Или одломци из дневника једног од чланова "Когито клуба"
=
Злогласна
или угледна књижевна награда, или како је
Ћосић прво победио живог Андрића, први пут, а затим и покојног Растка
Петровића, други пут
„Прошло је, ево,
више од две године откада је један београдски часопис објавио у целини - на
помало старински начин, у наставцима - роман Растка Петровића Дан шести, дело громадно од неколико
стотина страница, широко замишљено као што се компонују фреске и монументална
платна, на моменте дато уздржано, скоро објективистички мирно, са жељом да се
не пропусти ниједан детаљ у природи, ниједна промена у човеку, или опет грађено
само од великих комада, јаким потезима који у једном замаху обухвате и небо и
земљу, усковитлају људе и звери на Земљи и космичка тела у небесима, помешају
Постање са Смаком света и сплићу стазе јаве са странпутицама и беспућима којима
проходе једино снови" - пише Милан Дединац , у поговору Петровићевом роману, и наставља:"Прошло је,
кажем, више од две године откако је тај текст први пут изишао, а нигде, колико је бар мени познато, ниједна
реч о њему није објављена, чак ни у часопису који је током целе једне године,
из месеца у месец, то дело доносио (подвукао
Б.Т.). Уколико је нешто можда и писано, не верујем да су одјеци тих речи допрли
до шире јавности.
Откуда
то ћутање када интересовање за аутора и за његово стварање очигледно постоји?"
У истом тексту, нешто касније, Дединац још пише: покушавајући да изведе закључак: "Ако моји садашњи
утисци о овој књижевној творевини нису већ унапред били сентиментално обојени
сећањима на давна времена када сам свакодневно посматрао Растка како стрпљиво
исписује страницу за страницом свог великог рукописа, ако моје данашње мишљење
о Дану шестом није у пуној мери
пристрасно и сасвим усамљено - а сматрам да није - откуда онда, питам се, тог
глувог зида ћутања око прве његове појаве у часопису Дело?
Ја то ћутање
могу себи да протумачим једино на тај начин што верујем да читалачка публика -
ненавикнута да прати данас по часописима дела која се објављују у наставцима -
није Дан шести ни прочитала." (А)
Много година касније, 2014. године, ми не можемо порицати извесну искреност Дединцу, али Дединчев закључак о "ћутању" поводом "Дана шестог" , треба да коригујемо, како уз помоћ истраживача, размишљања, нових чињеница. У праву је евентуални читалац, овог текста, ако помисли у себи да ја не верујем сасвим Петровићевим пријатељима - Дединцу и М. Ристићу, који су се уплели у судбину "Дана шестог" на овај и на онај начин. Дединац се, колико знам, понајвише приближио тајни "Дана шестог", па ипак, Дединац одустаје: "О Растку
Петровићу требало би опширно говорити. О њему који је једно време, у постојбини
наше ране младости, био за неке од нас отелотворење правог песника. Међутим,
све ми се јасније , чини да нико, нико од нас његових некадашњих пријатеља,
неће написати књигу о Растку; све више се гомилају мотиви које би - изгледа нам
- требало још записати, обрадити, оставити за собом. А време се пред нама нагло
скраћује - срце је узнемирено! - и мрак се спушта панично као у тропима...
Непостојање пљушти пред вратима...
Нећемо стићи!" (Б)
Одустаје да напише књигу о Растку. Зашто никада нико није покушао да објави критичко издање "Дана шестог"? Зашто прештампавају и после толико година то издање "Дана шестог", које су обележили Дединац и Ристић? Зашто се не истражи како је приређен тај Петровићев роман?
Много има питања - без одговора. (В) Међу романима којима је (у неку руку) повод био Први светски рат, има три, које волим : Дневник o Чарнојевићу Црњанског, Дан
шести Растка Петровића, и Доктор
Живаго Пастернака. (Неугодно ми је да признам да ми је драг, донекле, и четврти - Ујкин
дом, који сам и сам написао.) Те романе
нисам лако читао, напротив, борио сам се са њиховим тајнама. Највећа од њих ми
се чинила тајна отпора који је читању пружао Дан шести (и у младости, то јест
на студијама књижевности, али и јуче. Првих седамдесетак страница Дана шестог ме је напросто заустављало,
нечим што не бих могао да објасним; што ме нервирало као толике штампарске
грешке у том издању које сам читао -2014.), али било је нешто још горе и од
тог нервирања, а то је судбина рукописа романа Дана шестог, и више од тога –
пријем тога романа у српској књижевности. Извесна неправда и мистерија којом је
окружен (може ли тако да се каже?). Или се то чини тако само мени, (писцу рукописа романа „Шифра Јегуља“, који сам започињао
онда када сам као млади човек покушавао да читам „Дан шести“, као студент, па одустајао), због нечега што
је издалека слично и са мукама које сам имао око покушаја да штампам рукопис који није био по укусу ни критике – такве каква је, ни
уредника? Али зар судбина тих рукописа романа, и Петровићевог "Дана шестог" и рукописа мог романа „Шифра Јегуља“, нису у понечему сличне, не кажем истоветне, не, тј. парадигматичне? Погледајте: те године када је објављен први пут роман Растка Петровића "Дан шести" (1961) , НИН-ову награду није добио "Дан шести", већ "Деобе" Добрице Ћосића. Као што је и 1954. године НИН-ова награда за роман године додељена "тривијалној литератури" (Миодраг Мркић), тј. "Коренима" а не "Проклетој авлији" Ива Андрића. Неки су се писци после другог светског рата били "претплатили" на споменуту награду, и о томе има критичких текстова, коментара и сведочанстава. (У Фуснотама, доле, има занимљива грађа, коју млађи свет треба да прелиста, из више разлога. Прво, не треба слепоо веровати професорима књижевности, што су деловали на универзитету, као нека врста наметача.Усмеривача. Временом ће и то морати да дође на ред.) Ако је највиша државна књижевна награда за роман година била таква, на првом месту наметачка, намећући "своје писце", шта тек рећи за хиљаду других српских књижевних награда током последњих пола века? Шта рећи и о члановима жирија тих награда? Нису ли и уредници у великим издавачким монополским предузећима из времена титоизма били својеврсни наметачи?
Марко Ристић пише:" И тај свој роман, под насловом Осам недеља, Растко Петровић, полазећи, по својој дипломатској
дужности, крајем године 1935, за Америку, оставио је своме издавачу Геци Кону
да га штампа. Геца Кон га међутим није штампао. Роман је, прво, прилично дуго
лежао код свог несуђеног издавача, који је, првенствено под утицајем Слободана
Јовановића, оклевао да га објави, и најзад одлучио да га без извесних коренитих
исправки и изостављања, то јест у
облику у коме му га је Растко Петровић оставио, не може штампати, и то из
разлога политичког опоргунизма. Слободан Јовановић (а можда не он једини) сматрао је, наиме, да је извесним, па можда и у многим
пасусима романа, албанска трагедија приказана у одвише мрачном, такорећи
дефетистичком и за српску војску скоро дифамантном виду. Геца Кон је
рукопис најзад вратио Растку Петровићу,
послао му га је у Америку, да га „поправи", то јест да га прилагоди
мишљењима својих и Расткових добромислених и државотворних саветодаваца, наиме
како интересима свог издавачког предузећа, тако и захтевима пишчеве дипломатске
каријере. Тако се рукопис нашао у Америци и остао у рукама Растка Петровића све до избијања
Другог светског рата, и даље, све до његове смрти, 1949. године."
Да ли је истина то што пише Ристић? Вероватно јесте. И данашњи издавачи, и данашњи Слободани Јовановићи, не би дозволили штампање књига попут "Дана шестог", ма колико то некоме парадоксално звучало.(Г) Уверио сам се, као писац, на властитом искуству са издавачима, књижевним жиријима и актуелном српском књижевном критиком, оном официјелном. Ристић је поднео у својој "Библиографској белешци", неку врсту "извештаја", како је приредио рукопис, која би морала да заинтересује не само сваког оног који би хтео да приреди критичко издање рукописа "Дана шестог", већ и сумњичавих истраживача рукописа...
Запазили су публицисти: "У актуелним оспоравањима НИН-ове награде појављује се и опаска да постоје
писци који су били потребнији њој него она њима. Ако је узмемо као више него
тачну, онда би свако прављење спискова таквих аутора морало да се започне
именима Иве Андрића и Владана Деснице. У едицији „Оф НИН: десет најбољих романа
који нису добили НИН-ову награду (1954-2004)“ њихове књиге, „Проклета авлија“ и
„Прољећа Ивана Галеба“, заузеле су (2005) прво и друго место. Први никада није
ни фигурирао као кандидат за награду а другог су (1957) победиле „Мртве јавке“
Александра Вуча." Али и овај публициста се не осврће на Растка Петровића и "Дан шести", који је такође штампан у споменутој едицији и где заузима сигурно високо место. Постоји једна неописана, мрачна и огромна неправда према писцима, попут Растка Петровића, коју су закували малограђански духови, уметнички полутани, мештри и сумњиви људи који су у јавности фигурирали као некакви зналци вредност, није него! Одупирући се тој неправди, према "Дану Шестом" Растка Петровића, савесни писци и и ствараоци од интегритета, у ствари не бране једног великог покојника, већ се супростављају мешетарењима меркантилних и сличних нижих духова, блиских свакој власти, а понајближих властитом шићару, рачуници.Дединац ће написати, оцењујући Растков роман и ову реченицу:
"И уверен сам да
ће овај Растков роман - написан скоро пре четврт столећа - знати сам, када се
једаред буде појавио у књизи, да извојује себи највише место у свету нашег
савременог књижевног стварања."
Она је недвосмислена, и указује на то да постоји нешто више од онога што је наводни узрок глувог ћутања српске књижевне јавности, када је реч о "Дану шестом". Инстиктом песника је наслутио да је "Дан шести" нека врста прототипа енциклопедијске литературе, најгрубље речено...
Али, тај инстикт песника понекад уме и да затаји. У то сам се уверио током минуле јесени 2014. године. Београдски издавач "Дерета" расписао је почетком године конкурс за роман. Послао сам почетком лета 2014. рукопис романа "Шифра Јегуља" на конкурс "Дерете". Рукопис тог романа одбио ми је један босански издавач, тј. жири током 2013. године, јер су, вероватно и они, ако су уопште прочитали рукопис (?), више преферирали оне обзире, који су спутавали пок. Гецу Кона и његове саветнике. Писао сам у књ. часопису "Заветине+" опширније о томе, да не дужим овде. Изнео сам на видело да ми је и СКЗ крајем зиме 2014. године екпресно вратила, и не прочитавши исти рукопис после две недеље, и то сам писмо обелоданио. Трочлани књижевни жири "Дерете" је једногласно одлучио да изабере роман по њиховом укусу. Купио сам ту књигу, прочитао је, наравно, и не мало се згрануо, али право је жирија да изабере, зар не... Онда сам недељу две дана после тога добио оцену рукописа мог романа "Шифра Јегуља" - и опет се - згрануо. Написао ју је један од чланова књижевног жирија "Дерета".Зашто је то то написао? А ако је већ и написао, из ко зна којих побуда, зашто ми је то послао? Да објавим у "Заветинама"? Ја сам се помирио са тим - да овакви издавачи и жирији на територији данашње Србије и бивше СФРЈ ни у сну неће хтети да моја књига буде објављена још увек. Али, зар не, апсурдно би било да и даље чувам то писмо? Оно у неку руку сведочи о судбини рукописа романа код нас, оних писаца који наравно нису серијски нити у моди. (Д)
ФУСНОТЕ
(А)
....А у хаосу
ратних и послератних догађаја, како су се само узнемириле, преобразиле и наше
судбине! Шта се све одиграло с нама, његовим пријатељима са којима се он
опраштао тог давно мртвог београдског јутра, шта опет с њим, далеким, који нас
је тада завазда оставио, и шта, најзад, с његовим рукописом који је Растко онда
предао за штампу, а тај роман, Дан шести,
тек сада као књига долази у руке читалаца, после једне бурне и замршене
повести, једанаест година после песникове смрти!
Многима који
буду читали Дан шести учиниће се
сигурно као да им песников глас допире с оне стране гроба.
За мене,
међутим, тај глас - сада занемео - сасвим је ово земаљски. Близак и топао, то
је глас живог Растка. Глас који је сећање помало замаглило, глас потавнео у
празнинама заборава, али одређен, стваран, сасвим његов: врскав, скоро без
даха, загрцнут од емоције, исти онај глас којим ми је Растко Петровић, из
вечери у вече - на Палама, једног лета, мислим 1933 - читао оне пасусе Дана шестог које је, у неком оближњем
боровом шумарку, тога јутра написао. То је исти онај некадашњи глас који ми је
тада „једног врелог поподнева поверио:
-
Данас сам огромно радио.
Само, морао бих још дубље да захватим. Али, неумем, не могу... А, видиш,
Достојевски - он би тек одатле пошао...“11
Да ли је Растко
већ тада зажалио - у доба кад је почињао да одмерава своју снагу и своје
могућности - што је још одавно, тек што се био младићки размахнуо, угушио у
себи онај изванредни поетски смисао за провокацију, с којим се раније дечачки
играо у наивно-разузданим словенским стиховима, или њим опет изазивачки
пркосио, нриказујући, у дивљим и опорим ритмовима, своју скривену унутрашњу
драму чију је величанствену патетику унео у своје Откровење?
О Растку
Петровићу требало би опширно говорити. О њему који је једно време, у постојбини
наше ране младости, био за неке од нас отелотворење правог песника. Међутим,
све ми се јаснмје , чини да нико, нико од нас његових некадашњих пријатеља,
неће написати књигу о Растку; све више се гомилају мотиви које би - изгледа нам
- требало још записати, обрадити, оставити за собом. А време се пред нама нагло
скраћује - срце је узнемирено! - и мрак се спушта панично као у тропима...
Непостојање пљушти • пред вратима...
Нећемо стићи!
Али ако већ
нећемо стићи, онда макар да поновимо понеку реч коју смо једном рекли, и да
приложимо нова сведочанства о „великоме другу“ која су нам у овом узнемиреном
времену - више случајем но нарочитом нашом пажњом - остала у рукама.
У Политици од 13. јула 1958. године
публиковао сам, под насловом
ЈЕДАН
РОМАН-ЕПОПЕЈА,
ове редове о Дану шестом:
„Прошло је, ево, више од две године откада
је један београдски часопис објавио у целини - на помало старински начин, у
наставцима - роман Растка Петровића Дан
шести, дело громадно од неколико стотина страница, широко замишљено као што
се компонују фреске и монументална платна, на моменте дато уздржано, скоро
објективистички мирно, са жељом да се не пропусти ниједан детаљ у природи,
ниједна промена у човеку, или опет грађено само од великих комада, јаким
потезима који у једном замаху обухвате и небо и земљу, усковитлају људе и звери
на Земљи и космичка тела у небесима, помешају Постање са Смаком света и сплићу
стазе јаве са странпутицама и беспућима којима проходе једино снови. Дело
свакако неуједначено, неједнако: на многим местима језички неуглађено, стилски
недотеривано, стегнуто и као спутано (само, ја се питам није ли оно навлаш тако
остављено, као и многа друга песникова дела, да би деловало што непосредније,
што рудиментарније!), али увек, увек набијено, нагрувано необузданом нагонском
љубављу према живљењу, оном растковском
виталношћу и неутољивом жудњом да се све вредности живота окушају, до дна
испију, па макар тај живот водио само путем најцрње патње, кроз нељудска
страдања и трпљења, као што је он стварно и повео, у повлачењу кроз Албанију
године 1915, велики део нашег народа, седамнаестогодишњег Растка и на хиљаде
његових вршњака, међу којима и неколицину прототипа јунака овог романа.
Прошло је,
кажем, више од две године откако је тај текст први пут изишао, а нигде, колико је бар мени познато, ниједна
реч о њему није објављена, чак ни у часопису који је током целе једне године,
из месеца у месец, то дело доносио (подвукао
Б.Т.). Уколико је нешто можда и писано, не верујем да су одјеци тих речи допрли
до шире јавности.
Откуда то ћутање када интересовање за аутора и за
његово стварање очигледно постоји? Матица из Новог
Сада и Књижевна задруга из Београда објавиће, у колекцији Српска књижевносту сто књига, коју заједнички публикују, два тома
изабраних дела Растка Петровића. (Први том је ових дана изишао, у изванредном
избору и с предговором Марка Рисшћа, написаном с љубављу, и у том првом гому,
као најаутентичнија вредност Растковог поетског стварања, његов рад на поезији
од 1920. до 1924. године, рад из оног незаборавног времена снажних налета и
првих афирмација наше модерне поезије - из тог штурм-унд-дранговског периода
потичу и Дневник о Чарнојевићу, Апотеоза и Стражилово Ми- лоша Црњанског - када је Растко Петровић живео
једним заиста интензивним животом правог песника, а сваки стил који је он у то
доба написао био и за њега и за нас, његове ондашње другове, од истог оног
одсудног значаја од којег и неке од најзначајнијих манифестација наших младих
живота.) Са своје стране, НОЛИТ је опет одлучио да објави, у више књига,
целокупно Растково дело, које ће, кажу, бити обогаћено знатним бројем досад
необјављених и непознатих текстова пронађених у песниковој заоставштини. А сем
тога, нека Расткова дела већ су и раније била прештампана:путопис Африка, који делује и сада као да је
кичицом сликан а не пером писан, и она једноставна и толико човечна повест Људи говоре, чије су странице испуњене
једним савременим рукописом, исписане
једним начином лирског казивања уистину новим и модерним, који је у оно време
кад је та књига први пут објављена значио, или је бар требало да значи,
прворазредну новину не само у нашим књижевним размерама.12 Па иако
те две прештампане књиге не представљају, по мом мишљењу, ону највишу и
најпотреснију поетску поруку какву нам је песник оставио у Откровењу, у одломцима спева Вук
и у безнадежним строфама поеме Час обнове,
о Растку се писало, поводом тих прештампавања, као о једној од најмаркантнијих
појава наше литературе у периоду између два рата, а о његовом књижевном делу
као о једној уметничкој творевини која је до данашњег дана сачувала сву своју
свежину и сву драж новине, као о нечем што је и дан-данас модерно и ново како
по садржини, тако и по уметничком поступку.
Али откуда онда,
док се о тим двема прештампаним књигама опширно писало, а публика их прихватала
као освежење, да се о трећем Растковом прозном делу, о роману Дан шести, који би за читаоца морао бити
не само уметничка новина, већ у правом смислу и новитет, јер се сада први пут
публикује, откуда то да се о њему, ни после више од две године како је у целини
изишао, ниједан опширнији осврт у нашој штампи није појавио?
А сва су три
дела написана отприлике у исто време: Африка
је изишла 1930, Људи Говоре 1931,
док је рукопис романа Дан шести (који
је у то време носио наслов Осам недеља)
био предат издавачу 1935.
Прва два дела, Африка и Људи говоре, настала су као непо- средан одјек сензација које је
песник доживео на путовањима, а путовања су увек будила у великом друмовнику и
путнику Растку Петровићу - као уосталом и у многим другим песницима (није ли и Стражилово испевано на једном путовању -
изненадна и неочекивана расположења која покаткад могу постатн драгоцен
надражај и емотиван подстрек за изазивање стваралачког процеса.
Африка се наметнула Растку Петровићу
драматичношћу и звучношћу свог колорита, патетиком интензивно обојених предела,
сасвим другим небесима на којима песник није више видео благост и танку мекоту
нашег европског плаветнила, већ сву жестину, сву ужареност једног другог неба,
тропског и тешког од звезданога злата, и усред тог неба Јужни крст како између
сасвим нових ројева звезда побада свој огњени мач у само срце свемира. С тог
путовања он је донео у Европу свој интиман дневник, мапу слика, које је, под
Сунцем и звездама, гогеновски сликао, умачући кичицу у сребро фантомске
месечине, у паничне екваторске вечери, у црвенило афричке земље, у фосфор њених
река, у индиго боју топлих језера и мора.
На другом једном
путовању, овога пута кроз медитеранску питомину, Растко се, засићен и већ
уморан од величанства људи, који су се, наједном, „ставили испред предела“. И
није их толико гледао колико слушао после афричких глувих тишина док „говоре
ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и
универзума уопште". И та друга књига, Људи
говоре, била је у ствари опет дневник, само не више дневник песника о
самоме себи, већ дневник о другима, о људима ухваћеним у тренутку када говоре.
„Прве речи које
су ми долазиле - казивао је Растко - записао сам истог часау једној кафаници,
на хартији купљеној у дуваиџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби
да сачувам све што се јављало у мени а изгледало као да ће нестати одмах, писао
сам на дрвеним клупицама капела.“
Треће дело, Дан шести, написао је нешто касније, но
ја га данас видим - после поновног читања - као средишну слику Растковог
прозног триптиха из тих времена (Африка,
Дан шести, Људи говоре), чија се три паноа разликују по мотивима, али их
спаја епоха у којој су рађени. Међутим, мотив на том почасном паноу није
исписан, као на оним крилним, под директним утицајем самих догађаја, у хитању
да се сачува све оно што је аутор осетио у једном тренутку, бојећи се да се не
изгуби, да не ишчили оно основно што му се у магновењу учинило као доживљај од
изузетног значаја. Не, тај трећи текст није дневник: он је сећање. Роман. То је
уметничко обликовање једне замисли која не мирује, која кињи, која се годинама
носи, која се час кристализује, час расплињава. То је замисао што мучи као мора.
Опсесија, фикс-идеја која се дуго гаји као заметак и тек после порођајних мука
долази на свет.
А Растко је окрвављену нит мотива о
повлачењу преко Албаније непрестано потезао за собом, „као случајни, замешени
канап из хлеба“, као насртљив сан чијег се сталног понављања и присуства песник
не може да ослободи. Десетак година пре завршетка романа Дан шести, 1924, Растко је, пишући о песнику, пишући у самој ствари
о себи, још тада забележио неке основне мотиве будуће своје књиге:
„Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи, и где се грејао
уз туђа плећа и гледао лица која је јуче поштовао како се сад гадно свађају о
мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути. Могао си
убити човека и да никад никоме не одговараш; могао си умрети и да се нико на
тебе не обазре, а цео тај свет је ипак био страховито везан и за негдашње
друштвене законе који нису више важили, и за живот уопште. То је био повратак
племенским пећинским уредбама чопора. Песник се толико пута тада грозио и увек
је хтео да живи. Тек тад почео је да пише песме, и да му се свака реч коју
изговори учини страховито скупоценом; он је нервозно жвакао изразе гледајући
коње и људе како цркавају, био је постао добар и није разумевао ко би могао
уништити ту доброту у њему. Видео је људе који су од глади, мучења, очајања,
престали припадати људском роду, оне који су се бацили у реку, и оне који су
већ трулили. Видео је хиљаде својих вршњака како бесциљно промичу кроз маглу, и
како сваки час остављају за собом изнурене другове да умру на друму. О, бити
изван свега тога, моћи преместити цело друштво на друти један терен решавања,
научити се бити добар, ићи испред целе доброте, не као апостол, већ тако
природно као што се иде испред свих предела! Хтео би погинути за какву велику и
спасавајућу идеју.“
Ни касније тај опсесивни
мотив није дао Растку да предахне. Песник је тврдоглаво испитивао сва могућна
уметничка изражајна средства не би ли пронашао најпогодније да тај мотив што
надахнутије искаже.- - -
Ако моји садашњи
утисци о овој књижевној творевини нису већ унапред били сентиментално обојени
сећањима на давна времена када сам свакодневно посматрао Растка како стрпљиво
исписује страницу за страницом свог великог рукописа, ако моје данашње мишљење
о Дану шестом није у пуној мери
пристрасно и сасвим усамљено - а сматрам да није - откуда онда, питам се, тог
глувог зида ћутања око прве његове појаве у часопису Дело?
Ја то ћутање
могу себи да протумачим једино на тај начин што верујем да читалачка публика -
ненавикнута да прати данас по часописима дела која се објављују у наставцима -
није Дан шести ни прочитала.
И уверен сам да
ће овај Растков роман - написан скоро пре четврт столећа - знати сам, када се
једаред буде појавио у књизи, да извојује себи највише место у свету нашег
савременог књижевног стварања."
11Милан Дединац: Од немила до
недрага, Нолит, Београд, 1957, стр. 83.
12 Људи говоре објављени су
неколико година пре Виторинијеве књиге Разговори
на Сицилији.
* * *
До рата, Растко
ми је повремено писао. После рата - није- данпут.
Обично ми је
слао карте с путовања: из Bethani-Beach-a („Не можеш замислити вегетацију овдег
дуне и биље које једва живи. Чак и ја имам халуцинације. Куће покривене
песком...“), из Сан Франциска („Жао ми је што ниси са мном у рибарском
пристаништу: хиљаде плавих барки! Још увек имам слабости за боје...“),.. Једном ми је
упутио неколико песама Џемса Џојса које је сам превео. Изгубио сам их. Али се
сачувало друго једно његово писмо (од шестог децембра 1936), опширно, дубоко
емотивно, људски потресно. У њему Растко са суровом, крвавом искреношћу говори
о себи, оптужује се, преувеличава оптужбе, и, сав узнемирен од страховитих
утисака из једне нове средине - гломазне, чудовишне, механизоване - износи прве
контуре другог дела свога романа Дан
шести на којем је у то време, 1936, већ почињао да ради.
Са страница тог
писма - које доносим с незнатним скраћењима - Растко ми овако говори:
„... Мој живот за последњу годину дана био
је тако узрујан, пометен, понекад пламен, понекад баналан дођавола, да ниједан
свој доживљај не бих умео подвести под чистоту која би нашла подједнако одјека
и у мени и у теби. Питаћеш ме зашто ти онда баш вечерас пишем. Не знам. Јер сам
цело после подне ишао по киши, а сад сам сам у кући, са сувом обућом, поред ватре, срећан и
несрећан због тога што је то тачно један сат даље у животу, то осећање које
изгледа тако моћно да се с њим полази у постељу са женама а од њих одлази као
да су самим тим оплођене. Ја имам још један разлог више да будем баш вечерас скоро
без даха, као некада у сате који не треба више никада да се врате. Да сада уђеш
у собу и да седнеш преко пута мене, стари пријатељу, не бих устао да те
поздравим, толико би то било просто, пријатно и толико би одговарало једно)
општој угодности да си овде и да ми кажеш паметне ствари онда када се њима може
надмашити реалност. Ја се осећам тако сиротим, тако грубим, да је без бар
извесног богатства узалудно бити с тобом. То није баш тачно оно чиме бих хтео
да ти објасним због чега ти до вечерас нисам писао и због чега ти вечерас
пишем. Ваљда би било боље да кажем да се вечерас осећам много човечанскијим,
људским, много ближе некој мисаоности, баш зато што сам скоро без даха, скоро
ужаснут и одушевљен, као онда када је једина жена одједном... Но свеједно. То
је један сат даље у животу, сада без патетике у разлогу и без значаја за било
шта друто. Ти ми ниси писао такође никако и немам појма шта се психолошки и
иначе догађа с тобом...
(.....)
Последњих десет
дана читао сам рукопис свога романа. Од свега што сам видео јесте да је осам
година затрпано унутра и да, ако није објављен, не треба да сам ја разлог због кога није. Ја још мислим да је тај роман бољи него што сам ја, да је штета што је
његова судбина везана за моју итд. (подвукао Б. Т.)
Признајем да би ми објављивање Осам недеља било ванредно потребно као
искупљење од моје ништавности и јаловосги. Јер шта значи мој живот ван тих осам
година писања те књиге, истодобног пријатељовања са тобом и тројицом наших
заједничких пријатеља, и истодобног бивања уз једну жену? Пролажење кроз
догађаје, пејсаже, збивања, најреалније и најматеријалније, најконкретније
елементе спољњега света, глуво и пусто. У мени је све лажно и разметљиво. Како
су паметни и осетљиви, и јасни људи пристајали да буду моји пријатељи, часна реч,
не знам. Понекад ми се чинило да оно што је тозелијевство у мени, фанфаронска
расплаканост, успева да подвали... Можда та жудња да улепшам живот око себе,
себи и другима, чини да ми се опраштају несо- лидности декора: позлата и шупљи
стубови који се непрестано клате. Ти си први, Мимо, коме сада ово кажем јер ме
је срамота да причам колико сам у ствари ваљда књижевник - писац - онај што
мора да пише, за кога елементи живота, на крају се увиди, елементи су његове
књиге, толико да су и његове књиге боље од њега, да и кроз њих он прође пуст и
глув, недостојан њих - фабрика у недељу, из које је све експедовано и сви из ње
отишли: да, Осам недеља у ствари су
само увод у један други роман који сам сад отпочео. Један без другога се неће
моћи замислити, и друти је директни психолошки наставак оног првог, иако лица
нису иста (појављује се само младић који је волео Тони, и Јован, чија је жена
била умрла на порођају, али неважно), разлика доба је у двадесет година, а све
је прављено у једном друкчијем тону. Све се догађа једне једине ноћи - месечина
— све ван затворених простора, у природи, која је континуитет река, шума,
равница, грађевина, друмова, у једној расподели тамнина и сребрних осветљења,
једно човечанство које не спава него ради. Понеко заспи између машина или на
крају друма изнад реке. То је све. Око три стотине личности укрштају своје
судбине. У ствари је то једна људска џунгла, где је сваки човек врло дивља,
кротка и нагла животиња, не толико дисциплинована радом колико дисциплинована
ради рада. Њихов рад је под директним дуплим обележјем дивљине која је у њима и
дисциплине на коју су пристали. То је њихова судбина у том часу и ништа не
изиђе испод њихових руку а да не носи ту судбииу у себи. Све је, као што ти
кажем, обавијено једном сребрном ноћу. Нешто као Киплингове приче о џунгли, али
замењено људима. Друкчије. Ја ни тренутка нећу да уђем у изналажење, зашто,
како и уколико људство као чопор зверова пристаје на рад и на сву историјску
дисциплину која рад омогућава, ја не истражујем ни физиолошке, ни мистичне, ни
опште социјалие узроке. Претпостављам: само да је људство једна животињска
врста а да је рад његова стварност. Појединачно или колективно, људи израђују
тканине, посуђе, исхрану, ратове, злочине итд. Елементи рада налазе се као
основни чиниоци у сваком производу њихове активности. Мислим да романсијер још
то није доста, или није никако, схватио: да изградња било чега, да сва изградња
у једном тренутку целог човечанства значи историјско (не историјско, биолошко)
обнављање и остваривање људског у човеку. Једно дело човеково јесте његово
живљење (мој роман је моје живљење, не ја без њега). У роману ће се видети како
један човек приптрема једно убиство, трудољубиво, употребљавајући импулсе као
први материјал. Један човек и једна жена који већ годину дана живе заједно а
нису још спавали, док њихав брак представља један удружени минуциозни рад на
физиолошком остваривању - кроз милион психолошких ситуација - ј... чине
(студија достојна Стендала). Једна жена која представља читаву конструкцију
лажи, на које пристају сви околни, негујући и одражавајући то (опет велика
студија карактера), затим најобичнија изграђивања, радничка, занатлијска, где
је час радник изграђен од свога дела, час обрнуто. Све то има да буде без
теоретисања, филозофије, коментара, само једна широка фреска, као Луке
Сињорелија, Микеланђела или Бројгла (није радио фреске, свеједно), где је
човечанство у једној гужви, где су судбинска скраћења тако јака да изгледа (да
се изразим онако вулгарно како сам своме пријатељу Броду објаснио) као да се на
таквој фресци види како један човек с..., а један већ поред њега чека да оно
што изиђе употреби за ђубрење њиве пред којом су. Општи удес треба да се види у
томе гамижењу кроз ноћ, слично визији коју сам овде имао месецима, пред свим
овим запосленим човечанством. Све би се догађало у Америци, јер ту доживљавам
такву визију, јер су ту гужве белих, жутих и црних народа, с удруженим
збивањима, и јер је ту човек можда најсавршеније travaille par la travail,
чему иде разним путевима све људство.
Не знам да ли
сам умео да ти кажем шта управо замишљам. Стил треба да буде миран и
објективан, нешто као „La Chartreuse
de Parme", у којој су такође велике сенке и
расветљење и гужва. Човек треба, сваки засебно, да буде измеханизиран,
рашчлањен, сведен на један електрични манекен, али онда тако заковитлан да се
елементи у њему више не виде, већ само обрт њих, као кад се точак врти па се не
виде паоци. Оно фрагментарно што сам написао досада, мало, почео овде или онде,
даје чудне сензације. Како увече, пре разилажења у собе, и уз чашу вискија,
причам истоме Филипу како замишљам, колико да бих видео реакције, он каже да
мене помало види као доктора, а себе као леш на коме се ја вежбам, баратајући
десно и лево по венама и мускулима, али нимало крвав... Него треба завршити
писмо, драш Мимо, јер треба ићи и спавати.
И да завршим с једним образложењем више, и
ваљда најве- роватнијим, откуда да ти одједном баш вечерас пишем. У оном
тренутку кад ми се учинило да сам почео да стварам, ма колико биле велике
препреке за једно право и истинито општење, какво бих хтео да је увек међ нама,
и време и простор одмакли су се између нас да бих те по своме староме обичају
изгњавио. Као што видиш, увек си близу када покушавам да мислим, а више волим
да заборавим све своје пријатеље када ми је потпуно јасно колико сам ништаван и
мало, према томе, заслужан њих. Колико сам вас мало заслужан види се већ и по
томе што сам и у овом писму причао неирестано о себи, место да сам га испунио
питањима како сте вас двоје и молбама да ми што пре и што више пишете о себи.
* * *
И, на крају,
неколико података о Растковој смрти: писмо једног његовог пријатеља, датирано -
20. септембар 1949.
„У понедјељак,
15. аугуста, у 3½ часова послије подне, звао ме је телефоном из Вашингтона г.
Рафаел Лепковски и рекао ми да је Растко прије неколико минута умро. Био сам
потпуно ошамућен, јер нисам знао да је Растко уопће био болестан и јер сам
очекивао да ће он, са г. Лепковским, доћи у посјету сестри моје жене која живи
близу нас, 18. аугуста, тј. кроз три дана, и да ће послије ријешити да ли ће
Растко остати код нас остатак мјесеца аугуста или ће се вратити у Вашингтон и
доћи 1. септембра на мјесец дана. Растко је радио на једном хисторијском роману
и желио је да продужи тај роман код мене на селу, у миру.
Лепковски ми је
рекао да је љекар констатовао да је Растко умро од тромбозе срца. То је било
све што сам сазнао преко телефона.
Идућег
дана кренуо сам авионом у Вашингтон, гдје сам стигао у два сата послије подне.
Изгледа да је Расткоу
четвртак, 11. аугуста,провео дану библиотеци (Сопgresional Library) прикупљајући
материјал за свој роман. У Вашингтону је била необично велика врућина. Растко је
напустио библиотеку око 3 сата послије подне и пошао да обиђе неке књижаре.
Послије тога пошао је да купи кафу, непржену, Да би је послао у
Београд. Мора да је провео око 2 сата хода]Ући улицама по највећој
врућини. Послије тога, узео је аутобус да пође кући. У рукама је носио пакет с
кафом. У аутобусу му је позлило. Касније је рекао Лепковском да није знао да ли
ће моћи доћи до свога стана, толико се рђаво осјећао. Дошавши у свој стан,
Растко је телефонирао своме љекару, др Савићу, који је одмах дошао и умирио Растка да није ништа, да је то
сунчаница или покварен стомак. Дао му је неке љекове и Растко је легао у
кревет....“ итд.
= извор: најновије издање романа
„Дан шести“ Растка Петровића, Плато,
Београд, 2014. – Некритичко и – на жалост – пуно
штампарских грешака издање!! Набројао сам их на стотине, што је недопустиво!!! – Одломци из поговора Милана Дединца Преведено са успомена,
стр 647; стр.650 – 655, 656 – 661.
(В)
БИБЛИОГРАФСКА
БЕЛЕШКА / Марко Ристић
Роман Дан шести надовезује се на роман Са силама немерљивим,
објављен године 1927. у Српском књижевном
гласнику (Нова серија, књ, XX, бр. 5,6. 7 и 8, и књ. XX, бр.
1,2,3 и 4), бар утолико што је главни јунак романа Дан шести, Стеван Папа-Катић, син главног јунака романа Са силама
немерљивим, Ирца, чијим се самоубиством тај роман и завршава. Дан шести, међутим, заокругљена је и
самостална целина, па се чак може рећи да је и његов први део (односно прва
књига), сам за себе, таква једна посебна целина.
Та прва књига, замишљена и
остварена као независно и завршено дело, то јест као цео роман, углавном је већ
била потпуно завршена године 1934. Прва замисао романа и прве белешке постале су, вероватно,
неколико година раније, а када је то
било, то данас, верујем, код Растка Петровића више нема, нико више не зна, нико
не може да установи. На коначном. уобличавању тог свог најзамашнијег дела,
Растко Петровић највише је радио, чини ми се, у годинама 1932,1933. и 1934. Из
те прве књиге објављена су, пре Рата, свега два одломка и то: Смеђи Петар се пробудио, у Српском Књижевном Гласнику и то:
фебруара 1932 (Нова серија, књ. XXXV, бр. 3) и Тако се
рађају и планине, године 1935, у Политици
(год. XXXII, бр. 9570, „божићни број“ од 6. јануара), Први од ова два одломка,
са знагаим изменама, налази се у
тексту романа, под датумом
Уторак, 10. новембар 1915, а други,
са извесним скраћењима које је сам Растко Петровић извршио, под датумом Уторак, 24, новембар.
Та прва књига представљала је дакле, у то време, читав
роман. И тај свој роман, под насловом Осам
недеља, Растко Петровић, полазећи, по својој дипломатској дужности, крајем
године 1935, за Америку, оставио је своме издавачу Геци Кону да га штампа. Геца
Кон га међутим није штампао. Роман је, прво, прилично дуго лежао код свог
несуђеног издавача, који је, првенствено под утицајем Слободана Јовановића,
оклевао да га објави, и најзад одлучио да га без извесних коренитих исправки и
изостављања, то јест у облику у
коме му га је Растко Петровић оставио, не може штампати, и то из разлога
политичког опоргунизма. Слободан
Јовановић (а можда не он једини) сматрао је, наиме, да је извесним, па можда и у многим пасусима романа,
албанска трагедија приказана у одвише мрачном, такорећи дефетистичком и за
српску војску скоро дифамантном виду. Геца Кон је рукопис најзад вратио Растку Петровићу, послао му га
је у Америку, да га „поправи", то јест да га прилагоди мишљењима својих и
Расткових добромислених и државотворних саветодаваца, наиме како интересима
свог издавачког предузећа, тако и захтевима пишчеве дипломатске каријере. Тако
се рукопис нашао у Америци и остао у
рукама Растка Петровића све до избијања Другог светског рата, и даље, све до
његове смрти, 1949. године.
Растко Петровић није се, нажалост, ни после Рата вратио у
земљу13, и његовим пријатељима није било познато каква је била
судбина тог рукописа, све док ми, у јануару 1951. године у Паризу, један
француски дипломата, г. Аrnaud Wapler, није испричао да је три последње године
свог живота Растко Петровић био са њим у
блиском пријатељству и да се рукопис романа налази код њега. Рекао ми је да је
Расткова највећа жеља била да му роман буде прво у његовој рођеној земљи и на његовом
матерњем језику објављен, па тек онда
евентуално у енглеском преводу, али да
је, са тугом, мислио да је то неостварљиво. Када сам г. Ваплеру рекао да то није неостварљиво, и да му ја
јемчим, ако ми преда рукопис, да ће тај
роман заиста бити штампан код нас, у Растковој постојбини, и да ће тако
Расткова последња жеља бити свакако испуњена,
г. Ваплер ми је одговорио да ми рукопис не може дати без сагласности извршиоца
Растковог тестамента (једног бившег 1 југословенског дипломате). Преко три године
чињени су напори да тај
рукопис дође у земљу, али су сви ти покушаји изгледали прилично јалови.
Међутим, крајем јуна
1954, баш у тренутку када сам писао свој есеј Три мртва песника,
преко француске амбасаде у Београду, г. Ваплер доставио ми је изненада тај рукопис, са усменом поруком да га
могу штампати, што је, неколико дана касније, и писмом потврдио. Писмо је
долазило из Анкаре, са датумом од
14. јула 1954, и у њему је, између осталог, писало и то да се Растко све до
своје смрти није био коначно одлучио какав наслов да стави свом роману, али је
у више махова говорио да би волео да тај насдов буде библијски стих „И би вече
и бијутро, дан шести“, који означава стварање човека. У том писму је
такође поново реч о изричитој жељи
Растка Петровића да његов роман прво
буде штампан у оригиналу, на нашем језику, па тек онда, евентуално, у енглеском
преводу.
Ругкопис који сам добио имао је
два дела, односно две књиге: прва књига
је роман Осам недеља. Био је то исти онај рукопис, от куцан писаћом машином,
ћирилицом, на листовима хартије великог формата, често са ознаком „Министарство
иностраних послова", са многим
исправкама руком самог Растка, исти онај ( који сам године 1934. читао, и на
њему су биле и неке
примедбе и неке
исправке, које смо, у оно давно време, забележили Милан Дединац, Душан
Тимотијевић и ја. Други део рукописа био ми је непознат: то је друга књига
романа, писана у Америци, и у оригиналном рукопису редигована тако да се олакша
његово превођење на енглески - извесне речи већ су биле преведене. У тој другој
књизи радња се догађа у Америци године 1938, и она је вероватно у то време и
писана. У њу су унесени извесни пасуси који су имали да. буду елементи
симфонијски замишљеног финала романа Осам
недеља, то јест прве књиге романа Дан
шести, у време кад је та прва књига била читав роман.
У рукопису те прве књиге, Растко
Петровић био је извршио извесне измене,
које су се углавном састојале, поред ситнијих
коректура, у брисању извесних пасуса и изостављању, то јест
избацивању из рукописа читавих: страница. Било је очигледно да је то брисање и то изостављање било
учињено по поменутим сугестијама Геце
Кона, односно Слободана Јовановића. Припремајући рукопис те прве књиге романа
Растка Петровића за њено објављивање у часопису Дело14,
настојао сам био, што се тиче мењаних
или брисаних пасуса, и уколико су они могли бити дешифровани, да савесно
реконструишем првобитни
текст свуда где измене и изостављања нису били диктирани чисто књижевним
побудама, што није било немогућно утврдиги. Сматрао сам да ћу тако бити вернији
правом лику и најаутентичнијим, најбољим побудама овог великог песника..........
13
О том останку Растка Петровића у туђини, о вероватним
узроцима тог једва вољног изгнанства и о његовом трагичном значењу, не могу
говорити у оквиру ове белешке: то сам покушао да учиним у есеју Три мртва
песника (Рад Југославенске академије знаности и умјетности, 301, Загреб, 1954).
14 Прва књига романа Дан шести,
објављена је у Делу од броја 1 године
I (март 1955) до броја 6 године II (јун 1956).
(Г) Добра грађа. -Пет деценија успона и посртања НИН-ове награде
за најбољи роман (2)
(Г) Добра грађа. -Пет деценија успона и посртања НИН-ове награде
за најбољи роман (2)
Тако, на пример, Слободан Новак у својој књизи сећања „Протимбе“ (Матица хрватска, Загреб, 2010) тврди да је, примајући ову „угледну“ али и „злогласну“ награду (за „Мирисе, злато и тамјан“, као најбољи југословенски роман 1968), домаћинима сасуо у лице неку врсту контразахвалнице: „У својој краткој захвали рекао сам како ми је драго што су ми је додијелили људи којима је толико страна моја тема, а још више средина у којој је роман настао. Неки су се тамо (у Београду - прим. С. Д.) били мало намрштили.“ У новинским извештајима са уручења нисам могао да нађем потврду да су такве речи заиста изговорене, а неке још живе званице са те доделе нисам хтео да пропитујем. Али, истине ради, треба рећи да из великог интервја који је Новак тим поводом дао НИН-у (2. фебруара 1969) заиста није избијао никакав гејзир победничког одушевљења. Задовољство је, међутим, било очигледно а није скривао ни да је награду „желио да добије“ и да је мислио да би се таква жеља дала испунити „кад би било мало правде на свијету“.
Михизова грешка
А како је, из његовог искуства, изгледало после носити у Хрватској жиг НИН-овог лауреата? И о томе се, у „Протимбама“, Новак исповеда: „У новије, пак, вријеме уписали су ми ту награду у гријех неки хрватски значајеви. Јер они би је били свакако одбили - да су били у прилици. Најсмјешније испада кад ми то замјера Предраг Матвејевић...“ Приликом нашег упознавања 2004, у дугом разговору у његовом дому у Загребу, није ни на који начин остављао утисак да је „несрећан“ што је за сва времена уписан у НИН-ове добитнике. А није крио ни да му је драго што су „Мириси“ били изабрани међу десет најбољих од свих награђених романа у периоду 1954-2004. Радо је потписао уговор о њиховом реиздању у НИН-овој јубиларној колекцији и искрено се чудио сину Ранка Маринковића што је одбијао да уступи НИН-у ауторско право на објављивање „Киклопа“, другог хрватског романа са листе „десет нај“.
У актуелним оспоравањима НИН-ове награде појављује се и опаска да постоје писци који су били потребнији њој него она њима. Ако је узмемо као више него тачну, онда би свако прављење спискова таквих аутора морало да се започне именима Иве Андрића и Владана Деснице. У едицији „Оф НИН: десет најбољих романа који нису добили НИН-ову награду (1954-2004)“ њихове књиге, „Проклета авлија“ и „Прољећа Ивана Галеба“, заузеле су (2005) прво и друго место. Први никада није ни фигурирао као кандидат за награду а другог су (1957) победиле „Мртве јавке“ Александра Вуча.
Два приказа Борислава Михајловића Михиза у НИН-у, „Корена“ Добрице Ћосића (23. јануара 1955) и Андрићеве „Проклете авлије“ (6. фебруара исте године) вероватно су, и пре завршне и, изгледа, једине седнице жирија, пресудили ко ће бити први добитник НИН-ове награде критике за роман године. А ево и зашто.
За Ћосићев роман Михиз је написао да је „способан да поднесе“ и „много више недостатака“ него што их има па „да остане један од најзначајнијих романа наше књижевности“ јер „Корени“ су „зарили дубоко у земљу“. Андрићев кратки роман Михиз је пак одредио као пишчеву „најновију новелу“, која „позајмљује много својих валера од онога што се већ одавно осећа као одређени приповедачки свет Иве Андрића“. Дакле, за Андрића стандардно, а за српску књижевност ништа изузетно (узгред, касније ће се Михиз кориговати.)
Награда - жртва режима
„Проклета авлија“ је тако, због нетачног жанровског одређивања од стране утицајног члана жирија, изгубила и формалну шансу да конкурише за награду. Елиминишући на тај начин Андрићев, по многима, најбољи роман, жири је једногласно одлучио да награди Ћосићеве „Корене“. На ту одлуку надвила се касније још једна сенка. Појавиле су се, наиме, спекулације да због формалних разлога те 1954. године ни Ћосић није могао бити кандидат за добитника награде. Јер, наводно, „Корени“ су изашли из штампе тек почетком јануара 1955. и могли су доћи у обзир за разматрање тек у тој години. У часопису „Херетикус“, бр. 1/2004, у тексту Маринка Арсића Ивкова „Корени НИН-ове награде“ се наводи: „Доступне чињенице... говоре да је жири чекао излазак Корена из штампе, што побуђује сумњу да је добитник награде одређен унапред и да је навођење ужег избора у саопштењу била обична фарса.“
Повлачења романа из конкуренције било је и раније али таквим поступцима, мотивисаним најразличитијим разлозима, никада није био циљ дискредитовање саме институције награде. Писци минорних књига, без шанси за пролазак у било који круг избора, „изузимали“ су се из конкуренције зато што је то био једини начин да на себе скрену бар неки делић јавне пажње. Они озбиљнији, понеки чак из националног књижевног канона, чинили су то господски, без јавне буке и саморекламерства. Једном је такав потез, преко свог издавача, повукао и Радомир Константиновић, НИН-ов лауреат из 1960. за роман „Излазак“. У питању је био роман „Декартова смрт“ (Мир, Нови Сад) и 1996. година, када је председник жирија био Никола Милошевић. Иако смо после тога често разговарали, никада га нисам питао зашто је то учинио. Али, могао сам наслутити да, на једној страни, није хтео да пристане да му књигу вреднује тадашњи председник жирија и, на другој, да није желео да се кандидује за било какво друштвено признање Милошевићеве Србије, иако су и сама награда и лист који је додељује били жртве тог истог режима. Режима који је створио и предуслове да, за време кохабитације Коштунице и Тадића, буду предати у руке страном власнику, упркос настојањима покојног премијера Зорана Ђинђића да се пронађе начин да акционари најстаријег и доскора најугледнијег српског недељника постану његови новинари. Али, то је тема и прича за неку другу прилику.
(одломци, извор: Даутовић )
*
КА МАТЕМАТИЧКИМ ИЗРАЧУНАВАЊИМА
Највећи скандал у историји НИН-ове награде догодио се на самом почетку њеног живота, већ 1959. године. Иако је те године било објављено 36 романа, жири је већином гласова (Милана Богдановића, Велибора Глигорића и Борислава Михајловића) одлучио да не додели награду за 1959. годину пошто, по мишљењу већинског дела жирија, ниједан роман није задовољавао квалитет потребан да заслужи ово престижно признање. Зоран Мишић и Ели Финци остали су у мањини, сматрајући да је најбољи роман те године остварење Миодрага Булатовића „Црвени петао лети према небу“. Правдајући се одговорношћу у односу на будућност романа са српскохрватског говорног подручја, те истичући да је српски и хрватски роман у стадијуму квантитативног, али не и квалитативног процвата, Богдановић, Глигорић и Михајловић ипак нису успели да убеде ни тадашњу, ни каснију читалачку публику како су једино строги критеријуми у процењивању оствареног у тадашњој романескној продукцији, која је, по речима Михајловића, била досадна и незанимљива, онемогућили да бар Миодраг Булатовић за „Црвеног петла“ добије НИН-ову награду. И поред тога што су јасно указали да је НИН-ова награда пре друштвена него уметничка вредност, Богдановић, Глигорић и Михајловић нису успели да униште значај овог престижног признања – то ће за руком поћи њиховим колегама, тридесетак година касније.
Првих десетак година жири је функционисао на један компликован начин, који је многе подсећао на рад неке катедре за књижевност или неког уредништва часописа, односно издавачке куће. Наиме, жири (све до 1971. године мање-више са сталним члановима) у том периоду састајао се и по десетак пута, о свакој књизи је дискутовао надугачко и нашироко, правио много одабира, док после многобројних дуготрајних састанака не би најпре направио ужи избор, а потом одабрао један роман. Такав модел је, и поред тога што је био исцрпљујући за жири, обезбеђивао донесеној одлуци једну дозу озбиљности и валидности. Наравно, овакав начин рада био је могућ пре свега зато што је романескна продукција писана на српскохрватском језику у читавој СФРЈ све до осамдесетих година бројала на годишњем нивоу од петнаестак до четрдесетак романа; не зато што се до пре двадесетак година на овим просторима мање писало, него због чињенице да се водила пажљива књижевна политика, да се брижљиво осмишљавала читава књижевна продукција, речју, да објављивање романа у релевантним установама културе није било резултат оправдане или неоправдане жеље аутора, или, пак, његове финансијске моћи, него одлуке одређених ауторитета који су, на основу постојећих система вредности (књижевних, уметничких, естетских, идеолошких) давали „благослов“ за објављивање одређене књиге која би, по аутоматизму, улазила у разматрање за доделу НИН-ове награде.---
(Д)
Мирослав Лукић
ШИФРА ЈЕГУЉА
запис о
рукопису
Мора се признати,ретке
су овакве књиге у српској књижевној,како
историји тако и продукцији.
За разлику од оних
полемичних и превратничких са становишта,пре свега естетичких дилема и филозофских
модела,конструкција,деконструкција или реинтрепретација
,ова књига Мирослава Лукића комбинација је личне,завичајне,националне,космополитске,ерудитске,
поетичке и заветне
енциклопедијске мисије у превредновању и
прочишћавању српске
књижевности,њене историје,достигнућа,тематских и духовних простора,домета и турбуленција.,искушења моралних и антропоцентричних,статусних и вредносних.
Ауторов, условно говорећи,
примарни композициони модел аутентичан је и
убедљив преплет широко потезних идходишта -
топоними и датуми,време и простор,историја
и догађаји,библија и океанска лектира,ратови и биографије,открића
и хагеографије,заблуде и убеђења. Проучавања и завештања Историја идеја,терор и шкарт,нацинално,иконогрqфско,витешко ,монашко, све
до Идеолошког,политичког тоталитаарног,симулакрумског, и пост историјског,сајберсвеприсутног
и свепотрошног
Критика сваке хијеррхије али и потрага за детекцијом
неподчињавања.
Кардинална тема обрачуна с бирокрастском књижевношћу. Археологиа прећуткивања личности и
дела.
Књига је подељена на прецизне,не само тематске већ провоицирајуће откривалачке или феноменолошке области.
Следи се хронологија
врло захтевног породично,нацинално,човевекотражитељског корпуса идеја што у поједииначној
мери личног ауторства није ни мало свакодневно
или виђено.
Жесток је ово обрачин
са стереотипима свих врста,али то је посебна и неисцрпна област,бескрајна као монолог
пања тотема који збори светлу,лицима
и звездама.
Међутим,да би то у рецепцији било праћено и схваћено,побринула
се микседмедијална позиција ауторовог композициног решења.Поетски интимне и и експресивне исказе
настављају пасажи
мемоаристике,епско се преображава у енциклопедијски
систематизовано а ово у полемичну есејистику,мудром искреношћу богат памфлет.Причини
се и метатекст с елементима реторичке персифлаже,демистификује
се и сам поступак али дискурзивни предео је стамен ко камени и водени белег,кућа,Храм ,Магаза и разговетан
и ангажован у својој поруци и непоштедан у својој анимацији и супериорне ауторске свести и савести. Што фактографски,што
микроконтекстализацијом,наравно овде су присутна бројна имена из културне,политичке,верске
,филозофске историје човечанства,и њихова се духовна прецизност узвисује мудрошћу писца изнад сфере пуке и “услужне компетентности“.
Антибирократска плавет изнад предела и плодног тла националног
ослонца у ком су лични,породични и уметнички
завети дело којим се лична судбина одужује животу и уметности.
Ово је књига која
се дуго и пажљиво чита,памти и одгонета,захтева одговорну и аналитичку мултидисциплинарност
а своју садржајну комуникативност лоцира у правцу богаћења читалачког знања.открића
и демистификација.
Радивој Шајтинац
Нема коментара:
Постави коментар