛАС»
Београд
НА ЈОВАНОВОЈ ПИЈАЦИ
Нова школа крај Велике школе
монографија. Издавач Основна школа «МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ-АЛАС»
Београд
Нема коментара:
Постави коментар